Obezbeđivač u noćnom klubu koji vreba iz senke i uleće samo kad je najpotrebnije.

Не волим ти ја те Америке. Ни прву, а бо'ме ни педесет прву. Па ни ову из наслова. Реџи Милер је океј. Као играч, тројкаш. Додуше сматрам да је говно од човјека. Онај пешкир му никако не могох опростити. Шта ћеш. Замјерљив сам тип. Елем, не волим државу Индијанаполис, схватили сте већ. Али ипак кад ми је поменеш, мени топло око срца. Шта ћеш, емотиван сам човјек. Одувијек ме прошлост одушевљавала више него будућност.

Индијанаполис бијаше зенит југословенске кошарке. Мјесто које нас је винуло у легенду. Баш нас. Обичне смртнике, што блејаху у коцкасте екране тих незаборавних љетњих дана. Радовасмо се ми и раније. Играсмо и боље. Можда има и љепших кошаркашких прича за испричати. Но ја не бијах стасао да вам их из прве руке испричам. Индијанаполис. Ту смо дотакли небо. Горе смо и остали.

Југославија. Три боје. 12 играча. Једно срце и једна лопта. Довољно? Није. Пар милиона нас. Младих, старих, ратом намучених, пијаних, лудих али у истим бојама. Са истом жељом. Довољно?

Никада нисам знао да играм кошарку. Играо сам додуше. Имало ме шта. Гурао сам се. Ко већ није играо баскет тих дана? Добродошли у земљу кошарке. Стварно смо били земља којој је баскет био артерија која је напајаше надом. Глупо је причати кога је све ова земља дала да жари и пали свјетским паркетима. Не би било фер наводити. Некога бих заборавио. Лудаци еј. Имена нису ни битна. А и гдје да знам имена свих нас који навијасмо тих дана. Ми! Мали људи велике жеље. Подједнако уткасмо себе у то злато као и њих 12.

Тукли смо их на њиховом тлу. Амере. Истом оном које су они залили крвљу домородаца. Можда их стигло проклетство. Сумњам. Стигао их наш инат. Наше лудило. Онда тај чувени плес Новозеланђана. Какви манијаци јебемти. Тући ћемо их лако. Ма какви. Умал' нас не одраше. Перо Камерон. Перо јеботе. Никад то име нећу заборавити. Идемо даље. Финале. Крв. Зној. Фајт. Муда!

Како да заборавим? Како да се не сјећам Јарићевих бацања против Амера? Ко му је вјеровао? Никада га нисам волио. Није изневјерио. Чичине тројке? Пеђу? Аргентинце? Продужетке? Фаул који су тражили. Дивац је то пријатељу. Не можеш њему свирати фаул. Злато.
Злато!

Колона возила је пролазила мојим градом. Заставе тробојке и пјесма. Пуцњи.
Ја сам био поносан на људе које сам гледао само на тевеу. Ја сам био сретан што сам могао да их гледао.
Остали су горе. И Југославија је остале горе. Можда је тако и боље. Нека их међу звијездама. И онако нису били са ове планете.

Jedna ili više visoko-gabaritnih osoba ženskog pola, koje imaju običaj da se "šlepuju" uz dobre ribe.

Ponašaju se zaštitnički prema svojim lepim drugaricama.

Tu su da nas mrze.

Tu su da im kazu - "Previše si popila, pokušava da te iskoristi, hajmo kući."

Tu su da nam sjebu koncepciju u svakom smislu.

Seljačko-penzionerski sleng za 'polako, tebra, iskuliraj, biće sve do jaja, mojne da mašci, opusteno! '. Znatno manje urbana fraza ali konkretnija i lakonskija.

Mesto gde si pošao da kupiš cvikere, a vratio si se sa Sonijevim tranzistorom iz '87-e.

Реченица којом "семе очево, љуби га ћале", покушава да се поистовети са другим младим човеком, који крв своју пиша у израбљивачкој приватној фирми. Циљ ове изјаве је да изједначи унакажена леђа, која су услед физикалије на сунцу попримила боју заставе Савеза Комуниста Југославије, са завртањем мартинија, од стране татице, у татициној кафани.

