Kletva stopera upućena stopiranom koji je pored podignutog palca prvog prošao povećavajući brzinu.

Мерна јединица села у крви.
Само пољопривредници, шљакери и психички поремећени људи устају рано.

Злаћани круг се диже ка хоризонту, умилни хор птичица објављује да ће тај дан да исере тријес тона тичи гована, а ти треба да откинеш крмељ, јер је нека искомплексирана педерчина рекла како треба да се устане собајле, каже то ваља, лепо је да се устане рано. Јесте курац. Изађеш напоље, народ иде на курчеви посо, оно све зарозано, све неки погужвани људи, комшија из улаза Миљко Морон би реко "убијте ме" само да може, али не може, морон је. Оћеш да купиш цигаре на трафици, нема цигаре, није стигло, рано је, дођите други дан у нормално време, а што ти средовечна жено радиш у ненормално време само да би могла то да кажеш, каже она пуши курац, пијем бенседине од раног устајања, тачно ћу данас да се разведем колико сам полудела, реко немој због деце, каже немам децу, реко у чему ли теби живот прође. Па онда превоз јебени, људи смрде, киселило се то по меким душецима, све се онај пац наватао по мудишту, ноге се усириле, гледа ко да ће да убије, једино пензионери чили мајку им јебем, нема обавеза па се поткуветило, из беса то устаје рано, треба сваки леб да се опипа, подобијало то станове па сад прдуцка, пробудио их Тито у гробу курцем у уво дабогда. Па онда тај посо, једеш говна а дође газдин син престолонаследник Стефан Лав Цар Душан Димчески око подне аудијем, па исуче курац и удри пишај по нама сиротињи и поштеним привређивачима динара за сто грама котекс пацовске специјал и пола курве. Па онда кући, а тамо не можеш да се разабереш, треба живот да имаш а теби се спава, отац ћути мајка ломи руке и шапће ти тихо ко дјетету, каћеш каже снау да ми доведеш, да ми потапа бели веш у биљану а ја само да пијем кафу и уживам, а тебе неће ниједна јер ти подочњаци ко Наташи Нинковић а и пичке живе само ноћу, тад им је мрест, па одеш да наваташ на бућку, а оно трза трза па откине иљаду из новчаника, па ти ем сува курца, ем кратак за црвену, ем устајеш за три сата, ваља положај за пишање по теби да заузмеш.

Шта оћу да кажем?

Ми смо један сељачки народ. То навикло да устаје рано, да увати да одради за дана, па кад намири и обави, да дође кући а тамо попара са говнима врућа и брката жена дрља рутаву пичку да јој сурдукнеш наследника па да и он обавља и намирује. Па онда то преселило у град масовно и одмакло од домаћих животиња, ал гени су чудо што реко наш напаћени народ, па то укоренило у мозак, сељачки инстинкт, ко инсекти и онај кљунар из Аустралије што аутоматски мења боју кад се приближи коала, а у ствари му неће она ништа, само да се поиграју. И тако прва генерација устај рано ал шта: нигде ратлука, нигде бунарске воде ладне са ешерихијом од сенгрупа, нигде роса по травуљини мртвој, нема крава да се музу, нема њиве да се оре па прва бразда да се изведе Миона да плаче - значи нешто не ваља. Па ти прва генерација грацког човека осети ту неку празнину, устаје рано, научио га ђед Свињо, а нема зашто, па онда удри кукај у себи: ееееееее, леп ли је живот оно онда био, све природа па зелено, здраво бре било а не ко ово данас, све нездраво а не здраво ко онда. Па онда удри слушај Зорицу Брунцлик, и ветар се у пропаст спрема а тебе нема, конкретно стихови о сеоској идили, па се саживљуј, па кукај за детињством ко Крајишник. Е онда одреди да се устаје рано - тако радио ђед Свињо, тако и отац Пиздо, па шта им фалило, а били паметнији него ми данас без обзира што нису имали два дана школе и претурали аутобус да виде јел женско, може ли да оаутобуси младе. Јашта него тако, устај собајле, није битно што то везе нема са садашњим животом и што се не би снашо на селендри да се вратиш случајно - дркај курац на детињство цео живот.

Osećaj griže savesti kod Kineskinja kad naprave specijalitet bez riže.

Komentar na rad auto limara kojeg ti je preporučio komšija. Rezultati su tragični kao eksplozija bombe u vrtiću.

