Psovka iz predkosovskog ciklusa, dakle dok je Kosovo imalo prefiks pokrajna i sufiks Metohija sa sve veznikom, iz okoline Orahovca. Predanje kaže da su šiptarske matorke psovale svoju žensku čeljad i njihove neobrezane ljubavnike, što u senjaku ih zatekoše, baš ovim rečima:
Lilu ti bitlijsku! Što ti teraš moju Filju da ti siše snagu!? Što joj turaš krivak gde ona meće leba!?
Simboličan otklon od svega. Zidanje barijere od svijeta koji te je upropastio. Potez kojim daješ do znanja svom umu da si se predao. Sklopićeš oči i čekati da se desi ono što mora. Sam. Pomiren. Tih... Sklopljenih očiju.
Zašto mrtvacu zatvaraju oči? Jer mu je sve jedno. Tamo gdje on putuje, ništa se ne dobija na lijepe oči. Mada, manje je jeziv sa kapcima preko jabučica. Nama. Njemu je sve jedno, rekoh.
Onaj ko te goni ne haje za tvoje muke. Bilo da je u pitanju živ čovjek, bilo da je u pitanju onaj u tvojoj glavi. Borićeš se dakako. Svi se borimo. Neko do kraja života. I onda izgubiš. Od koga? Loše misliš. Smrt je pobjeda. Nema muka jel de?
Sklapanje očiju je pobjeda. Simbolična smrt. Samo, sklopljenih očiju možeš umrijeti milion puta. I svaki put pobijediti. Onog trenutka kad dokažeš sebi da više ništa nije važno, da mogu da ti urade šta požele, pobijedićeš. Sebe. Njih. Postaće nebitan onaj kome duguješ. Neka dođe, nek ti polomi prste. Može. Nećeš mariti za zvjeri koje ti pohode snove. Neka dođu, nek te prestrave. Na kraju krajeva, umro si. Šta mogu da urade mrtvom čovjeku?
Umro si. Sklopio oči. Sad ide finta. Naučena iz video igrica. Prosta. Otvori oči. Progledaj. Rodio si se. Po milioniti put rođen opet vidiš svjetlost. Čuješ zvuk. Osjećaš miris. Umro si a nisi satrunuo, rodio si se a ne nisi usrao pelene.
Vidiš, magija.
A sad sklopi oči, predaj im se. Pa se opet rodi i raduj se, jer život je radost. Dar. Samo je nekada teško, zato uči finte da ga zajebeš. Kao Džordž Best mutave bekove.
Best je jebao život.
Fetiš u nekih žemski. I još jedna od laži kojom hrane mušku sujetu.
Kao, one jako žele da ih baš ti isprskaš i ulepiš im i kosu i lice i posteljinu.
Perfidan način izbegavanja da zakeve, a da nam pri tom ego poraste do plafona.
Uglavnom im prolazi...
-Evo ga... dolazi... svršiću!
-Jao dragi, jedva čekam! Izvadi ga i isprskaj me po licu i sikama!
-Kako da ne...
-Nemoj molim te, plodni da...
-Srbijaaaaa!!!
-STOKO!!!
Najslađa kazna. San svakog od nas. Situacija koja od stipse izvuče i cenera za kafu šalteruši kad joj bude plaćao kaznu.
Facu drota koji ti napiše potvrdu da si imao pablik pamtiš čitav svoj život. Ne zbog para, ponavljam, nego zbog toga što je to možda i prva osoba koja te vidi kako jebeš, još te uz to nagrađuje. Car si pube, svaka ti čast. Nakon toga ti dani bivaju popunjeni sa jedno desetak ''Jebote, koliko sam ja moćan!'' momenata.
Ćale je prvi put sretan što ti daje veću svotu novca. Opsuje mamu drotovsku par puta, ali iz (vidljivo niskog) poštovanja prema tom ološu i iz navike, ništa strašno.
U očima svoje ekipe si veći nego u svojim u trenutku primanja kazne. Telefon ti neprestano zvoni, piješ više kafa nego u završnici ispitnog roka.
