Чудни привлачни комшија четрдесетих година, вечито у црном, ћутљив и замишљен. Спознао је сву мудрост овога света и сада се држи по страни. Интелектуалац, филозоф и писац.

Живи сам, са великим црним мачком и ретко излази из стана или комуницира са људима, осим да размени покоју ироничну опаску и да купи храну за мачке. Суседи зазиру од њега и његове изолованости, а сујеверне бабе му приписују бављење црном магијом и крсте се кад прође, након што му се сладуњаво јаве.

И деца мисле да је вештац; често му гађају прозоре стаклом или чикају једно друго да му звоне на врата. Из његовог стана допиру звуци хеви-метал балада и Бахових мрачних композиција.

Једина особа са којом га виђају је његов сувоњави најбољи пријатељ са карираним качкетом на глави. Зато нагађачи пуни предрасуда мисле да је професор Воланд педер и да се због хомосексуалних склоности још није оженио.

Стан професора Воланда је мрачан. Он дању спава, дневне море му притишћу груди, а ноћу седи за столом и неуспело пише, загледан у месец и у беле раде на столу, док пије маргарита коктел. Ујутро, овај некадашњи мајстор цепа странице и баца их у смеће, незадовољан.

Са професором Воландом може се доживети страсна авантура јер је изванредан љубавник. Али, ако он девојку дубље заинтригира, изгубљена је.

Јер срце професора Воланда вечно припада његовој средњошколској љубави која се удала за имућног дебељка и родила му прелепу дечицу. И никакве чаролије, чини и клетве које немоћно мрмља раном зором неће то изменити.

Једног дана, та усамљена душа ће напустити овај свет који му је постао тесан, руку под руку са најбољим пријатељем, а око ногу ће им се мотати велики црни мачак, и уздићи се ка месецу и звездама... Ка некој другој галаксији где се можда почиње изнова.