Дискретно стављање до знања особи којој је клим упућен да је се сећате. Можда не баш са сигурношћу одакле и у ком контексту, а можда није ни време, ни место за неки топлији поздрав.
Климнућете, проћи и евоцирати успомене...

Ид представља подсвесно средиште инстиката који стално захтевају задовољење. То је "неукроћена страст" примитивна, инфантилна, асоцијална...

Суперего захтева одрицање од тих нагонских задовољења и савладавање анималних инстиката кроз разна правила, обавезе и очекивања која постају наша савест.

Сигмунд Фројд је увео ове термине тврдећи да разум није главни покретач људских поступака и усредсређивајући се на огромну снагу и утицај ирационалних нагона.

Ова два горе поменута појма, који обухватају целокупно унутрашње биће, отпочињу своју вечиту борбу од како устанемо из наших кревета кроз један познат светски феномен зван јутарње дрвенило. Да ли га сабахле истрести у шољу ил' достојанстено отпочети свој интелектуални дан прожет културним дешавањима цивилизацијског поретка, питање је сад? Два контрарна појма, у клинчу су попут Аце Лукаса и Бога на каверу последњег албума што се даје уз прашак за веш, а поново у једном телу сједињени попут Радомира Михајловића Точка и оне исте фотеље на којој је снимио све што је окачио на Јутјуб у задњих десет година, ако се разумемо.

Тренутно влада криза морала, па из тог угла гледано бацамо га у несвес' без икаквих косеквенцијалистичких размишљања типа "Што га нека девојчица не би мало узела у шаку него ја да се знојим свако јутро?! А ту је и наша балканска психа, примитивна и дивљачка што би рекли ови са запада, која пусти хормоне и радијатор кад угледамо, а камо ли нешто конкретније, вођена паролом "Младост-лудост!", а има нас разних!

Kanibalsko slavlje koje prelazi u sveopšte gađanje hranom.

Bilo kakav paravan koji služi da se njime prikrije neka stvarna delatnost za koju bi najbolje bilo da ostane skrivena, pa makar se išlo i na manje zlo varijantu.

Pitanje za otvaranje izduvnog ventila prenaduvane osobe od prekoputa koja prijeti da poleti. Dolazi na kraju sažetog izlaganja ostavljajući prisutne bez teksta, postiđene, u čudu ili u nebranom grožđu.

Izvinite, nismo znali - kasno je za to, rođače.

Емотивно изражавање речима или песницама. Тешко се подноси и једно и друго.

Решити наизглед нерешив проблем методом *методе без*. Убити, фазон, двехиљадешестопедесет и ***две*** муве једним ударцем. Баталити мозгања, филозофирања, брејнсторминговања, стручне конзилијуме и Милана Тарота и без некаквог претераног размишљања о последицама сасећи рендом узрок личног/колективног немира. Hа опште запрепаштење присутних, разуме се.

А да вас давим са причом о томе "како је израз потекао из чувеног догађаја у античком добу када је Цоа Македонски наишавши у древној Фригији на легендарно нераспетљиви Гордијев Чвор, за који се веровало да ће ко га распетља завладати светом, узео свој мач и поменути једним ударцем лако пресекао тиме испуњавајући своју Судбину" - немам ни најмању намеру.

Угодно вече уз неки њањав филм желим.

Дојади мени један дан да крцам алпску по градилиштима док ме шиба промаја, да ми хилти тандрче поред главе и падам са скеле сваког месеца. Нећу тријесту дочекати, камоли унучиће ако овако наставим, велим ја сам себи, па се решим да тражим неки приземни посао. Негде у то доба, дошли жабари у Крагујевац да купе оно што је некад била фабрика, па се чуло по селу да траже раднике. Сви живи полетели к'о пуштени са ланца, а куд сви Турци, ту и мали Хасо. Устанем ти један дан мало раније, доручкујем чварака и лука, подмијем се и поскидам крмеље, избричим и пљуснем мало ракије 'место афтершејва, па да идем да искам посла.
Одем ја тамо, куц-куц, добар дан-добар дан, ја сам Тајитај, дај посла знам да имаш! Није прошло дуго, дође нека са наочарима, (онако, није лоше, али није ни нека лепотиња,за умочит душу дало) и каже нама 'ајд за мном. Иде она напред, а ми за њом, к'о да нас на стрељање воде. Одведе нас у неку просторију, давали нам тамо неке папире са неким сличицама, као да нас тестирају. Тестирали нас, Бога ми, добра 4 сата онако колективно, па вели онда 'ајде сад изађите па један по један на разговор. Било нас двајестину, крете она да прозива, ал' никако до мене да стигне. Чекај ја, чекај, никако да дођем на ред, смрче се лебтејебо. Седим ја у оном ходнику, дупе ми утрнуло од седења. Испрозива она све, остадох само ја. Овај задњи, ганферињо неки, није се дуго задржао, испрати га она, па се врати до мене и кроз осмех рече: ,,'Ајде сад ти'', док јој се поглед лагано спуштао ка мојим панталонама. Би ми мило. Ушли ми, кад ће она:

- Уфффф, тебе сам чекала.
- Што баш мене?- упитах онако, шмекерски лагано.
- Па ти си последњи, после тебе могу да идем кући.