-Mogao si ga bar izvaditi dok nam je pisao kaznu.
-Nisam, jer mi nikad u životu veći nije bio.
Uvođenje u svijet odraslih. U mom selu, muškarac si tek kad nešto prikolješ, a s obzirom na kultni status krmadi u našem narodu izbor je jednostavan. U Americi npr. ponosni otac svom sinu plati kurvu kad vrši inicijaciju u svijet odraslih. Jebi ga, kod nas su teška vremena, pa ako platiš da jebeš, nećeš da jedeš, a ti vidi jel' ti milije da ga umačeš koliko god, ili da cijelu zimu tvoji bližnji ršću čvarke i tove se slaninom.
Došao sam iz grada oko pola 6 ujutro, pomalo i pod saugom, tiho, i da nisam srušio fiksni telefon, gotovo nečujno sam se ušunjao u svoju sobu. Svukao lagano odjeću i taman kad sam se , onako, u gaćama spremio da uskočim u krevet, iza leđa sam čuo riječi: „Dobro je da si ustao na vrijeme, voda vri idemo klati, 'ajde!“
Okrenuo sam se, i vidio sjenku kako drži sablju dimiskiju, a grč na mom licu govorio je: „Nemoj mene matere ti!“. Malo sam razabrao u polumraku i prepozao ćaću koji je opet prepoznao da sam ja pijan k'o letva: „A jebem ti sunce alkoholičarsko, pa jesi makar danas mogao trijezan doći, polazi ako ne želiš da tebe vješam na čengele. MRŠ!“
Krmak je bio neobično jak. Čak je i moj otac, prirodno jak čovjek, morao nekoliko puta da ga ošine dok napokon nije ukrstio očima i pao. Dao mi je nož u ruke i znak očima, te uhvatio krmka za zadnje noge. Znao sam šta mi valja činiti, samo objektivna situacija mi nije išla na ruku. Svinja me bacala na sve strane kad sam počeo da je koljem, ko da sam na rodeu...
-„A JEBEM TI NED'LJU NE KOLJEŠ POLARNOG MEĐEDA, DAJ NOŽ I 'VATAJ ZA ZADNJE NOGE!“
Nažalost ni ova kombinacija nije urodila plodom pa je stari zab'o kolac i za njega sapeo zadnje noge krmka i tek tada ga likvidirao.
Svalili smo ga u korito i počeli da ga šurimo. Ćutke. Razočarani mojom brukom. Vidjevši mene kako se prenemažem dok šurim svinju stari je rezignirano konstatovao: „E moj sine, krmak je i sad življi od tebe. Ma , tačno mi dođe da sad i tebe ošurim sa njim.“ Podigli smo ga na čengele, što je malo odobrovoljilo ćaću kad je vidio veličinu krmka pa je zadovoljno, spenkujući ga po butkicama, izjavio: “ Vide ga sine, k'o Nađa Komaneči!“.
Zapao me je nezahvalan zadatak da izvadim drob. Sunce ti jebem pa u njemu je bilo više govana nego u kompletnom nevladinom sektoru. Kilometar crijeva. Dok sam slušao didovo pripovjedanje kako su oni kao klinci naduvavali mijur pa se loptali, malo sam nožem prokin'o drob. Na skali od 1 do 10, smrdilo je kao Bebi Dol. Sanirao sam to nekako i saprao izmet.
Poslije toga nije bilo više delikatnih poslova, čvarci, ladetina... Dodouše malo je bilo rizično sa čvarcima jer sam bio pijan pa je mati oblijetala oko mene bojeci se da se ne skram u kazan.
Eto sad sam propustio priliku ali već iduće sedmice mi je popravni, kod rođaka koljemo. Valjda ću učiniti ćaću ponosnim.
Raskid veze, odjeb, korpa, peruška, pedala...
Starija fraza, 80'-90' godina veoma popularna kod tinejdžera. Prati je pokret rukom u stilu odmahivanja i prstima raširenim u V (Viktory). Omiljenija je bila kod lepšeg pola, jer su obično lošije vladale teškim uličnim slengom...
