Obezbeđivač u noćnom klubu koji vreba iz senke i uleće samo kad je najpotrebnije.
Rečnik / autori
MT
mare.tama_drums
na Vukajliji od oktobar 2011.viđen 8. feb 2018.
1 definicija0 odabranih8 poena
Ne volim ti ja te Amerike. Ni prvu, a bo'me ni pedeset prvu. Pa ni ovu iz naslova. Redži Miler je okej. Kao igrač, trojkaš. Doduše smatram da je govno od čovjeka. Onaj peškir mu nikako ne mogoh oprostiti. Šta ćeš. Zamjerljiv sam tip. Elem, ne volim državu Indijanapolis, shvatili ste već. Ali ipak kad mi je pomeneš, meni toplo oko srca. Šta ćeš, emotivan sam čovjek. Oduvijek me prošlost oduševljavala više nego budućnost.
Indijanapolis bijaše zenit jugoslovenske košarke. Mjesto koje nas je vinulo u legendu. Baš nas. Obične smrtnike, što blejahu u kockaste ekrane tih nezaboravnih ljetnjih dana. Radovasmo se mi i ranije. Igrasmo i bolje. Možda ima i ljepših košarkaških priča za ispričati. No ja ne bijah stasao da vam ih iz prve ruke ispričam. Indijanapolis. Tu smo dotakli nebo. Gore smo i ostali.
Jugoslavija. Tri boje. 12 igrača. Jedno srce i jedna lopta. Dovoljno? Nije. Par miliona nas. Mladih, starih, ratom namučenih, pijanih, ludih ali u istim bojama. Sa istom željom. Dovoljno?
Nikada nisam znao da igram košarku. Igrao sam doduše. Imalo me šta. Gurao sam se. Ko već nije igrao basket tih dana? Dobrodošli u zemlju košarke. Stvarno smo bili zemlja kojoj je basket bio arterija koja je napajaše nadom. Glupo je pričati koga je sve ova zemlja dala da žari i pali svjetskim parketima. Ne bi bilo fer navoditi. Nekoga bih zaboravio. Ludaci ej. Imena nisu ni bitna. A i gdje da znam imena svih nas koji navijasmo tih dana. Mi! Mali ljudi velike želje. Podjednako utkasmo sebe u to zlato kao i njih 12.
Tukli smo ih na njihovom tlu. Amere. Istom onom koje su oni zalili krvlju domorodaca. Možda ih stiglo prokletstvo. Sumnjam. Stigao ih naš inat. Naše ludilo. Onda taj čuveni ples Novozelanđana. Kakvi manijaci jebemti. Tući ćemo ih lako. Ma kakvi. Umal' nas ne odraše. Pero Kameron. Pero jebote. Nikad to ime neću zaboraviti. Idemo dalje. Finale. Krv. Znoj. Fajt. Muda!
Kako da zaboravim? Kako da se ne sjećam Jarićevih bacanja protiv Amera? Ko mu je vjerovao? Nikada ga nisam volio. Nije iznevjerio. Čičine trojke? Peđu? Argentince? Produžetke? Faul koji su tražili. Divac je to prijatelju. Ne možeš njemu svirati faul. Zlato.
Zlato!
Kolona vozila je prolazila mojim gradom. Zastave trobojke i pjesma. Pucnji.
Ja sam bio ponosan na ljude koje sam gledao samo na teveu. Ja sam bio sretan što sam mogao da ih gledao.
Ostali su gore. I Jugoslavija je ostale gore. Možda je tako i bolje. Neka ih među zvijezdama. I onako nisu bili sa ove planete.
Jedna ili više visoko-gabaritnih osoba ženskog pola, koje imaju običaj da se "šlepuju" uz dobre ribe.
Ponašaju se zaštitnički prema svojim lepim drugaricama.
Tu su da nas mrze.
Tu su da im kazu - "Previše si popila, pokušava da te iskoristi, hajmo kući."
Tu su da nam sjebu koncepciju u svakom smislu.
Žurka tek počinje, i lagano dolaze zvanice i nezvanice.
Očekujete neke kvalitetne ribe koje ste upoznali ovog leta na moru. One ulaze.
Njih dve sijaju.
Za njima ulaze tri "tenka".