Име татино се навукло на коцку, почело да вари, или се свакодневно излежавало на каучу, гледајући програм порнићарске телевизије, са даљинским при руци и свап дугметом подешеним на "Дискавери", превентиве ради, јер можда упадне неко у собу. Не може више тако, мора да се зна ред. Сад ће његов стари да му покаже да живот није игра, убациће га у своју фирму. Да се ради, бре! Доста је било џабалебарења и свирања курцу. Сина очекује напоран посао. Ако је ћаћа угоститељ, биће да се ждере и пије. У паузама између лађења муда, псоваће се кева радницима. Мора да се развије тај став газде. Да се зна коме ће то сутра да остане. Ако ћале држи књиговодствену фирму, ето прилике да се обрну све верзије Супер Марија. Ако ћале држи ауто сервис, ту је увек нека кабина камиона са двадесет година старим постером Ћићолине у њој. Дркензи до дванаест, па кући. Жао је ћалету, да му се син малтретира по највећој врућини.

Ћале поносан јер му син "ради", додељује бонус на плату. Ваља се, први је пос'о. Сада ће моћи да се похвали, јер је из свог аспекта, већ прекаљени бизнисмен. Окружење га више неће гледати као лењу, размажену мрцину. Отвара му се могућност укључивања у разговоре о послу, где ће му се изјаве сводити на: " Е 'наш как'а је ћалетова секретарица? Струг'о би јој китом пичић, к'о столар шмирглом стару дрвенарију." Његов посао је најзајебанији, и много компликованији од послова осталих, који на свом радном месту заиста РАДЕ.