-Slušaj me džiberu, pun mi nos tvojih avantura, flertova, pijančenja i nasrtanja na sve što nosi suknju! Pričali su mi da si strvojeb i ološ, a ja nisam verovala dok na svojoj koži nisam osetila.
-Izvini, o čemu to...
-Ne pravi se prost, od svih drolja u ovom jebenom gradu, ti si mojoj sestri predlagao trojku sa mnom? Stoko bolesna! Završili smo!
-A u kurac, rekla ti je?
-Naravno da je rekla. Šta si očekivao?
-Pa trojku valjda, ša'znam...
-Đubre pokvareno! Što se mene tiče, ti si dvojka!
-Šta sam?
-DVOJKA!
-Sedneš mi na Stojka! PRC!!!
Najgore moguće stanje pijanstva. Gore i od pola-pola. Tačnije, faza između pola-pola i totalnog pijanstva. Moć rasuđivanja svedena na minimum, a motorne funkcije još u normali.
U toj fazi se čine najveće budaleštine, pazari robija, zaprosi šoder, posvađa sa naj ortakom, pljuju panduri, piješ bez kinte, a i boli te kurac šta piješ ili čije piće si uzeo.
''Na tričetvrt'' je stanje koje će te sprečiti da uradiš nešto normalno, a na glupost uvek i bez blama podstaknuti.
-Au mamicu ti tvoju, pa kako si uspeo da onako razbucaš auto?
-Jebi ga ćale, popilo se, i šta da ti kažem...
-Pa mrtav pijan si vraćao auto čitav kući. Kake si droguštine pio sinoć?
-Ma špricer ćale, i poneko pivce, al su me ubedilili da krenemo kući kad sam bio na tričetvrt.
-Uf, pa kud na tričetvrt? Jesi ubio nekog usput?
-Nem pojma, sa'ću zvati ove moje. Možda se neko seća. Mada sumnjam...
-E sine moj, sve najveće gluposti u životu sam naradio u tričetvrt fazi. Na 3/4 sam tvoju mamu zaprosio, tebe naprcao, vratio se na po puta iz Nemačke... Jebo me pas, kud se nisam bar jednom naroljo ko čo'ek!
Jedan od najzanimljivijih običaja smišljen da bi se alkoholisalo. Kada se kupi krava/auto/stan/bicikl/motor/ovca/spejsšatl, kada se dobije ćerka/unuk/vozačka dozvola/diploma/budžet, kada se uradi bilo šta što za sobom povlači robno-novčanu ili robno-robnu razmenu, pa čak i kada se svinjče kolje, srpski seljak, domaćin ili uzorni građanin mora da za komšije, rođake, poznanike, prijatelje, lokalne političare i pripadnike javnog reda i mira pripremi najmanje 5 litara žestine i 50 litara vina da bi izmirio potrebe Alvaluka. Inače, Srbin poštuje alvaluk! Sve čini za Alvaluk!
Pera - Brate kupio sam telefon preko EmTeEs-a za dinar!
Kiza - Alvaluk!
Pera - Koji crni alvaluk? Šta radiš to?
Kiza - Zovem Crnog, Džonija, Daksa, Aleksu i Mariju da dođu sad na alvaluk!
Pera - E da ga jebem! ĆALE!
Ćale - Šta je bre pička ti materina neradnička?
Pera - Ajde, dolaze na alvaluk ortaci daj neki keš da kupimo nešto.
Ćale - Opa! Alvaluk! Ženo, peci kafu, zovi kuma i rodbinu!!!
Jeste, rode, opustio si se ti mnogo. Otadžbina te traži. Već više od 10 godina živiš u blagostanju, malo li je? Trebaš državi. Ne može ona samo da daje, moraš nešto i da vratiš. Da se razumemo, svaka država daje, ali naša je posebno izdašna.
Jel te je uvek saslušala kad ti je nešto trebalo - jeste. Ako si besan - demonstriraš, po kiši, zimi, vrućini. Država te pusti ta se izakaš, a i zdravo je biti na otvorenom prostoru, ona brine za tvoje zdravlje.
