Semantička konstrukcija koja povezuje lepe manire i našu stvarnu nameru.

Dežurni kardiolog u noćnoj smeni koji se razume i u elektriku.

Макљање које из неког разлога родитељ не изврши одмах, по виђењу, већ га одлаже. Ће изедеш голем ћутек, дете. Али попосле. Кад стигнемо кући.
На месту на којем је виновник направио срање или се за њега сазнало, није згодно одвалити шамар или ишчупати ушну шкољку. Не, то не би било хумано. Шта би рекли људи у пошти? Или тетка из Мршинаца, одете једном у шест месеци и сад треба да се лешите ко дивљаци. Ионако каже да сте повукли на деда-Џигу, касапина.
Клинац је просуо сок од малине на стари породични миље,старамајкин лимитед едишн, хеклан од 1968-1971. и логично би било да на кеца ради каиш, али не. Не иде, ти ниси такав, садиста, тиранин, не смеш оставити такав утисак, није друштвено прихватљиво, није морално. Ни васпитно: то није начин.
Једноставно, таламбасаћеш после.
Наравно, бес опада експоненцијално са временом, па се обично заврши укором, евентуално бановањем гумених бомбона или интернета и то је све. Понекад, ипак, заслуге буду таквог обима, да се починилац не успе извући, већ се сећање враћа попут лумбага у октобру, те се одложена егзекуција ипак спроведе.

Društveno prihvatljiva nomenklatura starije pičke koja se dobro drži.

Реченица у америчким филмовима Б продукције након које можемо очекивати литре крви. Реченица која, изговорена негде на средини филма, наговести да је сценариста баталио све покушаје да генијалним заплетима од овога направи филм за Оскара и коначно решио да публици да оно што је публика хтела - сирово насиље.

Нема везе што је главни зликовац само у првих пет минута побио педесет људи неким новим супертајним оружјем, што има нуклеарну бомбу или слично. Јок. За главног глумца то су изгледа свакодневне појаве које га и не потресају превише.

Ал кад главном глумцу удари шамар, опсује га или извређа мајку, онда постаје лично. Ако га, не до Бог, увреди на расној основи, онда смо сигурни да се зликовац не враћа у евентуалном другом делу филма. Јер, та ситна увреда која у реалном животу може да повреди једино крајње сујетног заједљивог ситничара, код главног глумца буди толики гнев да заборави на све обзире и врати шефу значку и службени пиштољ да би могао да се обрачуна са зликовцем без да га коче правила службе.

Dragi Branko,
Obraćam ti se sa "dragi Branko" jer si nas ti tako učio, ali bih ti radije uputio par komplimenata koje pristojna deca ne koriste.
Još mnogo toga si me ti naučio. Verovao sam ti, Branko, više nego Titu. Tebi i Dejvidu Belamiju. I danas mi je sreda omiljeni dan, ušlo mi pod kožu zbog "Kockice" i "Opstanka". Životna želja mi je bila da učestvujem u "Kockici" i da izdominiram znanjem. Sve sam se nadao da će mi se pružiti prilika iako ni u vrtić nisam išao. Pane i Goca nisu ti bili ni do kolena, na bednog plagijatora Acu Poštara neću da trošim reči.
Kad sam prvi put čuo "Ob-la-di Ob-la-da" hteo sam celom svetu da kažem kako su Bitlsi ukrali muziku iz tvoje emisije.
A onda sam saznao da ti zapravo ne živiš u vrtiću. Pa čak i ne radiš tamo već da si glumac. To sam prihvatio. Nekako. Ali sam barem verovao da si mnogo pametan i da sve znaš i da su te zbog toga pozvali da sa nama podeliš svoje znanje. A o tvojim drugarima tatatatircima sam, uz neskrivenu zavist, mislio da su , sem što su najsrećnija deca na svetu (em žive u Jugoslaviji em učestvuju u "Kockici") istovremeno i najpametniji i najvredniji cvet naše omladine. Dok nisam saznao da postoji i nešto što se zove scenario i da postoje ljudi koji taj scenario pišu a koji se ne zovu Branko Milićević. Pa jebem mu miša, mogao si bar neko pitanje da im postaviš onako, na suvo, da čuješ šta deca stvarno misle. Makar bi se smejali. Čekaj bre, pa još će da ispadne da ni one pesme nisi ti smislio?
Sazreo sam, Branko. Ne možeš više da me foliraš. Čuo sam sve. I da si narkoman. I da si počeo da radiš sa decom jer ti je to bila jedina ponuđena tezga u pauzi snimanja partizanskih filmova. I da ti se osladilo jer je to bilo neiskorišćeno tržište. I da si maltretirao decu na snimanju. Da zapravo uopšte ne voliš decu. Nisam hteo da verujem.
Ali morao sam da poverujem u ono što sam video svojim očima, kada sam ćerku dovodio u tvoje pozorištance i kada sam pola prosečne plate morao da prospem na kineske đinđuve čija nabavna cena teži ka "nula dinala". O ulaznicama da i ne govorim.
I na kraju, još ovo: Kažu da je dobro što je Džim Morison umro mlad jer da je dočekao starost, verovatno bi se pretvorio u cirkusku atrakciju u vidu masnokosog matorog rokera, mozga pretvorenog u kašu od narko-koktela, koji bulazni reciklirane stihove i tezgari za bednu siću. Ali, Morison je bio roker narkoman koji je prodavao svoju priču takvima kakav je i sam bio, a ti si bre, bio dečiji heroj! Ne kažem da bi bilo bolje da si umro mlad, daleko bilo, ali bre, nisi morao da prsneš s mozgom na tako bizaran način. Raša Popov je to barem uradio sa stilom, a ne kao ti.
Kako si smeo da dozvoliš da ti se to dogodi? Ako je heroj mog detinjstva sada izlapeli matori namćor, kako da sebe u četrdesetoj godini ubedim da u meni još živi ono dete sa početka?