Ух курво, маму ти јебем, мислим се у себи, ал' се не дам испровоцирати. Само се смешкам. Испитивала ме уздуж и попреко, где сам био, шта сам радио, шта очекујем, чему ли се надам, па у неко доба рече:

- Добро, готови смо са питањима. Сад морам да те прегледам.
- Како да ме прегледаш?
- Ништа се ти не бој, само устани и скини се.
- Да се скинем?
- Да, лекарски преглед, морам то да обавим.

Не личиш ми на докторку, а и то се не ради овде ваљда колико знам мислим ја, па к'о но велим, шта га знам, жабари су то, можда се код њих тако ради. Сетих се да сам се прао прошле суботе, нокте по обичају сек'о у недељу, нема где да пукне брука. Скинем се ја, останем само у дудурајкама, гледа ме она, пипка, опипава,хвали ме како ми јаке руке, па мази по грудима, дише за врат, поче мени нека милина да се пење уз стомак. Дође и до бутина, миц по миц, ухвати патку. Ијаоооо, мислим ја, па сад си се зајебала. Окренем се прибијем је уз зид, па јој сурдукнем језичину у грло, десном руком за леву сису, левом руком јој полако подигнем ногу па прошарам прстима по врту рајскоме, а оно, као да је 40 ноћи киша лила, зидови влагу вуку. Спусти се она да засвира коју, море свира алал јој вера. Нећу ни ја да испаднем сељак, спустим се и ја на усмени, покидам јој домаћинке, јао брате мили кад ме запљусну смрадина! Лебтијебем, сузе су ми пошле, к'о да је нешто ушло унутра и цркло к'о што вели народ, али сад нема назад, ако не прођем, има да крцам алпску наредних 50 година. Не смем да оманем. Одрадим то мало офрље, морам да признам, јебежга, био сам декоцентрисан, али онда дође оно главно. Легла она, раширила ноге к'о Русија гасовод, ја убацим мачора у кућицу па кренем да орем. Вришти она к'о да брата жени, ал' не попуштам ја, све јаче и силније ударам. Рекох да је окренем, виђао сам то по оним филмовима на Палми плус да воле кад их пресамитиш па тако и урадим. Јебем је ја, поза Вук Караџић, ухватим је за косу, па повучем ка себи, видим свидело јој се. Ја онда још јаче и јаче, почиње ламинат да таласа од силине, а њој дупе од удара. Погледам на сат, видим није прошло ни 30 минута, а ја осећам крај, кажем себи не смем сад да зајебем, па помислим на Мијатовићев пенал, те ми мало спласну узбуђење. Ја онда прикупим сву преосталу силу у мени за један последњи стихијски напад, па навалим. Повика она доста, не могу више, ма шта доста, мајку ти курвину јебем, почнем да бијем к'о маљем, па чак и ошљиснем с' времена на време, велим ти ћеш после МЕНЕ кући д'идеш?! Па нећеш моћи да се помериш до ујутру! Зна се ко намешта антену, ко виче дал' је добро. Ор'о ја, ор'о, дође до свршетка извадим прангију па распалим по зидовима, не морају да крече до наредне године. Оста она онако да лежи, покушавајући да дође до даха, а пичка јој се пуши од милине. Ја се обучем, па кренем полако, рекох само јави ми кад да дођем на посао.
Излазим ја у ходник, кад ту се скупили сви, од портира, преко чистачице, до директора свих коопераната. И само видиш, креће спонтани аплауз.

Ključ uspeha. Harmonija duha i tela, savršenog kontrolisanja čija kroz linije čakre tako da svaki pokret bude miran, staložen, šmekerski kao kad Pol Njumen pali svog Pontijaka GTO u Slep Šotu.

Način na koji se prenosi nameštaj.

Period života u kom tvoje drugarice pitaju za tvog ćaleta, a ćaletove koleginice za tebe.

Čak i oni koji nikada nisu bili na selu znaju da je ovca ženskog pola i da ne posjeduje navedeni ''hardware'', upravo ono što je razlikuje od njenog mužjaka ovna i što daje čar ovoj frazi.
Dakle, to samo po sebi predstavlja ništavilo, nothing, nada, zero, duplo golo s' jedne i ništa s' druge strane domine, ono što svi mi dobijemo kada se nečemu previše nadamo, ono što ljudi postanu kada upišu pogrešan fakultet, ono što kao krajnji bilans dobiju oni koji se kockaju na bilo koji način, ono što nađemo na dlanu kada otvorimo pesnicu nakon što smo zamislili želju da se nešto tu stvori itd.

