Razlog zašto studiraš posle tridesete, nisi ni završio fakultet ili si imao slabiji prosek u odnosu na svoj potencijal. Ispravna verzija fraze "Uhvatilo ga loše društvo". Da je društvo bilo loše smorio bi se i seo da učiš.
-Odlično kolega. Desetka. Ovo vam je zadnji ispit? -Jeste. -Čestitam. Koliki vam je prosek? -Sa ovom ocenom? Oko osam. -Samo? Pa ne mene ste ostavili veoma pozitivan utisak. Očekivao bih više. -Eh profesore, uhvatilo me dobro društvo. -Mislite "loše društvo"? -Kamo sreće, nego smo se zadnjih pet godina lešili od alkohola i PES-a. Sad su se razišli natrag u zavičaje, pa uvatih malo vremena da učim.
Mali prozor na kupatilu koji je tako idiotski napravljen da gleda komšiji direktno u dnevnu sobu. Kad god udjete u kupatilo videćete njega, i nećete znati šta da radite u toj situaciji.
Zdravo komšija. Dobar dan, kako je? Evo nije loše, kenjaš malo a? A malo, valja se. Jašta.
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Konstatacija nadobudnih blejača izvedena na osnovu snimka šatro specijalnih znakova i, naravno, nemerljivog švalerskog iskustva. Jer, oni umeju da rastumače nemušte simptome koji ukazuju da je baš takav i takav tip žene onaj najopasniji. Poguban za mušku psihu i isušujuć za telo i/ili novčanik. U principu neka ljomberska verzija "10 sigurnih znakova da... " iz BlicŽenaPulsa. Npr. ako žena ima mikro-mustaće (dakle ne Haris Džinović tribjut, nego majušne, gotovo neprimetne nausnice). E, to je znak da je opak igrač u krevetu, da ti kaže teča-Bolja. Ili ako drlja slovo r. Ili ako zubima skrca štapić od kaprija, čuvaj se, pazi šta ti veli bata-Ziljun. I tako te neke nadripsiho munje. Ne vredi takvim likovima pričati, da nema tu "najopasnije". Sve su opasne. Lepo je još D.Dugouško konstatovao "Sve su one pomalo veštice", a Dule valjda zna.
- Vidi, sinak, onu tetu kako oćno zabacuje glavicu, pa kosica landara. Takve su ti najopasnije, hehe, da znaš. Vidi je samo. - Deda, puko si bre ko bas, ono je komšinica Lela, ima Parkinsona.
Definitivno, ovo nijedno dete ne bi trebalo da se pita, jer se kod nas ne zna ni šta će biti za 5 minuta, a kamoli za ko zna koliko godina. Sećam se kad su nas u osnovnoj školi pitali šta ćemo da budemo kad porastemo, i neko je rekao da će biti sportista, neko profesor, neko doktor... pa, kako to da niko nije rekao da će biti siromašan? I posle neko nešto kaže za nas. Srbi su takvi optimisti da bi i za običan prdež pomislili da je grom.
Još jedna u nizu laži ženki na koje padaju naivčine koje pičke mirišu samo sa ekrana Toshiba Satellite-a. Klasifikovana negde u rangu sa "veličina nije važna" i "drugi si mi", u njoj se ogleda večita potreba ženke da se napravi boljom od prosečnog čoveka (i drugih ženki, kad smo već kod toga). Dok će normalan muškarac priznati očitu činjenicu da je fizički izgled važan pri susretu sa nekim koga ne poznaješ, ženka će tu činjenicu svojom perfidnom relativizacijom zabašuriti tako da se ne čini da je onog krezubog nesrećnika odjebala zbog trećeg oka od bubuljice na sredini čela, već zato što "nije bilo hemije" među njima. Padanje na dugokosog gitaristu zamišljenog pogleda je takav kliše, ne bi ona dozvolila sebi da se sroza na čisto fizički kriterijum odabira mužjaka. Ne, ona traži nekoga pametnog, prosvećenog, osećajnog, nekog ko će je razumeti i poštovati zbog onoga kakva je ona u stvari.
