Pitanje kupca u butiku, nakon što je probao određenu količinu stvari, zaključio da ako kupi bilo šta od toga, da će gladovati narednih mjesec dana, i sad smišlja pristojan način na koji bi mogao da se izgubi.
Kupac: Kako mi stoje ove pantalone? Prodavac: Odlično, ja sam sebi baš prekjuče kupio/la iste takve, baš su udobne, peru se same od sebe i izgledate 30 kila mršavije u njima. Kupac: Da, da.. Mislim da ću da ih uzmem, kao i ove majice koja sam probao/la.. Prodavac: Da vam spakujem? Kupac: Ne, nemojte odmah, nemam baš tu novca.. E, a do kad vi radite danas? Prodavac: Do 7. Kupac: E, odlično! Hvala.
Ljudi na koje malo ko obraća pažnju, osim kada im se nađu na putu. Većinom ostavljeni sami jer porodica nema vremena da se brine o njima, sve svoje prijatelje su odavno nadživeli, i više ni sa kim nemaju da podele ono što im je na srcu. Njihove uspomene nikom ništa ne znače, njegovo vreme je za druge pradavno prošlo, i ostavljeni su da dočekaju kraj kako nam ne bi više zauzimali mesto.
U mom mestu je postojao čovek koga su svi znali, a malo ko je išta znao o njemu. Svakog dana taj dedica bi stajao u blizini gradskog Doma kulture, sakoa nagrnutog na ramena, i gledao ljude kako prolaze svojim poslom, svakom se uljudno i sa smeškom javljajući, čak naklonivši šešir ukoliko bi ga nosio. Zbog toga su ga klinci prozvali "Čiča što stoji pored puta", stariji su govorili da je lud, ali on nije odustajao od svoje razonode, i godinama je predstavljao neku vrstu gradske znamenitosti, dostojanstveno provodeći dane radeći ono u čemu je uživao - gledao mlade ljude pune života, dok je puštao da ga misli vode ko zna kuda i u koje vreme. Povremeno bi nastojao da započne razgovor sa tim mladim ljudima, ali niko nije imao vremena za to, i ono što je imao da kaže pokrila bi gradska vreva. Kada se jednog dana nije pojavio na svom mestu, svi su znali šta se desilo, ali niko nije znao gde živi kako bi ga našli i sahranili. Tek posle nedelju dana smrad ih je doveo do stančića u kome je dedica živeo onaj deo svog života o kome niko ništa nije znao. Tada su saznali da se zapravo zvao Milenko, da ima još uvek živog brata u drugom gradu, da je kao mlad bio glumac u pozorištu, da se iza ostarelog izboranog lica nekad krio stasit markantan mladić, našli su njegova pisma, knjige, hartije koje su sadržale sve ono što je drugima godinama hteo da ispriča, ali nikog jednostavno nije zanimalo. Na sahrani su bili samo pop i njegov brat, niko drugi nije imao vremena da dođe. I svi su nastavili dalje...
Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.
Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.
Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.
U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.
Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!
Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"
Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"
"Znate, ja se za svaku ulogu intenzivno pripremam!" -Jok, ostali se uopšte ne pripremaju da obave svoj posao.
"Znate, ja veoma teško izlazim iz uloge!" -Ma vatrogasac kada natakne opremu i pogasi nekakav požar, on se posle skine za sekund i ode kući da se igra sa decom, ko da ništa nije bilo!
"Znate, izlazak na scenu je veoma stresan!" -Da, da, eto i neurohirug kad radi nije baš u nikakvom stresu dok prčka po tuđem mozgu...
"Mi, umetnici, smo posebno osetljivi na nepravdu!" -Ne, mi neumetnici to ne primećujemo. Nama je baš super kada nas maltretiraju.
"Neke uloge su jako zahtevne!" -Pa i kasirka ima ceo zahtevan red nadrndanih ljudi na kasi baš svaki dan.
"Ipak, mi pomažemo ljudima kroz svoje filmove, predstave..." -Svakom od nas je Baba Sera (na svom radnom mestu) bila nekada neprocenjiva. Posebno ako je pedantna.
Nekada, epitet koji bi tvoj rad dobio samo ako je višestruko koristan, daleko ispred svog vremena, ako je plod mukotrpnog rada, inovativan i shvatljiv, ako ima moć da promeni ljude i svet (a možda ni tada, ako je nekom baji trebalo hartije za ogrev). Danas je, pak, dovoljno da na nekom tamo zabavnom sajtu podsetiš ljude na neku njihovu svakodnevnu radnju.
Treptanje Ono što svi mi radimo da nam se oči ne bi osušile. Skor 1244 : 151 Omiljeno? (257)
Komentari:
Rendom_lik: Aaa, care, kako si uboo! Genijalno!
Rendom_likuša: Genijalno!
Rendom_lik 2: Ahahaha, valjam se od smeha jebote!
Vukajlijaš sa iole smisla za humor i kvalitet: Njesra!
Ogorčeni: Pa i nije loša, ali mislim da je moja "Disanje" trebalo da pobedi, a i "Češkanje skrotuma" je bila bolja.
Kolumbo: Naslovna više nije što je nekad bila! Minuščina!
Moderator: Definicija je sranje i nikako ne treba da bude ovde, ali iz nepoznatog razloga ću je ostaviti u životu.
Još neki rendom baja: Ahaha, genijalno, to čak i moj pas radi!
Željan pažnje/Dupli nalog: Genijalno! A ovi što su ti dali minuse su najobičniji blasfemični ljubomorni judeomasonski imbecilni metroseksualni LDPovski fašistički proalbanski dendrofilski nolajferi, kompleksaši i podanici Ruške Jakić, ali oni mogu samo da ti izedu gaće. Od mene za ovo imaš plus, omiljeno, lajk, pivo i hendžab ako treba!
