Афродизијак снажнији од бланшираног тестиса кавкаског бивола, јебозовни сугласник који само што није постао ć, али се надомак циља зауставио и остао да похотно лебди дражећи чула, попут исконског сигнала који прачовека позива на пећинске оргије.

Она је само своја Влатка (24), тајница из Загреба или еманципирана Леа (31), равнатељица обитељске твртке из Вараждина, обучена у струкирани бордо комплет који прати заводљиве линије, одсечних покрета, одлучног звонког алта и ласерског погледа који сече оловни зид. Она заповеда мушкарцима, она их осуђује и унижава, она просвједује и наново критизира. Дапаче.

Али, када изговори то флафичасто "č", што мази ко дечје ћебенце преноћило у Ленор ултра-софту са мирисом ртањске петуније, тренутно се шаље сигнал алтер-мозгу да је време да издоминираш. Да заријеш своје копље у ту топлу слабу тачку што потања под додиром попут површине фришког кроасана са џемом од јагода и покажеш да је код тебе све тврдо, па и сугласници.

Не размишљаш о историји, ти ниси ни партизан ни четник, ти си јебач-ратник, грађанин света, послат са мисијом да потчиниш и прокажеш, да ошишаш ту њену латиницу и жигошеш јој памћење својим продором по средини терена. Јер, где је танко, ту се кида, а где је меко, ту се боде.

Majica sa predubokim V- izrezom. Gejština servirana od strane gastosa za tili čas pustila je korene u domaćim klabanama i splavovima. Osim ljubavnog tepiha, gej izrez na izvolte stavlja celu mušku telesinu od podbratka do kurčevog putića.

Аванс присуства, непоузданог карактера. Лимес доласка, када кашњење тежи неоправданом, а стрпљење нули.
”Саћу, само што нисам, ево мог астралног бића, у мислима сам с вама, а тело стиже накнадно, кулијана, све океј”. Њет.

Posao iz snova za prosečnu glavu koja se vodi logikom ''Daj da ništa ne radim a mlatim pare'' i to ni manje ni više nego u video klubu Žabac koji predstavlja najveću misteriju pored Avalskog tornja i HAARP-ove opreme koja je instalirana u njemu.

Legenda kaže da su jednom ušla dva lika u pomenuti video klub ali da su to bili Radovan Karadžić i Gadafi koji su nosili palačinke iz Pinokija jer im je pao šećer a inače se tu krili. Ubedljivo najjači štek jer tamo niko ne ulazi i otuda je samo zaposlenje u Žabcu postao sinonim za veliku bleju na poslu.

Ponoć je davno prošla a ti i dalje šetaš gradom besan i natmuren. Šta bre ona zamišlja ko je, kažeš sebi, mogu da imam svaku. Popio si par čašica viskija misleći da će isprati gorak ukus u ustima i razbiti kamen u grudima, ali usijana glava samo razburkava krv u žilama. Magla se polako spušta i nebo je tamno poput mastila. Ulična svetla blago trepere jedva razbijajući mrak gust, crn, lepljiv kao smola. Ne znaš koliko dugo hodaš ali zastaješ da zapališ cigaretu u nadi da će ti to malo razbistriti glavu. Ulice su puste pa odlučuješ da odmoriš naslonjen na zid neke zgrade. Neće ona raskinuti s tobom, misliš, ti si taj koji raskida. Mlad, lep, bogat… samo Bog zna koliko si ih imao do sada… a nju voliš… zna da je voliš, kako ne razume da su druge bile samo avantura? Nebitne u tvom životu, zrna peska u pustinji, trenutno zadovoljstvo. Ne, nećeš da čekaš jutro, ti nisi navikao da čekaš. Ti hoćeš sve i to hoćeš odmah. Ovog puta će morati da te sasluša, moraće da razume. Bacaš do pola završenu cigaretu i krećeš u pravcu njenog stana.

Zadihan zalupljuješ vrata i padaš na pod. U svom stanu si. Trčao si dovde i jedva dolaziš do daha. Treseš se i prolaziš rukama kroz kosu. Osećaš da ti nešto curi preko čela i štipe oči. Gledaš u svoje ruke, grimizne i vlažne. Ukus metala ti se uvlači u nozdrve. Tek tada shvataš… ti si je ubio.

Bilo je to kratko sudjenje. Student medicine, iz dobre porodice, otac advokat… zar bi ti ikada učinio tako nešto? Otisci na njenom telu i u njenom stanu su dokazi vaše ljubavi, ne dokazi ubistva. Oružje kojim je ubijena je misteriozno nestalo, svedoka nema. Tvoj dosije je čist.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Sled okolnosti u vašim mislima koje premotavate dok šetate sami ulicom, vozite se u busu, prisustvujete predavanju (makar fizički), čekate u redu u banci ili bilo gde na javnom mestu, a pri tom se užasno dosađujete. Onda krenete da vučete misli iz naftalina i pravite svakojake asocijacije, praveći nit toliko dugu da na kraju potpuno odlutate. Kad zađete u fazu: mišljenje u mislima, obično se setite nečeg vama vrlo smešnog,i prisutni svedoci vide budalu koja se smeška iz nekog razloga. Oni nemaju razumevanja za ovaj prisećajni smeh. Kada se postidite i svatite da ipak niste sami, skolpite neku ozbiljnu facu i nastavite dalje sa motanjem misli u nedogled.