Сећам се, а било је то пре око 3 године. Новембар, кошава носи остатке некад срећне и добре 2008. године. Ветар ми је улазио у кожу, а хладноћа кроз ђон пропалих цокула, црне боје, купљених још на размени скијашке опреме пре 5 година на београдском Сајму. Снег се осећао у ваздуху, а ја, био сам (м)ученик другог разреда Прве београдске гимназије на Дорћолу, имао сам 2 слабе, слушао рок ен рол шездесетих и седамдесетих, свирао клавир у бенду ''Лењивци'', носио стрицов капут '' Игрењскин'' који је он добио од свог драгог пријатеља, инжењера у Сибиру. Тада сам све своје симпатије дао једној особи, госпођици којој ни име нисам знао, младој дами која је ишла у 3-1, такође моје гимназије. Први поглед је пао у позоришту на Теразијама, када сам био у реду да изађем на Коларчеву, после завршене представе, чини ми се ''Родољупци''. Одмах су севнуле варнице у мом кардиоваскуларном центру на левој страни грудног коша. Помислих у себи '' Ух, само да иде у моју школу!'' После недељу, две, видео сам је на одмору и нисам крио одушевљење. Иако сам наређао 3 кеца, неме је било баш брига, јер све моје потонуле бродове, на суво је враћала она. Нисам јој знао ни име, па сам је ословљавао пред друговима са ''Непозната''.
Била је чудо природе. За мене наравно. Имала је природно плаву косу, која није светлела на сунчевој светлости као праменови напаљених тинејџерки. Светло зелене очи, у којима сам желео да се огледам, да будем толико близу, да могу да јој пребројим све црвене тачкице на носу. Висина око 165 цм, била је виша за једно чело од прекидача за светло у холу школе. Ја сам био за главу и још мало. Није била ни дебела ни мршава. Моји другови су рекли да је солидног изгледа и да има лепу позадину. Али то мени није било важно. Желео сам да осетим праву љубав, с обзиром да никад нисам имао девојку и да сам сексуално неписмен. Силно сам хтео да ми она буде прва жена у мом животу...
Дуго сам размишљао како да јој приђем. Нисмо се познавали. Потајно сам је гледао кад год сам могао и увидео да и она мени враћа погледе. ''Доброг ли знака''', помислих,''Можда ће стварно бити нечега''. Нисам хтео да она некако дозна, преко својих другарица, да се мени свиђа, већ сам то желео да учини моја маленкост. Дошао сам до закључка да би било добро да јој изрецитујем ''Писмо Оњегина Татјани''. Ортаци су мислили '' Ти си луд, најебаћеш, не ради се то тако!''. Али нисам марио, кад нешто радим из срца, онда то и урадим, па куд пукло да пукло!
И све је почело 7. новембра. Снимио сам је како излази мало пред крај седмог часа око 19 и 58. Нисам могао више да само гледам и седим, требало је урадити нешто. ''Могу ли до Вецеа, баш ми је хитно'', изустих кроз зубе и правећи се да цупкам.
''Побогу Миленковићу, звони за 5 минута!''.''Али не могу да издржим, молим вас професорка''.''Ајде, али се врати Брзо!''. Кренуо сам колико ме ноге носе. Истрчао сам из школе према дворишту и професорка историје ме је ухватила како трчим кроз школско двориште, одакле једино и сме да се улази и излази из школе, пошто је главни резервисан за професоре и дишу. '' Одмах се врати на час! Миленковићу! МИЛЕНКОВИЋУ!!!'' Урлала је као престрашени Римљани, који су се склаљали од Ханибала. ''Боли ме уво, ионако све знам из историје, јебе ми се за час'', то је било моје оправдање. Није је било у дворишту, трчао сам низ Душанову и онда одједном видео сам је како прелази улицу код Скадарлије и пење се Цетињском до Шуматовца. Нисам баш са собом расчистио када да кренем у напад, али чекао сам неку чистину без много људи около. Скреће у Косовску, иди на Таш, надао сам се. И успело је, све што је било до Свевишњег, урађено је. Прекрстих се, погледах према Месецу и цугнуо мало ацетонаре, водке коју сам купио на првој трафици, у случају треме. То је била велика грешка, баздио сам на Шљ квалитет руског пића. Нигде никог, све пусто, у позадини се чула песма ''Тхиртеен'' од Биг стара. Волео сам ту песму и то ми је доносило самопоуздање. Још једном сам погледао у црно небо, па на сат. Било је тачно 20 и 25. То је то. Још само пар корака и ето ме...
''Станите, млада дамо'', прогунђах, док ми је језик треперео, а глава одзвањала од стида.
Окренула се и рекла '' Да, младићу?''.Видео сам јој благ осмех на лицу упућен мени. Нисам могао да почнем реченицу, дах ми је застајао на средини првог слога. Погледао сам према небу, удахнуо дубоко и наставио.
'' Свиђаш ми се, ево не знам како да ти кажем, умирем за тобом''... Ако ово не успе, до краја живота ће ме зајебавати, милио сам, али није било тако. И она је била уплашена али била је бољи глумац од мене.
'' Овај, па и ти се мени свиђаш, али нисам могла да те питам у школи никад, била сам несигурна, али сад, сад ми је лакше''. Њене очи су упијале светлост оближње светиљке и био сам као, дрогиран, док сам је гледао. Видио сам да је већ осетила смрад из мојих уста, за коју је крива водка.
''Знам, разјашњење тужне тајне дубоко ће вас увредити, какав ће презир племенити изрећи ваше очи сјајне...'', био је то Пушкин. Оњегин је био прави погодак, али ово је равно лутрији, да девојка коју ни не познајем, а ни она мене, смувам за само пола сата... После изреченог писма, био сам у шоку, једва сам стајао. А онда је дошла седмица на лотоу.
''Пишем вам, шта бих знала боље, и шта вам више могу рећи..'',опет Пушкин, само Татјанино писмо Евгенију. Ухватили смо се лагано за руке, пољубили се на кратко, и она ме је водила према првој клупи... Ето, тако је то било, све од сад је патетика и било би сулудо препричавати како се љубити са особом коју волите. Ја то не могу. А мислим да ни Пушкин то не би знао...

Uglavnom trokrilni, ako želimo da dočaramo nekog baju koji ima 210 cm i 150 kg.