Ako si se kojim slučajem razboleo, ništa ne brini, država ti da tvog ličnog doktora, doturiš 300-400 evrića, bog da te vidi. Lekovi obaška. Pa gde to još ima?
Trebaju ti isprave? Nikakvih problema nema, jedne noći čekaš za broj na listi čekanja, druge noći čekaš da te pronađu na listi čekanja i već sledeće četiri noći uredno čekaš. Šta, ti bi to kao bolje organizovao?
Hoćeš da se obrazuješ? Izvoli sinko, negde skupo, negde malo skuplje, ali zato će diploma imati dupli ram da bolje skuplja prašinu.
Posao ti treba, kažeš? Sve u svoje vreme, sinovče, proživi dok si mlad, da te ne pita starost gde ti je bila mladost.
Imaš decu? Pa čuvaj ih onda. Jel treba država da ti pravi obdanište samo zato što je tebi bilo lepo, pa nisi hteo da ga vadiš?
Radiš, a mala ti plata ili je neredovna? Jedno po jedno, važno je da ti imaš posao. Jel znaš bre ti koja je kriza? Mislim, neka jeste, zar ne?
Kasne penzije, deko? A gde, pa ti, žuriš, da te pita čovek? Da nećeš u grob da odneseš?
Još uvek nisi zadovoljan? Pa jesi glasao? A, jesi? A što se mešaš u ono što ne znaš? Čika Sima to svakako zna bolje. Zemlju treba da vode ljudi iskusni, sa rezultatima. Jok, ajde da dovedemo neke štrebere i picopevce koji ne znaju ni gde ima dobra jaretina pod sačem? Ne ide to tako, zemljače.
Ne valja ti ovde? Molim, široko ti polje, tamo samo tebe čekaju. A iako uspeš, opet ćeš trebati čika Simi, jer on voli svoju dijasporu, mada su ovi škrti za kintu, ne pitaj. Kao da su ovi ovde svi ludi što plaćaju akcize, poreze, prireze, TV pretplate, kamate na kamate i slično, pa oni treba da dođu iz belog sveta da nam sole pamet. Batali te priče, takav nam ni ne trebaš. Ne razumeš, a? Uncle Sam needs you, šta se praviš blesav!
E, tako. Zato se nikada ne pitaj šte je Otadžbina tebi dala, već koliko si ti dao njoj.
Dakle, sinko, spremaj se. Ne treba da te zanima gde i za šta ratujemo, tvoje je samo da pogineš k'o čovek. Jer, za koji moj, i živiš?
Valkire, kaže wikipedija, nije da sam stvarno obrazovan, da su to neke premoćne ribe što vode pale ratnike u Valhalu da tamo loču, žderu i jebu uz jednookog Odina sve dok vuk ne uđe međ' ovce i dođe sudnji dan. Ragnarok se to zove, valjda.
E sad, te Valkire imaju poseban modus operandi, kad neki delija zagine u svijetlome boju sa mačem u ruci one siđu sa neba u vatrenim kočijama i obrati pažnju sad, ZASENE sve ostalo svojom moći i lepotom. Natovare rahmetli vojnika i odvezu ga na bahanalije sa Torom i ekipom.
Ako si obratio pažnju skapirao si poentu, Valkire zasenjuju. Objasne sve samom svojom pojavom, nije da moraju da pevaju i pokazuju sise kao sirene da bi navukle zagorele mornare na stenje. One dođu, kobjasne i odu.
Da se manem mitologije i jednoroga, sine, ima i takvih žena. I to kakvih sunce ti jebem. One ne da poseduju "ono nešto", faktor iks ili koji kurac već, nego ga imaju na tone. Unajmljuju kamion sa prikolicom da im ga vuče koliko je masivan. Nije to lepota, nije ni inteligencija, ma ne pomaže tu ni guzice i čmara ni diploma filozofskog fakulteta, jednostavno takve su. Dođu tako, ozrače te tim Valkira sindromom i ostave te rastegnute vilice do poda, onda ti se obrate pa na pitanje "Imaš upaljač?" ti odgovoriš "Imam tri 'ektara njive".
