Čudni privlačni komšija četrdesetih godina, večito u crnom, ćutljiv i zamišljen. Spoznao je svu mudrost ovoga sveta i sada se drži po strani. Intelektualac, filozof i pisac.
Živi sam, sa velikim crnim mačkom i retko izlazi iz stana ili komunicira sa ljudima, osim da razmeni pokoju ironičnu opasku i da kupi hranu za mačke. Susedi zaziru od njega i njegove izolovanosti, a sujeverne babe mu pripisuju bavljenje crnom magijom i krste se kad prođe, nakon što mu se sladunjavo jave.
I deca misle da je veštac; često mu gađaju prozore staklom ili čikaju jedno drugo da mu zvone na vrata. Iz njegovog stana dopiru zvuci hevi-metal balada i Bahovih mračnih kompozicija.
Jedina osoba sa kojom ga viđaju je njegov suvonjavi najbolji prijatelj sa kariranim kačketom na glavi. Zato nagađači puni predrasuda misle da je profesor Voland peder i da se zbog homoseksualnih sklonosti još nije oženio.
Stan profesora Volanda je mračan. On danju spava, dnevne more mu pritišću grudi, a noću sedi za stolom i neuspelo piše, zagledan u mesec i u bele rade na stolu, dok pije margarita koktel. Ujutro, ovaj nekadašnji majstor cepa stranice i baca ih u smeće, nezadovoljan.
Sa profesorom Volandom može se doživeti strasna avantura jer je izvanredan ljubavnik. Ali, ako on devojku dublje zaintrigira, izgubljena je.
Jer srce profesora Volanda večno pripada njegovoj srednjoškolskoj ljubavi koja se udala za imućnog debeljka i rodila mu prelepu dečicu. I nikakve čarolije, čini i kletve koje nemoćno mrmlja ranom zorom neće to izmeniti.
Jednog dana, ta usamljena duša će napustiti ovaj svet koji mu je postao tesan, ruku pod ruku sa najboljim prijateljem, a oko nogu će im se motati veliki crni mačak, i uzdići se ka mesecu i zvezdama... Ka nekoj drugoj galaksiji gde se možda počinje iznova.
Vizard
Dezen kafanske mušeme.
Idem isključivo u kafane koje imaju arafatku preko stola.
Jedini muškarac koji je dobio ciklus.
Družina iz Cvijećare na 6. aveniji, kojom rukovodi metuzalem u kolicima poznat samo kao Broj Jedan, udarnu pesnicu joj čine dobroćudni Alan Ford i nadrkani Bob Rock, za logistiku su zaduženi Sir Oliver i Grunf, a za back office debeli Šef i usahli Jeremija. Svoj kultni status – a Alan Ford je zaista kult i mogu da mi se napasu čmarne travuljine PR punoglavci što lepe ovaj pridev na sve živo od jebenih Guano Ejpsa u Areni do nikad-jebene Trejsi Ševalije na sajmu knjiga – čitav strip ima da zahvali pre svega masonski prefrigano osmišljenim glavnim likovima koji savršeno otelotvoravaju nacionalne stereotipe. Ko najubervic svih vremena.
Alan Ford – naslovni lik, jer je najveća komercijala. Jedini pravi Amer u družini: lep koliko je glup, misli da ima dobre namere i služi da zasere stvar.
Bob Rock – Škot. Nizak, iskompleksiran, večito nadrkan, barjaktar za sve ugnjetane sveta i ogledalo u kome mogu da vide tačno zašto su zaslužili da budu ugnjetani. Najpopularniji lik, makar u našem parčetu prćije.
Sir Oliver Oliver – Englez. Nikad mu ne veruj, jer uvek traži kako da te zajebe i zaradi za sebe. Posebno ceni umjetnine, koje je mažnjavao po čitavoj kugli zemaljskoj. Scene u kojima guzi Boba Rocka su u jugoslovenskom izdanju bile cenzurisane od strane Vrhovnog komiteta KPJ.
Šef, Gervasius Twinkleminkleson – Čeh, dakle Sloven, dakle debeo, lenj i u večnom iščekivanju da legne leb i plata, što se naravno nikada ne događa. U mladosti bio sportista i majstor za kućne popravke. Dijagnoza: terminalno marginalan.
Jeremija Lešina – Žabar. Kukavac. Uvek ga nešto boli, nešto mu fali i zato se stalno žali. Jebiga, to je jedino što mu je ostalo, osim što ume da te taman toliko zajebe da ti proda zeleni limun umesto limete. Iako je hipohondar, činjenica je i da je mumija koja samo čeka da dune jači vetar pa da se raspadne na sastavne delove.
Otto Grunt - naturalizovani Nemac, iz korena promenio prezime u Grunf. Kreativnost ispoljena samo u inženjerskim stvarima, za sve ostalo postoji isključivo čist bandoglavi entuzijazam dobrog vojnika Rajha. Šlag na rektalni rempling od satire "Alana Forda" predstavlja to što Švaba bespogovorno sluša baš Broja Jedan.
Broj Jedan – očigledno Jevrejin, iako se to naravno nigde eksplicitno ne pominje. Mislim, ogroman nos? Štekanje keša? Uvek i svugde poznaje nekog i beleži sve u tefter? Majke mi, jedino bi očiglednije bilo da su na svakoj strani na kojoj se matori paralitik pojavljuje lepili one kurčić-bipere iz kineskih razglednica koji sviraju “Hava nagila”.