Ukoliko ribicu koja je živela u akvarijumu prebacimo u more, ona će dugo vremena samo plivati gore dole u zamišljenim okvirima prethodnog kaveza. Isto je sa ljudima koji poput konja sa štitnicima na očima žive svoj mali i bedni život nesvesni granica koje su sami sebi postavili.

Taman da stignu do ostvarenja svog cilja i konačne slobode, udare u zamišljenu barijeru i vrate se nazad. I tako u krug, danima, mesecima, godinama... Nikada ne povuku ručnu i zapitaju se šta zapravo upravlja njihovom sudbinom, oni sami ili naučeni obrasci ponašanja. Tek tako se prepuste plimi da ih nosi i vrti u krug.

Retki se samo probude i odluče da pruže ruku izvan rešetki straha, prvo bojažljivo, pa sve smelije i smelije. Mozak počinje da radi i štancuje nove ideje, izašao si iz začaranog kruga. Razvijaš nove veštine i oko tebe se širi svetlost koja svojom toplotom ubija bacile preživele iz prošlog vremena.

Konačno ti vertikala lica stoji normalno prema horizontali zemlje. Uspeo si. Postao si čovek.

Ne letva volana, već obična čamova letva, često je deo opreme starijih četvorotočkaša u Srbiji.
Oskudacija i finansijske dubioze su od mnogih domaćih vozača napravile vrhunske budž-majstore i improvizatore. Pored kombinovanih klešta, parčeta žice, krstaka i šrafcigera u prozoru, i obična letva je našla svoje mesto u obaveznoj opremi i pokazala se kao multipraktična.
Uz pomoć nje se podboči hauba, kad ona šipka volšebno nestane, ili gepek, kad amortizeri oslabe.
Ako se negde u bespuću zaglavi, vozač letvu podmetne pod točak da ima šta da uhvati.
Ako vozač menja gumu na rastresitom terenu, letva dobro posluži kao oslonac za dizalicu, (da ne tone u zemlju) ili ako je auto truleks u pragovima, letva postavljena između dizalice i auta, sprečiće penetraciju stuba dizalice u unutrašnjost mezimca.
Može poslužiti i kao podupirač za slomljen naslon sedišta. (specifičan problem posle jebačine u Jugiću)
U slučaju obračuna sa drskim vozačom na nekoj raskrsnici, letva se pokazala i kao izvrstan kalkulator.
Kad čo'ek malo bolje razmisli, češće nam u šoferskom životu zatreba solidna letva, nego komplet za prvu pomoć.

Kolegijalna uteha medju električarima kad nekog drmne struja.

Rečenica koja dobro opisuje jednu od najiritantnijih pojava danas, miješanje nestručnih ljudi u tuđe poslove. A upućena Mocartu od strane jednog cara ima posebnu težinu, treba odgovoriti i ostati živ.

Smisao je u struci. Danas su svi stručnjaci, zidari se razumiju u sport, moleri u instalacije a kuvari u automobile. Struka ili "struka"? Raditi ono što najbolje znaš je pravi način da pomogneš i svima i sebi. Ako si student glasaj kao student, ako si pekar, glasaj da pekarima bude dobro.

Smisao je i u stručnosti. Profesor sam i na odmoru sam. Hajde da se malo bavim, iz hobija, zidanjem. Koliko to može biti teško? Treba mi visak, pijesak, cimenat i cigle. Mistrija i fangla. Malo ređam, malo mažem i za par dana završim zid. I svi mi se dive kako sam ga dobro napravio. Ali, ja sam stručan, a par dana je par dana. Zašto se nijesam svojom strukom bavio? Za tih par dana bih sigurno nešto zaradio da sam se bavio svojom strukom. Platio bih zidara koji bi zid i brže i bolje pa bi jela i moja i njegova djeca, a možda bi mi nešto i ostalo. A onda odem na pravi odmor, efektivno, apsolutno beskorisno provedeno vrijeme.

Izraz koji se koristi da dočara saobraćajni kolaps izazvan veoma gustom maglom.

Musa je najstariji među svim gazdinim lovačkim psima.
Čak i ime mu je onakvo kakvo se nekada davno po tradiciji davalo psima u Srbiji, tursko. Njuška mu je seda, a dlaka odavno bez onog sjaja koji je nekada imala.