U stanju su da najmoderniju, po svim sadašnjim standardima "prepičku" spuste na nivo ovce oguljare tipe Suzane Mančić samo svojim prisustvom. Kao što pre rekoh, prepička se lomata, maše pičkom k'o Titov pionir zastavom 76', slomi se da pokaže kako se na nju svršava, onda dođe Valkira, kobjasni šarm i seksipil i ode kući da zavija sarmu, ili da gleda Žikinu šarenicu.
Koji je taj faktor iks ne znam, nisam pismen da to objasnim ali zato znam da ću zdušno da balavim po podu na ovakve pojave dok sam živ.
Ideju za defku sam dobio gledajući ovu sliku. Nerealno kako je Kristina Hendriks IZDOMINIRALA ovu cavu, čak me mrzelo da guglam i kako se zove, koga zabole kurac za to kad pored Kristine ne postoji, nema je. Stoji tu kao rekvizit da se uhvati što bolji kadar na Hendriksovu.
Onih par ortaka koji čine glavinu neke ekipe. Po snegu, kiši, vetru ili košavi oni neće propustiti kvalitetnu blejažu, pa da ih jebeš. Ni jedan od njih nije papučar, jerbo je njihova životna svrha, njihova sudbina da uvek i svagda provode vreme sa svojim društvom. Ne moraju da budu organizatori tih socijalnih aktivnosti, samo ih jednostavno ne preskaču. Takvi su.
-Ae na fudbal matori.
-Pa ko ide?
-Prva postava, ti ja i Rema.
-Ovu trojicu i nis' morao da pominješ, njih podrazumevam. Ae vidimo se tamo.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------
-Mala, svršićeš posle, za pola sata moram da sam kod konja.
Brzo i pragmatično odrađivanje nečega, bez obzira na moguće negativne posledice ili smetnje u izvršenju. Ime dobila po kralju Stefanu Urošu II Milutinu Nemanjići (u narodu poznatom kao, jelte, kralj Milutin), koji je bio prvi zastupnik ove metode, podigavši četrdeset crkava od Dalmacije do Jerusalima, trsivši pet žena, pustivši muda toliko da je jedini u Evropi pobedio tatarsku hordu kana Nogaja, oslepevši sina koji se kurčio da mu uzme tron. Verovatno veći baja i od cara Dušana.
(Zamak Nemanjića u Nerodimlju, Leta Gospodnjeg cuie (iliti po današnjem računanju 1315))
Gospodar Boleslav ulazi na kapiju.
Boleslav: Di ga je Milutin?
Čuvar: Eno ga gore, opet je upao u neki trip da gradi manastir.
Boleslav ulazi u svečanu salu.
Milutin: ... i tako ti kažem, oću da mi sagradiš brod crkve od slonovače i zlata, a baci i malo rubina, nemoj da štediš da ne prođeš ko majstor Đurđije na tavče.
Arhitekta: Razumem ja gospodaru, ali ne možemo ovde da turimo slonovaču, ima padne crkva sa stene pravo u more.
Milutin: Onda raznesi stenu.
Arhitekta: Ali gospodaru, ta stena ima četres iljada stopa, kako da je raznesem?
Milutin: Otkud ja znam, ti si taj arkitekta ili kako se već sad to moderno kaže, ti bi to trebao da znaš, koj smo te kurac slali kod Jonisa u Smirnu, da viriš mladim Grkinjama pod suknje i piješ vino, pizda li ti materina? E de si Boleslave, kućo, nema te 100 godina, nešto si mi oslabio, šta je, nema više divljači kod tebe dole u Makedoniji, a?
Boleslav: Ma nešto slabo ove godine, moram da se zadovoljim običnim prasećim i ponekim fazanom, nego nisam zato došao...
Milutin: OOOOJ HREEELjLjAAAAAAAA!
Hrelja: Izvolite, Vaše Veličanstvo.
