Eto mene
Avans prisustva, nepouzdanog karaktera. Limes dolaska, kada kašnjenje teži neopravdanom, a strpljenje nuli.
”Saću, samo što nisam, evo mog astralnog bića, u mislima sam s vama, a telo stiže naknadno, kulijana, sve okej”. Njet.
- Je li idemo, Vuče? Već je pola devet, trebalo je još u osam da budemo tamo. Murat ustaje rano, nije se zajebavati.
- Kreni ti, eto mene, samo da kalibrišem samostrel. E, a vidi i čekrkli-čelenku bi valjalo ulaštiti. Hm.
-------------------------------
- Alo, kume? Gde si ti, čoveče? Svi čekamo, Mina je već izgrickala veo i pola frenča, matičar nas požuruje, brkata ujna 'oće da polomi sedišta!
- Ovaj.... Počnite vi samo... Eto mene...
- Šta da joj stavim na prst, jebem te u glavu? Gde je prstenje?
- E, vidi, kume, ovaj... Znaš ono sinoć kad je striptizeti istekao termin? Možda se ne sećaš, tad si zasp'o u tuš-kabini. E, bili smo skroz dekintirali, a mali Gugi zapeo da jebe, pa da jebe. Pa smo založili prstenje.
- A?
- Ne brini, evo sad sam u zlatari, tu sam za sekund, oteži malo sa „Da“ i sve okej.