Moderna verzija hiljadu i jedne noći. Poslodavac davi, a vi budete udavljeni do iznemoglosti.
- Ime? - Đoko. - Prezime? - Kurcagić. - Obrazovanje? - Imam. - Koji stepen? - Fakultet. - Koji fakultet? - Elektrotehnički. - Šta očekujete od posla? - Platu. - Zašto baš kod nas? - Bil Gejts me još nije kontaktirao. A pare za sopstvenu firmu nemam. - Iskustvo? - 15 do sada. - Molim? - Tuđe žene ne diram, odma' da se razumemo. - Mislim na radno iskustvo. - Raznosač pica u piceriji "China" u Jajcu, višegodišnji mlekar u Vlasotincu i šerif u Kanzasu. - Jeste li ikad radili u struci? - Kako da nisam. Menjao sam sijalice po kući, popravljao kompjutere. - Znači razumete se u računare. - Da pretežno u one računare starijih generacija. Proces popravke je kao kod EI Niš televizora. - Kako to? - Fizičkim kontaktom. Poželjno je da bude jak i brz, kao Brus Li što je svojevremeno znao. - Je l' me vi to zafrkavate? - Ne nego vas zajebavam. - Hoćete li biti ozbiljni? - Sve zavisi. - Od čega? - Pitanja. - Pa šta fali ovim do sada? - Kreativnosti. - Dobro. Jeste li vernik? - Ne. Ali mi je debeli Buda mnogo gotivan. - Imate ženu i decu? - Decu imam. Jedno dvadeset komada. Na svakom kontinentu po tri. - A žene? - Dođu i prođu. Drugovi ostaju. - Gde sebe vidite za 5 godina. - Sad je jul? - Da. - Na Havajima. Turistički. - Mislim poslovno. - Znam. - Pa... - U najmanju ruku, kao direktora Majkrosofta. - Ambiciozno, nema šta. - Pa kako drugačije da skupim pare za Havaje? - Živite sami? - Imam cimera. - Vaš odnos? - Pregovaramo na dve nedelje, kad ponestane čistih gaća i čarapa. Mora neko da odnese sve to na pranje. - Često vam je gužva u stanu? - Ne. Samo radnim danima. - Znači, nemate neke uslove za rad kod kuće? - Odakle vam to? - Stalno vam je gužva, pa sam mislio. - Loše ste mislili. - Imate li hobi? - Gledanje u plafon. - Jeste li timski igrač? - Sve zavisi s kim. - Vaš idealan partner. - Crnka, metar sedamdeset, grudi jaka trojka. - Mislim na saradnike. - Ko im jebe mater. - Imate li poroke? - Ne. - Znači ne pijete? Ne pušite. Ne drogirate se. - Pijem. - Redovno? - Kad mi se pije. - Vodite li računa o ishrani? - Naravno. - Pa kako se hranite? Zdravo? - Živo. - Hvala vam što ste došli. Zvaćemo vas. - Oćete kurac. - Molim? - Nećete zvati. - Zašto tako mislite? - Nema teorije da dobijem ovaj posao. - Što to mislite? - Zajebavam vas sve vreme. - Dobili ste posao. - Fala. - Vidimo se sutra u 8. - Valjda nećemo. - Što? - Jeste se pogledali u ogledalo? Doviđenja.
Šamarčina koju ti ćale opali tako da te rastavi od života na par minuta, nakon što se vratio iz škole sa roditeljskog i video da si naređao sve kočeve.
-Tata, da podignemo Milana sa zemlje? -Ne, ćeri moja, neka ga, tu mu je mesto. -Ali tata, ide mu pena na usta... -Ništa se ne brini, kad ustane dobija još jedan rastanak sa mozgom zato što mi je razbio far od jugića.
Najbolji način za ostavljanje cigareta je da cigarete ostavite na nekom vidnom mestu. Preko dana na stolu, a noću pored kreveta. Sa ovakvim pristupom više nećete imati problema sa nalaženjem istih.
Neznanje o postojanju legendarnog šiš ćevapa na Novom Beogradu je sramotnije od neznanja gde se nalazi Ajfelova kula, Kip slobode ili stadion Čair. Šiš ćevap, pored toga što okuplja ljude svih staleža, rase, nacionalne pripadnosti i stepena rizika po okolinu, predstavlja novobeogradsku svetinju fast fuda. Daleko poznate i legendarne su žene-babe radnice istog, koje svojim kafe-šarmom, masnim majicama i kosama, brisanjem nosa levom rukom i skraćenicama tipa šiš, puna, gurmanska, produženi, dupli, pljeka, kratki, punjena i sl. samo dodaju tom mestu čar, veći nego svirači i umetnici na Šanzelizeu ili sisate sponzoruše u Strahinjića bana. Ukus šiš ćevapa se može uporediti sa unikalnošću, prefinjenošću, genijalnošću, inventivnošću, mistikom i vrednošću sličnoj Tajnoj većeri, Mona Lizi, Davidu ili Devojke sa bisernom minđušom. Recept i tajna šiš ćevapa se čuvaju u tajnosti, kodiranoj hebrejskim slovima, koja čak ni Den Braun ne može da protumači.
To je ono što muž/dečko donese iz prodavnice kad ga žena pošalje po prašak za pecivo.
- oba su vrlo česta u kulinarskim receptima, ali mnogima nije najjasnije čemu koji služi; - pakuju ih u slične kesice; - stoje na istom mestu u prodavnici, koje se nalazi van uobičajenog muškog trougla kupovine "hleb - neko meso - pivo".