Trsitelj žene koja je ovan u horoskopu.

Bolest kod koje muško pišanje obavezno završava drkanjem.

Objektivno:

Složena hemijska reakcija u kori velikog mozga.

Biohemičari znaju da se - dok volimo - štrikaju dugi, blesavi lanci ugljenikovih molekula u kombinaciji sa hormonima, enzimima i ostalim prisutnim hemijskim jedinjenjima - a koji dalje utiču na rad naših organa.

Do tačnih kobasica - jednačina ovih hemijskih procesa, na žalost - nikada nećemo doći.

Subjektivno:

Kada ti se obrazi rumene, dlanovi znoje, a nešto bućburiče u stomaku - dok gledaš svoje telo odozgo...

...i njene plave oči...

Sleng za ženske izlučevine. Sa donje pipe.

Izraz koji korisiti žena kad ti daje jer si napaljen, a ona bi najrađe zaspala. Ne traži leba preko pogače.

Који курац? Не, стварно, који курац?! Зашто ме зовеш? Да се видимо? Ај сиктер.

Савршено ме не интересује како живиш и чиме се бавиш. Не желим да пијемо продужени са млеком и кока колу и причамо испричане приче. Чуо сам случајно са ким си била после мене, мада нисам морао, и право да ти кажем заболе ме. Не занима ме ни што имаш услов за четврту годину, ни мој факултет ме није интересовао, ни како је у Турској. Балије ко Балије.

Да будемо ријунајтед не пада ми напамет. Добра си пичка ал има вас још. Уосталом и ако немам девојку дркање је милина а курве су ок. Ако ми кажеш да си сада схватила како сам био добар схватићу као увреду, значи да је неко био више мушко од мене па ти није одговарао. Или више њих. Или цео фудбалски клуб са све управом.

Стварно ме не занима шта имаш да ми кажеш и немам шта да ти кажем јер смо бивши. Мада...

Meša konstantno, istim ritmom i bez prekida.

Tvoje malene šake stežu malj, ili sekiru. Stojiš na blatnjavoj, krvavoj podlozi koja se puši od vrele vode koja ju je prelivala do malopre. Oči u oči s tom nakazom od 220 kilograma. Ona razjapljuje čeljusti, vrišti u tebe. Možeš gotovo da osetiš njen dah na svom licu. Očnjake joj obliva krv koja se sliva s njuške u koju je duboko usečena sajla.
Odjednom čuješ:
-Udari sine, udari je najjače što možeš. Baš tu, po sred čela!
-Ne plaši se kumiću, biće lakše iz godine u godinu...
-Hajde sinovac, stegni muda. Moraš da postaneš ČOVEK!

Čovek rekoše. Zar se tako postaje čovek? Zabijajući malj u lobanju papkara. Možda je utihnuće vriske i tup zvuk pucanja lobanje inauguracija novog člana ljudske zajednice. Možda je gusta i tamna krv koja lije iz grkljana da bi se skašila u bari pored, lubrikant koji će potpomoći kretanje mladog čoveka kroz okrutni život. U svakom slučaj, povici mog oca, strica i kuma bili su gori od vriske te odurne životinje. Bili su nadmeni, bili su meni neshvatljivi, bili su GORDI.

Bilo kako bilo, zvanično sam "čovek" od svoje desete godine. Sada sam i student, odlazim na glasanje, učestvujem u žučnim raspravama na mnogim slavljima širom sela. Moje mišljenje se uvažava, naročito od strane oca, kuma i strica. Ali opet, pre neki dan su mi pretukli druga, dok sam to posmatrao. Nisam ništa učinio, plašio sam se. Video sam devojku koja je dobila napad epilepsije, baš pored mene, na ulici. Nije bilo nikog u blizini, osim mene. Obišao sam je i nastavio svojim putem. Plašio sam se, ili mi možda nije bilo ni stalo do toga. Baba mi se razbolela, često pita za mene, kad ću doći. Nisam je obišao više od godinu dana, plašio sam se blizine bolesti, očaja i nadolazeće smrti. Umrla je pre neki dan, kažu pitala je za mene neposredno pre toga.

Da, ja sam ČOVEK. U punom sjaju svih pratećih karakteristika. Plašljivac, loš prijatelj, loš unuk. Nadmeni član društva koji misli da je nešto naročito samo zato što je masakrirao svoju kobasicu i kremenadlu kad mu je bilo deset godina. Možda će jednom "čovek" biti nešto više od toga. Ideal vredan dosezanja. Cipela vredna nazuvanja. Do tada, ostajmo gordi i UDRI PO SRED ČELA!