Mrze vas. Vi već to vidite. Niste ih ni upoznali još, ali vas one već gledaju svojim sitnim očima pakosno.
Zamisljate sebe kao veliko prase na poslužavniku sa sve jabukom u ustima.
One zadovoljno oštre noževe o viljuške.
---flash forward--
Žurka se lagano, ali sigurno raspada.
Vas dvojica sedite sa te dve divne devojke sa mora.
TENKOVSKA PODRŠKA za to vreme trpa ostatke hrane u sebe kao municiju, koju će pre ili kasnije ispaliti na vas i sjebati vam veče.
Konačno jedan od vas preduzima nešto i kreće da se ljubi sa jednom od dve lepe devojke.
TENK oznake 187-52 (obraća se devojci koja se ljubi): "ANA!! Ti si definitivno previše popila! Hajmo lagano, vidiš da hoće da vas iskoriste, sad kad su sve devojke izgustirali!
TENK oznake 162-55 (ispada joj hrana iz usta, ali podržava koleginicu klimanjem glave)
TREĆI TENK je zakazao, vaš mnogo dobar drugar koji nema ni grama probirljivosti kad popije se žrtvovao za ekipu.
Tenkovi to uviđaju i povlače se.
Ovo je izgleda bilo vaše srećno veče.
Seljačko-penzionerski sleng za 'polako, tebra, iskuliraj, biće sve do jaja, mojne da mašci, opusteno! '. Znatno manje urbana fraza ali konkretnija i lakonskija.
-Majke mu ga nabijem na Peru, čuvara iz Simpo, juče besmo na svadbu sve do ženu mi se faća u kolo. Će se saplete od neki ćuteci.
- Samo, krotko b'e, Dalibore...pijano govedo bilo.
Mesto gde si pošao da kupiš cvikere, a vratio si se sa Sonijevim tranzistorom iz '87-e.
-Matori, šta ti to?
-Pauk na kompresovani vazduh.
-Jel Apatinska pivara promenila brend, pa im sad zaštitno lice pauk?! 'Esam ti dao pare da mi kupiš pivo, a ne to sranje?
-Ali viiidi gaaaa... (pritiska pumpicu i pauk skače)
-I pizda mu materina... daj meni malo...
Rečenica kojom "seme očevo, ljubi ga ćale", pokušava da se poistoveti sa drugim mladim čovekom, koji krv svoju piša u izrabljivačkoj privatnoj firmi. Cilj ove izjave je da izjednači unakažena leđa, koja su usled fizikalije na suncu poprimila boju zastave Saveza Komunista Jugoslavije, sa zavrtanjem martinija, od strane tatice, u taticinoj kafani.
Ime tatino se navuklo na kocku, počelo da vari, ili se svakodnevno izležavalo na kauču, gledajući program pornićarske televizije, sa daljinskim pri ruci i svap dugmetom podešenim na "Diskaveri", preventive radi, jer možda upadne neko u sobu. Ne može više tako, mora da se zna red. Sad će njegov stari da mu pokaže da život nije igra, ubaciće ga u svoju firmu. Da se radi, bre! Dosta je bilo džabalebarenja i sviranja kurcu. Sina očekuje naporan posao. Ako je ćaća ugostitelj, biće da se ždere i pije. U pauzama između lađenja muda, psovaće se keva radnicima. Mora da se razvije taj stav gazde. Da se zna kome će to sutra da ostane. Ako ćale drži knjigovodstvenu firmu, eto prilike da se obrnu sve verzije Super Marija. Ako ćale drži auto servis, tu je uvek neka kabina kamiona sa dvadeset godina starim posterom Ćićoline u njoj. Drkenzi do dvanaest, pa kući. Žao je ćaletu, da mu se sin maltretira po najvećoj vrućini.
Ćale ponosan jer mu sin "radi", dodeljuje bonus na platu. Valja se, prvi je pos'o. Sada će moći da se pohvali, jer je iz svog aspekta, već prekaljeni biznismen. Okruženje ga više neće gledati kao lenju, razmaženu mrcinu. Otvara mu se mogućnost uključivanja u razgovore o poslu, gde će mu se izjave svoditi na: " E 'naš kak'a je ćaletova sekretarica? Strug'o bi joj kitom pičić, k'o stolar šmirglom staru drvenariju." Njegov posao je najzajebaniji, i mnogo komplikovaniji od poslova ostalih, koji na svom radnom mestu zaista RADE.
