Školsko
Školsko. Kratko i jasno, bez odugovlačenja. U stvari, ono jeste dvorište, ali je i mnogo više od toga, pa je dodavanje ove reči suvišno. Ušuškano, u centru grada, a kao da je izolovano od njega. I ljudi u njemu su takvi. Jednostavno drugačiji, izolovani od današnjeg nakaradnog sveta. Neko je skoro u šali rekao da ispod njega prolaze čudne podzemne vode, pa je zbog toga sve tako posebno. Nisam od rođenja bio u tom kraju, sudbina me je tamo dovela, preselio sam se. Iako sam išao u drugu školu, Školsko je za mene uvek bilo samo jedno.
Pored njega u hladovini ušuškana prodavnica, koja je deci na odmoru, omiljena destinacija. Pošto je drže stariji gospodin i gospođa, dosta klinaca tu vežba svoje prve krađe, drpe po neku žvaku, čokoladicu ili sličice, ništa strašno. Prodavnica je i omiljena destinacija starijih ljudi, filozofa, i onima kojima je alkohol ostao, kao jedina uteha. Blizu prodavnice Stevina hamburgerija, takođe prepuna za vreme velikih odmora, jedno toplo mesto, gde bez ustezanja možete staviti sve dodatke u pljeskavicu. Inače Steva dobro igra i fudbal.
Ulazim u školsko, Šaban uči decu da igraju fudbal. Dečko od nekih tridesetak godina, kojem je fudbalska karijera propala, ali je ostalo veliko srce. Ispred prodavnice Mujta, njegov vršnjak, priča o svom životu i planovima za budućnost. Šeino se vraća sa posla i kaže da će im se pridružiti. Bala i Toro idu da napumpaju loptu za basket, dok Nikola siđe iz solitera. Era, čovek koji je nekada bio legenda KK Napredka šutira njegov dobro poznati horog. Povreda mu je prekinula karijeru, pre njegovog puta za Beograd. Stariji kažu da bi igrao u reprezentaciji sigurno. Danas je kondukter. Mile, njegov vršnjak, ga čeka da se izigra, pa da igraju karte na tribini. Piroman opet crta neki grafit, ali dečko je neverovatno energičan, tako da time sve pravda. Postoji tu i jedan stariji čovek koji ima problem sa krstima, pa ih sunča na tribini. Uvek ide sa šorcem na pola dupeta, i flašom vode koja mu služi za rashlađivanje. Deci je posebno interesantan. U Školskom imam nadimak, po kome me samo tamo zovu! Kada u gradu čujem: Če! ,znam da je neko iz Školskog. Nadimak je nastao sasvim slučajno. Kao klincu svideo mi se lik Če Gevare i kupim majicu, a nisam znao skoro ništa o njemu. Mnogo sam voleo tu majicu, mnogo sam je nosio. Šaban jednog dana provalio: Če! I to je ostalo! Morao sam posle da naučim nešto o tom čoveku! I brat mi je sada mali Če! Tradicija se nastavlja.
U Školskom postoje tereni za fudbal, basket i odbojku. Fudbal se igra po sistemu pobednik ostaje, kao i basket, samo što ekipa koja izgubi ide po vodu. Neko lokalno pravilo. Odbojku smo igrali kada nam dosade basket i fudbal, ali sada se na tom terenu igra tenis. Između stubova se zategne neki kanap i onda deca prebacuju lopticu. Nekad ni stariji ne mogu da odole. Igrala se i Viktorija, 10-9. Pamtim jedne trtke, kada nisam mogao da sedim dva dana. Ali nisam bio jedini. Od svih sportova imamo jedan za koji slobodno možemo da kažemo da je naš. Frizbi na golove. Igra se 5 na 5. Dve ekipe, tri koraka, baciš frizbi, cilj je da daš gol. Koliko ih je samo popucalo. Vrhunska zabava, pogotovo u tri noću, jer postoje reflektori. Sećam se kada mi je Bilijev brat, probušio lotpu za basket, bio sam neutešan danima, sve dok Bili jedan dan nije pozvonio na vrata i doneo mi novu loptu. Takvi su ljudi tamo.
Imamo i dva hendikepirana drugara. Imaju Daunov sindrom, ali su miljenici školskog. Posebno Ujka, on je duže tu. Prati sport, uvek zna kad igraju Napredak, Zvezda, Partizan, Reprezentacije u svim sportovima. Uvek nas obraduje medaljama koje donosi sa raznih takmičenja. Tu je i Ajo, nadimak dobio po svom glavnom uzviku. On je kasnije došao, pa još uvek ne može da nam uđe u srce kao Ujka. Dok prvog zanima sport, ovaj drugi juri ženske. Trči po parku za njima, gleda, ispituje. Ali hoće i da posluša. Ide do prodavnice kada ga neko iz školskog pošalje po pivo, i sebi obavezno uzme tokić! Nekad je pio tokić na slamčicu, sad se malo izbezobrazio pa pije koktu. Ali dobri su to momci. Odlični!
Da li ste čuli za neko slično mesto na svetu, znači školsko dvorište, u kojem se organizuje kampovanje? Razapet šator na tri dana, roštiljanje, ludnica. Niste naravno. Eto i toga je bilo, dok direktorka škole nije popizdela. Kamperima su članovi porodica donosili sendviče, bilo je to jedno fenomenalno iskustvo. Takođe i gledanje utakmica ispred zgrade je jedna posebna stvar. Nas dvadesetak, roštilj i pivo, spuštanje kabla od antene sa Šeinove terase, razjebavanje tog kabla od strane svake babe koja prođe. Taman nađemo prvi, drugo poluvreme bude na drugom. Ludilo. Donosili smo i pojačalo i pravili žurku, ali uvek je u soliteru postojala baba kojoj je sve to smetalo, pa su nam plavci zaplenili zvučnik i oterali nas kućama. Ali smo se po njihovom odlasku vratili. U školskom je moguće da zajedno sede metalac i grandovac a da pored njih skejter izvodi trikove. Nema mržnje. Osim možda one, koju smo osećali prema stanovnicima Bivolja, Simitarima. Sa tim se rađaš, niko ne zna zašto ih mrziš, ali ih mrziš! Jedino oni nisu bili popularni u Školskom. A dolazili su ljudi sa strane, bilo je tu lepih devojaka, kojima se ovo mesto jako svidelo, pa su se ponovo vraćale. Razgovori o komšinicama su isto bili fenomenalni. "Vidi onu malu, što je porasla, dobra je!" uključuje se stariji glas: "Kako da ne bude dobra, znaš ti kakava joj je keva bila bomba, i danas je!"
Ako želite da radite sve ove stvari koje sam opisao, samo kažete jednu magičnu rečenicu: "Idem u Školsko!"
