Kako sam smuvao gospođicu Nepoznatu
Sećam se, a bilo je to pre oko 3 godine. Novembar, košava nosi ostatke nekad srećne i dobre 2008. godine. Vetar mi je ulazio u kožu, a hladnoća kroz đon propalih cokula, crne boje, kupljenih još na razmeni skijaške opreme pre 5 godina na beogradskom Sajmu. Sneg se osećao u vazduhu, a ja, bio sam (m)učenik drugog razreda Prve beogradske gimnazije na Dorćolu, imao sam 2 slabe, slušao rok en rol šezdesetih i sedamdesetih, svirao klavir u bendu ''Lenjivci'', nosio stricov kaput '' Igrenjskin'' koji je on dobio od svog dragog prijatelja, inženjera u Sibiru. Tada sam sve svoje simpatije dao jednoj osobi, gospođici kojoj ni ime nisam znao, mladoj dami koja je išla u 3-1, takođe moje gimnazije. Prvi pogled je pao u pozorištu na Terazijama, kada sam bio u redu da izađem na Kolarčevu, posle završene predstave, čini mi se ''Rodoljupci''. Odmah su sevnule varnice u mom kardiovaskularnom centru na levoj strani grudnog koša. Pomislih u sebi '' Uh, samo da ide u moju školu!'' Posle nedelju, dve, video sam je na odmoru i nisam krio oduševljenje. Iako sam naređao 3 keca, neme je bilo baš briga, jer sve moje potonule brodove, na suvo je vraćala ona. Nisam joj znao ni ime, pa sam je oslovljavao pred drugovima sa ''Nepoznata''.
Bila je čudo prirode. Za mene naravno. Imala je prirodno plavu kosu, koja nije svetlela na sunčevoj svetlosti kao pramenovi napaljenih tinejdžerki. Svetlo zelene oči, u kojima sam želeo da se ogledam, da budem toliko blizu, da mogu da joj prebrojim sve crvene tačkice na nosu. Visina oko 165 cm, bila je viša za jedno čelo od prekidača za svetlo u holu škole. Ja sam bio za glavu i još malo. Nije bila ni debela ni mršava. Moji drugovi su rekli da je solidnog izgleda i da ima lepu pozadinu. Ali to meni nije bilo važno. Želeo sam da osetim pravu ljubav, s obzirom da nikad nisam imao devojku i da sam seksualno nepismen. Silno sam hteo da mi ona bude prva žena u mom životu...
Dugo sam razmišljao kako da joj priđem. Nismo se poznavali. Potajno sam je gledao kad god sam mogao i uvideo da i ona meni vraća poglede. ''Dobrog li znaka''', pomislih,''Možda će stvarno biti nečega''. Nisam hteo da ona nekako dozna, preko svojih drugarica, da se meni sviđa, već sam to želeo da učini moja malenkost. Došao sam do zaključka da bi bilo dobro da joj izrecitujem ''Pismo Onjegina Tatjani''. Ortaci su mislili '' Ti si lud, najebaćeš, ne radi se to tako!''. Ali nisam mario, kad nešto radim iz srca, onda to i uradim, pa kud puklo da puklo!
I sve je počelo 7. novembra. Snimio sam je kako izlazi malo pred kraj sedmog časa oko 19 i 58. Nisam mogao više da samo gledam i sedim, trebalo je uraditi nešto. ''Mogu li do Vecea, baš mi je hitno'', izustih kroz zube i praveći se da cupkam.
''Pobogu Milenkoviću, zvoni za 5 minuta!''.''Ali ne mogu da izdržim, molim vas profesorka''.''Ajde, ali se vrati Brzo!''. Krenuo sam koliko me noge nose. Istrčao sam iz škole prema dvorištu i profesorka istorije me je uhvatila kako trčim kroz školsko dvorište, odakle jedino i sme da se ulazi i izlazi iz škole, pošto je glavni rezervisan za profesore i dišu. '' Odmah se vrati na čas! Milenkoviću! MILENKOVIĆU!!!'' Urlala je kao prestrašeni Rimljani, koji su se sklaljali od Hanibala. ''Boli me uvo, ionako sve znam iz istorije, jebe mi se za čas'', to je bilo moje opravdanje. Nije je bilo u dvorištu, trčao sam niz Dušanovu i onda odjednom video sam je kako prelazi ulicu kod Skadarlije i penje se Cetinjskom do Šumatovca. Nisam baš sa sobom rasčistio kada da krenem u napad, ali čekao sam neku čistinu bez mnogo ljudi okolo. Skreće u Kosovsku, idi na Taš, nadao sam se. I uspelo je, sve što je bilo do Svevišnjeg, urađeno je. Prekrstih se, pogledah prema Mesecu i cugnuo malo acetonare, vodke koju sam kupio na prvoj trafici, u slučaju treme. To je bila velika greška, bazdio sam na Šlj kvalitet ruskog pića. Nigde nikog, sve pusto, u pozadini se čula pesma ''Thirteen'' od Big stara. Voleo sam tu pesmu i to mi je donosilo samopouzdanje. Još jednom sam pogledao u crno nebo, pa na sat. Bilo je tačno 20 i 25. To je to. Još samo par koraka i eto me...
''Stanite, mlada damo'', progunđah, dok mi je jezik trepereo, a glava odzvanjala od stida.
Okrenula se i rekla '' Da, mladiću?''.Video sam joj blag osmeh na licu upućen meni. Nisam mogao da počnem rečenicu, dah mi je zastajao na sredini prvog sloga. Pogledao sam prema nebu, udahnuo duboko i nastavio.
'' Sviđaš mi se, evo ne znam kako da ti kažem, umirem za tobom''... Ako ovo ne uspe, do kraja života će me zajebavati, milio sam, ali nije bilo tako. I ona je bila uplašena ali bila je bolji glumac od mene.
'' Ovaj, pa i ti se meni sviđaš, ali nisam mogla da te pitam u školi nikad, bila sam nesigurna, ali sad, sad mi je lakše''. Njene oči su upijale svetlost obližnje svetiljke i bio sam kao, drogiran, dok sam je gledao. Vidio sam da je već osetila smrad iz mojih usta, za koju je kriva vodka.
''Znam, razjašnjenje tužne tajne duboko će vas uvrediti, kakav će prezir plemeniti izreći vaše oči sjajne...'', bio je to Puškin. Onjegin je bio pravi pogodak, ali ovo je ravno lutriji, da devojka koju ni ne poznajem, a ni ona mene, smuvam za samo pola sata... Posle izrečenog pisma, bio sam u šoku, jedva sam stajao. A onda je došla sedmica na lotou.
''Pišem vam, šta bih znala bolje, i šta vam više mogu reći..'',opet Puškin, samo Tatjanino pismo Evgeniju. Uhvatili smo se lagano za ruke, poljubili se na kratko, i ona me je vodila prema prvoj klupi... Eto, tako je to bilo, sve od sad je patetika i bilo bi suludo prepričavati kako se ljubiti sa osobom koju volite. Ja to ne mogu. A mislim da ni Puškin to ne bi znao...