Milutin: Slušaj 'vako. Ima d'odeš gore do Raške, i vikneš vojvodi Momčilu da nalovi četres iljada srndaća i tries iljada jelena za mog druga Boleslava. On će verovatno da se nećka, u fazonu "nemam toliko", ali da mu kažeš da će da mu u suprotnom dođe Milutin, pa ima da najebe gore nego onomad kad mu je tašta sručila istopljeno zlato na noge kad ju je nazvao debelom Mađaricom. Jasno?
Hrelja: Jasno, Vaše Veličanstvo.
Milutin: E vidiš Boleslave, nešto sam naumio da sagradim još jedno 20 crkava, pa da pređem polako da gradim zidove, reče mi Nebojša kad je bio dole u Carigradu da su došli neki što jedu kerove, kako ono reče da se zovu....Šinezi, Minezi, neki takav zonfić, pa da su oni bili nekad davno u tripu da se pregrade on Mongola, te su izgradili zid duž cele granice, te sam ja mislio kad mi osvojimo Carigrad, Rim i Jerusalim, biće nam dosta, onda ćemo da se i mi ogradimo, al' da bude po jedan zlatni toranj na svakih 200 stopa.
Boleslav: Da ne bude malo mnogo to, a?
Milutin: Ma dobro, može i na 210 stopa.
Ulazi čelnik Joakim.
Joakim: Presvetli gospodaru, hteo sam da ti javim da se vaši sinovi Stefan i Konstantin opet takmiče ko će da poseče više vizantijskih vojskovođa, iako ste im vi to izričito zabranili.
Milutin: I ko vodi?
Joakim: ...Pa ja mislim Stefan, bar je vodio trinaest razlike, sad je negde prošlo poluvreme.
Milutin: Ma pusti ih, nek se igraju deca. Nego ja imam jedan zadatak za tebe.
Joakim: Recite, kralju.
Milutin: Juče sam primetio da mi je Džeki nešto nervozan, izgleda da ga onaj Josif nije hranio dovoljno, pa sam ga preventivno obesio za noge na Zvečansku tvrđavu. Elem, pošto izgleda da magacin nema dovoljno hrane, moraćemo opet da idemo po zalihe.
Joakim: Je l' opet Tatare, gospodaru?
Milutin: Njih ćemo, mada mi je onaj prethodni kontingent izgledao kao neukusan za Džekija. Ako opet ne budu valjali, preći ćemo na Mađare, reko mi veterinar da oni imaju više proteina. Imaš tri dana da mi dovedeš jedno 200-300 Tatara, ali dobre da mi izabereš.
Joakim: Bojim se da nećemo stići da ih izaberemo baš za tri dana...
Milutin: Dva dana.
Joakim: Ali...
Milutin: Dan i po i idete sa drvenim sabljama.
Joakim: Razumem, gospodaru.
Milutin: I nemoj više da me nerviraš, ima da prođeš kao Vujica vojvoda sledeći put.
Joakim: A kako je on prošao, gospodaru?
Boleslav: Jesi primetio kako ćopa na levu nogu?
Joakim: Da
Boleslav: E pa to mu je iz detinjstva, kad je mazno dijamantski kliker Milutinu.
Milutin: Dobar je čovek, ali dijamantski kliker je dijamantski kliker.
Joakim odlazi.
Milutin: Nego, što si ti beše Boleslave uopšte dolazio?
Boleslav: Pa danas vam je svadba, kralju?
Milutin: Svadba!?
Boleslav: Pa da, jel se sećate da vas je mađarski kralj molio onomad kad ste ga uvatili za gušu da ga ne udavite u Tisi, već vam je dao onu svoju sestru za ženu.
Milutin: Au, pa ja se toga ne sećam. Moram da batalim medovinu, izgleda da mi je neko stalno truje, valjda su zato danas umrli ona trojica što sve probaju pre mene, a i ja osećam neku gorušicu ceo dan.
Boleslav: Biće da je tako, nego šta ćemo za ovu svadbu.
Milutin: A jel bar neka pička?
Boleslav: Pa nije da nije, kažu da ga je pola mađarskih grofova bacalo svakog dana misleći na nju u poljskim veceima.
Milutin: Pa dobro, poslužiće koji dan.