Marko: 'De si Pero? Izgledaš k'o da si se sa debelom Božen u istoj kadi kupao. Šta ti je?
Pera: Ćuti, riknuo sam. Došlo nam šest šlepera tajlandske tunjevine. Onda vuci dotrajali krompir, bazdi k'o ciganska četvrt u Bukureštu. Išli smo posle u razvoz, i ja ti tu ispustim džak uvoznog, kazahstanskog pasulja niz stepenice. Pocepa se džak, rekli su da će mi odbiti od plate.
Marko: Znam kako ti je. Radim kod ćaleta. Danas sam morao da teglim štampač, od parkinga do kancelarije na drugom spratu, a nije radio lift.
Sećam se, a bilo je to pre oko 3 godine. Novembar, košava nosi ostatke nekad srećne i dobre 2008. godine. Vetar mi je ulazio u kožu, a hladnoća kroz đon propalih cokula, crne boje, kupljenih još na razmeni skijaške opreme pre 5 godina na beogradskom Sajmu. Sneg se osećao u vazduhu, a ja, bio sam (m)učenik drugog razreda Prve beogradske gimnazije na Dorćolu, imao sam 2 slabe, slušao rok en rol šezdesetih i sedamdesetih, svirao klavir u bendu ''Lenjivci'', nosio stricov kaput '' Igrenjskin'' koji je on dobio od svog dragog prijatelja, inženjera u Sibiru. Tada sam sve svoje simpatije dao jednoj osobi, gospođici kojoj ni ime nisam znao, mladoj dami koja je išla u 3-1, takođe moje gimnazije. Prvi pogled je pao u pozorištu na Terazijama, kada sam bio u redu da izađem na Kolarčevu, posle završene predstave, čini mi se ''Rodoljupci''. Odmah su sevnule varnice u mom kardiovaskularnom centru na levoj strani grudnog koša. Pomislih u sebi '' Uh, samo da ide u moju školu!'' Posle nedelju, dve, video sam je na odmoru i nisam krio oduševljenje. Iako sam naređao 3 keca, neme je bilo baš briga, jer sve moje potonule brodove, na suvo je vraćala ona. Nisam joj znao ni ime, pa sam je oslovljavao pred drugovima sa ''Nepoznata''.
Bila je čudo prirode. Za mene naravno. Imala je prirodno plavu kosu, koja nije svetlela na sunčevoj svetlosti kao pramenovi napaljenih tinejdžerki. Svetlo zelene oči, u kojima sam želeo da se ogledam, da budem toliko blizu, da mogu da joj prebrojim sve crvene tačkice na nosu. Visina oko 165 cm, bila je viša za jedno čelo od prekidača za svetlo u holu škole. Ja sam bio za glavu i još malo. Nije bila ni debela ni mršava. Moji drugovi su rekli da je solidnog izgleda i da ima lepu pozadinu. Ali to meni nije bilo važno. Želeo sam da osetim pravu ljubav, s obzirom da nikad nisam imao devojku i da sam seksualno nepismen. Silno sam hteo da mi ona bude prva žena u mom životu...
Dugo sam razmišljao kako da joj priđem. Nismo se poznavali. Potajno sam je gledao kad god sam mogao i uvideo da i ona meni vraća poglede. ''Dobrog li znaka''', pomislih,''Možda će stvarno biti nečega''. Nisam hteo da ona nekako dozna, preko svojih drugarica, da se meni sviđa, već sam to želeo da učini moja malenkost. Došao sam do zaključka da bi bilo dobro da joj izrecitujem ''Pismo Onjegina Tatjani''. Ortaci su mislili '' Ti si lud, najebaćeš, ne radi se to tako!''. Ali nisam mario, kad nešto radim iz srca, onda to i uradim, pa kud puklo da puklo!
I sve je počelo 7. novembra. Snimio sam je kako izlazi malo pred kraj sedmog časa oko 19 i 58. Nisam mogao više da samo gledam i sedim, trebalo je uraditi nešto. ''Mogu li do Vecea, baš mi je hitno'', izustih kroz zube i praveći se da cupkam.
