Ne, neću da pljujem juga. Dosta bre više, bemmumater. Red je da se kaže i neka lepa reč.

Dobro, možda nije najbolje napravljen. I od kad je napravljen, nije bilo poboljšanja. I možda ga mnogi sa pravom nazivaju kantom,cimentom... I možda mu grejači na zadnjem staklu stvarno služi da ti se ruke ne zalede dok guraš zimi. A ni leti neće da upali svaki put iz prve. I od opreme ima samo rezervni točak. I možda ljudi koji voze juga stvarno idu u raj jer su pakao već prošli...

Ali...

Jedina stvar za koju sam sto posto siguran je da jugo stvarno ima dušu. Jer, svaki jugić je priča za sebe. Ima nešto svoje, nešto posebno. Ima caku pri paljenju. Ima luft u volanu. Ima loš menjač. Ima dobar menjač. Ima menjač. Ima ručnu. Ima neki poseban detalj koji ga čini baš takvim: posebnim. I svi vozači ga pljuju dok ga voze, a onda, kad ode, gledaju ga sa bolom u duši. I sve to zbog toga što i on ima dušu. Jer duše uvek nadju način da se vežu jedna za drugu.

Шегрт који је спалио газдину пекару.

Korisnik Skajpa sa niskobudžetnom kamerom.

Kolegijalna uteha medju električarima kad nekog drmne struja.

Diplomirani stručnjak za ishranu na bazi kavurme.

Naziv koji dodeljujemo svima osim hendikepiranim osobama jer to nije lepo.

Kombinovanje nameštaja tako da se ne vidi gde je zid otpao i vlaga povukla.

Tehnološki usavršena prodaja magle uz promenu agregatnog stanja iste.

Početak dijaloga šizofreničara sa samim sobom u toku duševnog rastrojstva.

Po američkim televizijama i porno sajtovima mesto u Srbiji.

Ćale, subotom uveče, pred sam kraj meseca.

Kada uđete u raspravu sa Englezom, on će na vaše pjenjenje i povisivanje tona da odgovori sa nekim podcjenjivačkim pitanjem tipa: "Stvarno tako mislite?" pritom zadržavši mirnoću i bezličnost. Srbi možda ne razumiju najbolje engleski humor, ali podcjenjivačko reagovanje u engleskom stilu razumiju i te kako dobro. Srbinu se radije obratite psujući mu pola familije, nego ovako. Ne volimo kad nas podcjenjuju.

Procedura za koju mogu samo da pretpostavim da je odrađena tako što je opština Novi Beograd, usled nedostatka osoblja, spojila Odeljenje za projektovanje ulica i Odeljenje za testiranje dopa, pa su angažovali ona dva lika koji glume Džeja i Tihog Boba, i unapred ih isplatili u masnom granju, kreku i barbituratima. Zapravo verujem da je čitav Bulevar AVNOJ-a nastao kada im je Džejson Li upao u kancelariju i rešio da obori lični rekord od šest lajni iz cuga.
Za razliku od Dorćola, Banovog Brda ili Zemuna gde potez Neka Ulica 19 - Neka Ulica 20 zahteva par metara šetnje, na Novom Beogradu je to dug put samospoznaje, psihofizičkih iskušenja i Tomb-Raider-olikih kvestova "popni se ovde-prođi kroz taj prolaz-e sad povuci ovu polugu".

Hipotetički naravno. Na Novom Beogradu ne postoji Neka Ulica 19, na Novom Beogradu sve ulice počinju od 150.

Нађе се тако, у нашим брдовитим селима покоји лик који, када сумирате његове психофизичке карактеристике, заслужује титулу, у најмању руку, Фергусона ИМТ 539 De Luxe.

Наиме, пошто особине људске јединке представљају комбинацију генотипа и фенотипа, ту нема много тога да се појашњава.

Деда му је дуги низ година био неприкосновени владар у дисциплини ''Бацање камена с рамена'', а ћале чувени Стева Хидраулик, који је добио надимак подижући приколице на тракторску куку, онда кад се клин заглави. Прича се да је и своју изабраницу тако дигао иза пласта сена, док је још била млада, наивна и невина, па у тренутку непажње исцурело уље из црева и ту је започета биографија нашег јунака.

Тај се храни ''здраво''. Попио је више млека него што су Имлек и Сомболед успели да отму од сељака за буђавих 17 динара, пастеризују и продају по седмоструко вишој цени.
Идоли су му били Шварценегер и во Рудоња, јер је увек могао јаче да повуче од Сивоње.
Висок два метра, а с једног рамена не можеш друго да му догледаш - ради видикова линија.