Tatatatira i tebi,
Tvoj drugar

Narko diler koji voli fudbal.

Zgodan način da od nekog izdejstvujete željenu radnju, a da pritom ostanete savršeno fini i kulturni. Reč posle koje je ta osoba prosto primorana da uradi to što ste zahtevali, a da pritom izgleda da ste vi to upravo zbog nje same želeli.

Ako je suditi po diskaveriju svaki Amerikanac koji ima posao, tako da danas imamo eksperte za varenje, eksperte za čišćenje konjskih fekalija sa ulica, ekperte za pranje automobila...

Нека фризура, јебем ли га.

Ako su sve sami duduci pre vas, vi ste ajnštajn.
Ali ako ste baš posle jedinog ajnštajna do tad, vi ste automatski najveći duduk na dotadašnjem toku ispita.

U oba slučaja imate naravno neko prosečno znanje.

Riba u punom stanju borbene spreme za izlazak. Znači frizura, šminka, nakit, moderne seksi krpice sa klasičnim dekolteom, štikle, parfem, torbica, tanke, dugačke ženske cigare, sve na nivou i elegantno ukombinovano kao savršeno odigrana partija Tetrisa.
Ambiciozna takmičarka u trci "ko će pre do alfa-mužjaka".

Pitanje koje postavlja devojka/sestra/keva kada očekuje da će kao odgovor dobiti cenu koja je znatno viša od zaista plaćene. Cilj je da se opravda obavljena kupovina i da se zaključi da bi samo luda osoba propustila takvu ponudu. Lako se zaključuje da postoje dva moguća odgovora koje možete dati:

1. Da kažete nižu cenu. To je fatalna greška koju čine osobe sa manjkom iskustva. Najčešće sledi nešto od sledećeg: ’’Koji si mentol’’, ’’Je l’ ti vidiš koja je firma ovo?’’, ’’Pogledaj materijal, magarče jedan!’’.
2. Da kažete višu cenu. To je odgovor koji ona očekuje i treba joj ga dati kako bi se izbegle bespotrebne svađe i prepirke.

Stara, mudra rečenica kojom se možda i najslikovitije objašnjava pojava da ćeš bez obzira koliko si dobrih stvari uradio nekada, uvek ostati zapamćen po onome što si zasrao jednom, i to debelo.

Neka si i sto riba spavao, dovoljno je jednom da kresneš u bulju i automatski si peder. Nema ti spasa.

Izbor je ljudska kletva bez koje ne bi bilo zanimljivo. Ovo teke pičke materine od životne navigacije često nas dovede na raskrsnicu između loših i dobrih puteva, a da nema nikakvih putokaza. I tako, bez dobrog pogleda, sa maglom na očima savesti, dolazimo u situaciju da biramo i da pogrešimo. Istini za volju, ne dovede nas baš uvek okolnost ili đubre od sudbine u takvu problematiku. S vremena na vreme smo i sami krivi jer tražimo đavla, što bi naš narod rek'o 'oćemo po pičCi.

Prethodno ustanovljena paradigma dovodi nas u realnost koja uzrok pretvara u posledicu, a opet kasnije tu posledicu u uzrok, i tako sve do konačnog duševnog i fizičkog odlaska u tri pizde materine po svim merljivim i nemerljivim parametrima.
Samo pravo!

Jednim grande lošim potezom ili nizom manjih, ali takođe loših poteza, učiniti da nešto što je bilo sigurna stvar i nešto čija je rezolucija već bila sigurica, upadne u reon mož' biti, al' ne mora ili vađenje fleka reon.

Od gotovog praviti veresiju.

Verin bivši dečko.

Neokićena, strana okrenuta prema zidu. Simbol naše fasaderske sreće i licimurske euforije, koja se skriva iza šljaštećih ukrasa i kineskih lampica.

Najcesce pominjan svetac u Srba. Priziva se u svim prilikama: ushićenje, panika, neverica, nervoza, bes...

Kataklizma.

Najtolerantniji ljudi su najveće zlo koje postoji, kada im konačno pređeš crtu. Bež' tada k'o đavo od krsta. Kad se mentalni skelet slomi u njih, a ti si za to krivac, budi spreman da budeš podignut metar u vazduh, a bačen 5 u rikverc.

Dobričine imaju taj talenat da mogu da trpe enormne količine govana od random ljudi i da sve to apsorbuju kroz osmeh, šalu, anegdotu ili pivo, inteligentnu ideju i analizu.
Sad, postoji caka kod te sorte.

Za razliku od normalnih ljudi, koji imaju kratak fitilj i prekorače mentalni limit svake nedelje, brzo popizde a još brže ishisterišu i vrate se u mrtvu rutinu, dobričine to rade drugačije. To se skuplja godinama, ponekad čak decenijama, negde pod neki tepih u kori mozga. Nema delete opcija, samo se gura na C particiju, megabajt po megabajt, nesvesno. A kad se hard jednog dana zatrpa do poslednjeg bita, e onda ide zabava.

Ako su normalni ljudi kašikara po pitanju eksplozije, dobričine su onda neutronska bomba. Od nasmejanog brke do ludački nasmejanog brke sa nasumično pokupljenim alatom iz radionice u par sekundi.

Ekstremno trpljenje govana dovodi, logično, do ekstremnog pražnjenja nad govnima, što opet, logično, dovodi do zadovoljavanja neke kosmičke pravde, iako ima haos potencijal da u toku radnje bude napravljeno mnogo prekršaja za dugotrajnu robiju.