''Pobogu Milenkoviću, zvoni za 5 minuta!''.''Ali ne mogu da izdržim, molim vas profesorka''.''Ajde, ali se vrati Brzo!''. Krenuo sam koliko me noge nose. Istrčao sam iz škole prema dvorištu i profesorka istorije me je uhvatila kako trčim kroz školsko dvorište, odakle jedino i sme da se ulazi i izlazi iz škole, pošto je glavni rezervisan za profesore i dišu. '' Odmah se vrati na čas! Milenkoviću! MILENKOVIĆU!!!'' Urlala je kao prestrašeni Rimljani, koji su se sklaljali od Hanibala. ''Boli me uvo, ionako sve znam iz istorije, jebe mi se za čas'', to je bilo moje opravdanje. Nije je bilo u dvorištu, trčao sam niz Dušanovu i onda odjednom video sam je kako prelazi ulicu kod Skadarlije i penje se Cetinjskom do Šumatovca. Nisam baš sa sobom rasčistio kada da krenem u napad, ali čekao sam neku čistinu bez mnogo ljudi okolo. Skreće u Kosovsku, idi na Taš, nadao sam se. I uspelo je, sve što je bilo do Svevišnjeg, urađeno je. Prekrstih se, pogledah prema Mesecu i cugnuo malo acetonare, vodke koju sam kupio na prvoj trafici, u slučaju treme. To je bila velika greška, bazdio sam na Šlj kvalitet ruskog pića. Nigde nikog, sve pusto, u pozadini se čula pesma ''Thirteen'' od Big stara. Voleo sam tu pesmu i to mi je donosilo samopouzdanje. Još jednom sam pogledao u crno nebo, pa na sat. Bilo je tačno 20 i 25. To je to. Još samo par koraka i eto me...
''Stanite, mlada damo'', progunđah, dok mi je jezik trepereo, a glava odzvanjala od stida.
Okrenula se i rekla '' Da, mladiću?''.Video sam joj blag osmeh na licu upućen meni. Nisam mogao da počnem rečenicu, dah mi je zastajao na sredini prvog sloga. Pogledao sam prema nebu, udahnuo duboko i nastavio.
'' Sviđaš mi se, evo ne znam kako da ti kažem, umirem za tobom''... Ako ovo ne uspe, do kraja života će me zajebavati, milio sam, ali nije bilo tako. I ona je bila uplašena ali bila je bolji glumac od mene.
'' Ovaj, pa i ti se meni sviđaš, ali nisam mogla da te pitam u školi nikad, bila sam nesigurna, ali sad, sad mi je lakše''. Njene oči su upijale svetlost obližnje svetiljke i bio sam kao, drogiran, dok sam je gledao. Vidio sam da je već osetila smrad iz mojih usta, za koju je kriva vodka.
''Znam, razjašnjenje tužne tajne duboko će vas uvrediti, kakav će prezir plemeniti izreći vaše oči sjajne...'', bio je to Puškin. Onjegin je bio pravi pogodak, ali ovo je ravno lutriji, da devojka koju ni ne poznajem, a ni ona mene, smuvam za samo pola sata... Posle izrečenog pisma, bio sam u šoku, jedva sam stajao. A onda je došla sedmica na lotou.
''Pišem vam, šta bih znala bolje, i šta vam više mogu reći..'',opet Puškin, samo Tatjanino pismo Evgeniju. Uhvatili smo se lagano za ruke, poljubili se na kratko, i ona me je vodila prema prvoj klupi... Eto, tako je to bilo, sve od sad je patetika i bilo bi suludo prepričavati kako se ljubiti sa osobom koju volite. Ja to ne mogu. A mislim da ni Puškin to ne bi znao...
Uglavnom trokrilni, ako želimo da dočaramo nekog baju koji ima 210 cm i 150 kg.
Dolaze 2 lika da prinudno isteraju bračni par iz stana. Uz pretnje i psovke, bračni par napusti stan. Negativci ulaze u stan, zaključavaju vrata, ali se u tom trenutku na vratima sobe pojavljuje čovek gore navedenih dimenzija.
Negativac 1: A vi ste?
Baja šifonjerac: Proteže vrat uz obavezno puckanje i odgovara: Jeste, jeste, ja sam.