Јес' да није неки шмекер, али домаће даћу-ти-ал-да-не-кажеш-ником-убиће-ме-тајо девојке се ложе на њега к'о локомотива на угаљ, јер он погонску гуму од трактора напумпава ручном пумпом, па, замишљајући како би тек њих пумпао, међ' ногама им море Јадранско.

Може да баци двометарску ћускију даље него ја оловку којом сам ово написао.

Situacija koja nastaje kada troje ili više članova porodice grupno koriste isti internet nalog - bilo da je u pitanju FB, e-mail, nalog na Vukajliji ili nešto deseto ... situacija može da preraste u orgije u kojima se ne zna ko koga jebe, samo ako slučajno imaju još neke rođake sa sličnim navikama.

Сутоморе.

Спустила се ноћ. Седите сами на плажи, загледани у једва видљиву линију где се море спаја са небом. Њу су преплавила романтична осећања, а тебе потреба да полно општиш. Што пре.

Таман када је рука кренула да са романтике хоризонта причу измести у сфере које су много битније у животу једног адолесцента, у тишини ноћи одјекнула је реченица:

- Драги, да ли би ми изронио једну лепу шкољку?

Е, јебига.

Још недовољно искусан да причу о морској шкољци вешто и неприметно преокренеш у причу о морским краставцима и краставцима уопште, остајеш условљен јебеном шкољком и роњењем. Наравно да си већ поменуо да си врстан пливач и ронилац. Истина је да ниси много одмакао од своје каде, али израњање шкољке ти је сада последња шанса да уђеш у свет одраслих.

- Наравно...

Устајеш са песка и одлучним кораком крећеш у непознато. Ниси ти нека пичкица, да сквасиш ногице до чланака, па до колена, па постепено... ма јок. Стропоштаваш се у море наглавачке, пре тога удахнувши ваздуха колико ниси у последњих сат времена. Додир са хладном водом и нечим получврстим на њеној површини, охрабрио те је мишљу да ћеш можда одмах умрети од инфаркта, да се ипак нећеш давити у мукама.

Но, ипак си некако преживео зарањање. Пошто се шкољке обично налазе на дну, а одмах након преживљавања се мисао вратила на општење и услове, схватио си да је налажење морског дна следећи логичан корак. Међутим, таман што си то схватио, морско дно је пронашло тебе, тачније, твоју аркаду и лакат, те ти, на неки чудан начин, олакшало посао.

Твој крик трајао је само толико, док ниси схватио да вода улази у уста што на крају не изађе на добро, и да је бол ипак паметније поднети затворених уста. Са сланим укусом устима, у мрачном и крававом мору настављаш своју потрагу за шкољком.

Јебаћеш, не звао се ти Ратко.

Пипаш рукама и ногама по дну, али уместо шкољке налазиш морског јежа. Опет крик, и опет море у устима. Пипаш даље, пипаш... док нагон за општењем почиње полако да слаби заједно са нестајањем кисеоника, опет надјачан нагоном за преживљавање, те одлучујеш да изрониш. Узимаш руком са дна неки непознат објекат, можда буде шкољка.

Схваташ да уствари ногама додирујеш дно, и са објектом у руци, крвавом главом и руком, победнички израњаш ка пуном месецу. На површини отвараш уста у потрази за кисеоником, али уместо кисеоника, у уста улази мекани објекат са почетка приче, морски плод Сутомора, и сада си сигуран да не може бити горе, осим ако оно у руци није шкољка.

Излазиш напоље из мора, тетураш се ка девојци која чека шкољку. Из аркаде лије крв и слива се по телу. Масу из уста си успео да испљунеш, остало је само мало браонског око уста, и пола морског јежа у десном табану.

Пуфење кувца.

Sukob sreće i tuge u glavi u trenutku primanja plate.

Dva ortaka koja te mrtvog pijanog vode kući.

Početak naše čuvene adrenalinsko dizačke nacionalne pesme Marš na Drinu, koji se može lepo iskoristiti kada neka paljevina počne da daje kvazi patriotske izjave, a znaš da em što nije patriota ni mrvicu, nije hrabar uopšte i običan je picopevac koji ne zna ništa o svojoj zemlji, nego samo kenja onako, taman toliko da te iznervira.

Otpevavanjem ovog početka jasno mu daješ do znanja, na blago sarkastičan način, šta ti misliš o njegovim kvalitetima u tom smislu i koliko misliš da je njegova izjava istinita, realna i kolike su šanse da on uradi to što sere da će uraditi.