Lampaš je naziv za uredjaje čiji su glavni delovi elektronske cevi, u narodu poznate kao lampe. Ovi uredjaji su obavezno teški, veliki i treba im neko vreme da se zagreju i počnu da rade. Lampaši (osim gitarskih pojačala) se ne proizvode već ko zna koliko godina, ali se neki izrazi vezani za njih još uvek koriste.
1) Lampašem se naziva čovek koji sporo kapira pa mora da se sačeka da mu se lampe u glavi zagreju da bi mu mozak proradio.
2) U vreme kad su počeli da se pojavljuju mobilni telefoni lakši od pola kila stariji modeli su se iz zezanja nazivali lampašima.
3) Reč "lampaš" se koristi da se opiše kompjuter, smartphone, netbook ili slično sokoćalo koje radi sporije nego što treba.
1)
-Je l' bre, da li je ovaj stvarno glup ili se pravi?
-Ma lampaš, pusti ga, moraš sto puta da mu objasniš.
2)
Srbija, krajem devedestih.
-Ovo je bre telefon, Nokia 1610, a ne taj tvoj lampaš.
3)
-Skinem juče neki HD film, kad ono secka, zvuk nekako ide, al' slika nikako.
-Pa kad imaš komp lampaš, nego kaži ti meni, moraš li da čekaš da mu se zagreju lampe pre nego što udješ u Paint?
Sanjao sam sinoć divan san ("I had a dream" Martin Luter King) - ulazim u Maksi i vidim rafove na kojima stoji plazma keks, pored njega afganistanski shit, bebi hrana u bočici, LSD u kapima, mleko u prahu, heroin u prahu, andoli, pored njih trodoni... i svi ljudi idu sa svojim korpama i uzimaju ono što žele i niko nikoga ne gleda sa prezirom i osuđivanjem. Na razglasu svira Pink Floyd, ja dolazim na kasu gde mi prelepa devojka u uniformi sa psihodeličnim motivima izdaje račun na neku beznačajnu sumu. Odlazim na Trg Republike sa svojom kesom punom raznih droga, policajac me doziva rečima: "gospodine, gospodine, oprostite, ispao vam je džoint". Ja mu se zahvaljujem i bratski ga delim sa njim. Opraštamo se i ja mu dajem nekoliko halucinogenih pečurki iz porodice psilocibe za uspomenu. On mene pozdravlja u stavu mirno dodirujući obod svoje šapke. Nasmejana deca igraju oko mene dok sunce sija iako je oblačan dan i kiša lije kao iz kabla.
Osoba koja beži od fotoaparata pod izgovorom da je ne-fotogenična.
-Daj ja ću da slikam.
-Ne može! Dođi ovamo, ni na jednoj slici te nema. Ko da si Muhamed!
Najviši čin u srpskoj vojsci.
Veoma uravnotežena ličnost.
Možda sporo misli, ali zato brzo donosi zaključke.
Opaska koja se upućuje devojci koja za sebe smatra da je prelepa, a ustvari je gabor.
- Izvini Marko, jesi ti sad sa onom Marijom?
- Da, što?
- Baš je ružna, ja sam lepša od nje deset puta.
- ŠKK?! Bedni izgovoru za curu, tebe ni mađarski carinici ne maltretiraju, kakva si, umukni da ne nastavljam sa rafalom, nećeš znati gde se nalaziš.
Kaže se devojci koja rukuje kopljem kao legendarni Čeh.
- U, mala, svaka ti čast! Al ga bacaš, k'o Jan Železni.
Finalni proizvod dugotrajnog procesa inplementacije vlastitih snova u podsvest sopstvene dece. Poslednji pokušaj posrnule ambicije da stigne gde joj nikada ni nije bilo mesto.
Voz za prošlost. Poslednji peron.
Potomak u staklenom zvonu, zaštićen kao himen ćerke jedinice šefa turske narko-mafije. Uposlen k'o mladi Kurdi na bauštleli nadomak Menhengladbaha. Nema prostora za zajebanciju.
Biće od tebe sine nešto -pijani ćale kad ti kaže. Učićeš jezike koji te ne zanimaju, sviraćeš instrumente za koje nisi talentovan, bavićeš se sportom iako imaš dve leve i što je najvažnije -završićeš škole iako si glup k'o kurac. Na silu, ako nikako drugačije. Destilovaće tebi ćale krv, neće biti štrokava k'o moja.
Problemi nastaju kada proces destilacije ne ide željenim tokom. Potomak prsne k'o rumunski kurton i otera sve u pizdu materinu. Počne da glođe čaše po kafanama i gasi cigare pevaljkama o sise, da se bode prekrštenom pajom i umače palamar u podgrejan pinđur dok zamišlja brata Marije Šerifović. Noćima.
Jebiga krv nije voda, -teže se destiluje. Šta'š?!
-Dokle ti je mali stig'o sa čkolama?
-Četvrti srednje.
-Gde'š ga dati na fakulteta?
-Nigde, neće da studira.
-Mora bre da studira, ti nisi pa vidi kako se mučiš.
-Neće jebiga da uči...otvoriću mu neku kafanu, pilanu, salon za pedikir-manikir noktiju za kerine...štagod. Pa nek radi, šta sad?!
-Nije ti to dobro, nisi uopšte ambiciozan. Šta želiš da ti sin bude u životu?
-Ja?! Želim da bude...srećan.