I zato se jebe sa razbacanim Šomijem iz Bataje, nesvršenim učenikom prehrambeno-hemijske, kinološkim entuzijastom koji uzgaja bul-mastife u iščekivanju Medjunarodne izložbe pasa u Kanjiži i strasnim ljubiteljem ciklusa filmova Žikina dinastija umesto sa tobom.
Debele devojke koje se godinama prave da su vam najortakinje, uvek su tu za vas i sve tome slično. U stvari su nolajferke i celo vaše poznanstvo, od prvog pogleda, se lože na vas i žele vaš jezik i kurac u intimnim delovima tela. Prate vas svuda, u školu, na bleju, da se vidite sa devojkom, sa žurke na žurku. Na kraju na jednoj žurci kada vas napuše sve dobre pičke, i vi ste toliko odvaljeni da ne znate gde je ulica Hamdije Ćemerlića 23, tu vaša debela kvaziprijateljica nastupa. Prići će vam tiho, ali sa iskustvom naučenim od svih vaših bivših devojaka. Nećete znati šta vas je snašlo, a već ste otišli u WC na kvikić i stavljate joj ga odpozadi.
Stari švalerski moto. Odgovor svim zlonamernim kritičarima na nečiji boemski način života.
- De si generacijo? 'aj' da te povezem, da te spasim znojenja i okretanja pedala jer čovek si u godinama, a kod gazde sve ima, ima koža ima klima. Baci taj točak i upadaj, ionako idemo u istom pravcu. - Ne, generacijo, ne idemo mi u istom pravcu, ja idem da jebem, a ti ideš da radiš.
Marija Petrović. -Sa 11 godina u leksikonu koji kruži kabinetom fizike u lokalnoj OŠ označava Srleta kao slatkog,hihi. ( Srle puši,ima četiri keca na polugodištu i priča drugarima da će ćale da ga vodi na kurve ako da gol za petliće Grafičara za vikend protiv Balkana i to na Mirijevu) -Sa 14 godina se kara sa Srletom na eksurziji u osmom razredu (ona prva eksurzija što nije izlet nego ima i jedno noćenje).Pre toga je pomešala simeks pelinkovac i siti vodku,napila se i povraćala po hodniku.Videla ju je profesorka mate i onda se uplašila jer joj ćale i muž od profesorke rade zajedno. -Sa 16 godina vara svog trenutnog dečka Baneta Gedoru sa nekim likom na splavu.Bane Gedora saznaje sa svojim drugarima iz kraja/sa severa/sa juga prebija dotičnog nesrećnika štanglom ispred Srednje Mašinske a Marija dobija svoj prvi šamar punim dlanom. -Sa 18 godina definitivno raskida sa Banetom Gedorom jer ovaj ide u zatvor no pre toga uspeva da svojoj kolekciji lakših telesnih povreda doda i ožiljak od ugašene pljuge na sisi. -Sa 19 godina drugi put abortira.Miću Felnu je mrzelo da ode do trafike po kondom i mislio je da je onaj što je dobio na bir festu prošle godine ,kad je išao da bije neke pičke što su mu cimale drugara, ispravan. -Sa 20 godina se udaje.Peva Esad Plavi.Bilans slavlja od 2 dana,14 tuča,78 šavova,7 polomljenih šoferšajbni. -Sa 22 prvi put beži kod roditelja sa klincem.Joca Pijuk zove pijan,preti da će se ubiti lekovima,govori da nikad neće više,da će pre ruku sebi da odseče nego da joj priušti još jedan bekend slajs u vrat jer nije bilo piva u frižideru. -Sa 24 prvi put zadržana u bolnici. -Sa 25 drži za ručicu klinca koji već treba u osnovnu i još jedno bebče u onom kengur sranju što se kači o vrat,rukuje se sa Veranom Matićem dok joj facu prekrivaju one kockice što stave kad priča neki pajdoman iz Drajzerove i apeluje na državu da izdvoji još para iz sredstava poreskih obveznika da bi se pomoglo slučajevima kao što je ona, koji su dale životu i zajednici sve a oni njima ništa.