Stalno leškari na istom mestu u dvorištu, onom koje je osunčano najduže tokom dana.
Prija mu sunce. Star je i krv više ne struji kroz njega onako kao nekada, a i sve mu više smetaju parčići od sačme koje je vremenom dobijao od nekih loših, nepreciznih ili naprosto pijanih lovaca pred koje je tokom svog života isterivao divljač.
Nije nikada mogao da bira lovce sa kojima će ići u lov, jer on je samo lovački pas koji mora da sluša i služi onome zbog čega i postoji na ovom svetu, da pomaže gazdama u lovu...

Tada bi se, prilikom takvih scena, kada se posle nečijeg pucnja začuje i njegovo cviljenje, gazda strčao do njega, pregledao mu rane, isprao ih rakijom iz čuturice, pa onda onu sačmu koja je bila pliće izvadio perorezom, a onu koja je dublje naprosto zaboravio.
...I pomazio bi ga po glavi. Onako malo grubo, ali na takav način da je Musi tada uvek bilo sasvim jasno da su njih dvojica baš najbolji drugovi na svetu.
A ta sačma koja je bila preduboko da bi se izvadila perorezom, jednostavno bi ostajala tamo i vremenom zarasla u njegovo telo.

Musa nije imao nikakav pedigre, oštenio se u jednom selu na vrhu Gledićkih planina, u Šumadiji, tamo gde su svi psi bili baš isti kao i on.
Tako je bilo oduvek, pre nije tamo nikada bilo drugačijih rasa pasa.
Jednog dana je, nekim lepim džipom, stiglo nekoliko ljudi, iz daleka. Pričali su malo sa gazdom, pa onda došli do njegove kućice i počeli da ga maze i zagledaju sa svih strana. Slikali su ga puno puta, zagledali mu zube, nokte, merili ga, merili mu visinu, dužinu, merili mu obim glave, dužinu ušiju...
Rekli su da je on jedan od poslednjih autohtonih primeraka svoje rase, da je veoma redak primerak i da takvi skoro i ne postoje više, jer se ta rasa dosta izmenila u zadnjih 100 godina. Doduše samo po bojama, jer su svi ti balkanski goniči veoma slični po osobinama i izgledu, samo se razlikuju po bojama dlake, pa se onda zbog toga zovu srpski, istarski, posavski, itd...
Kazali su i da je šteta što je već jako star pa ne može da se koristi za priplod, jer takvi, toliko dobri lovački psi, skoro da i ne postoje više na svetu.
Posle su sedeli sa gazdom i pričali, tačnije, gazda im je pričao priče o Musi...Ono kako se klao sa ranjenim divljim veprom, kad jednom dva dana i dve noći nije stao sa lovom i kad se srušio od umora pred njim pa ga je ovaj u naručju nosio kući, kad se samo sa još dva psa iz sela jedne zime poklao sa celim čoporom vukova...i sve tako.
Ljudi su ga zagledali za vreme priče, smejali se, zapitkivali. Onda je jedan ustao i nekim klještima utisnuo tetovažu sa nekim brojem na Musino uvo sa unutrašnje strane.
Tada su mu i dali pedigre, tek tako, tu na licu mesta.
Posle su otišli, a gazda je otišao da spava.

I sada ništa.
Musa i dalje leškari na svojoj sunčanoj strani, doduše ponekada voli da se trapavo i skoro smešno za psa njegovih godina igra sa štencima kojih uvek ima tu oko njega u dvorištu.
Ne ide više u lov, jer ne može da trči kao nekada, ali ga i gazda više ne zove.
Sada za lov ima mlađe pse, koji nisu iste rase kao Musa. Oni se ne kolju sa ranjenim besnim veprovima od 200kg i čoporima vukova, ali i ne padaju od premora.
Oni u lov odlaze kao sportisti, veselo i bez preteranih reakcija.

Ponekad samo podigne glavu i oslušne kada iz šume do njega dopre glas nekog mladog psa koji juri neku divljač...ali odmah posle par sekundi spusti glavu i nastavi da se sunča.

On je tek sada dovoljno star i mudar da dobro zna da sunce baš uvek zalazi i da ta njegova toplota treba obavezno da se maksimalno iskoristi.

Ni klinac, a ni matora drtina. Tu je, blizu, malo mu fali, ali nema ono iskustvo i znanje da konačno stigne do titule. Nestrpljiv je kao keruša u teranju, nema onu smirenost i kuloću koja odlikuje majstora džedaja. Pripravnik koji ima velike snove, a ponekad i potencijal da ih ostvari ("Sila je jaka u njemu tip").

Koristi se da okarakteriše najteži vid neke vukojebine, pizdinaca, mesta koje je Bogu iza nogu, u kojem je zadnji popis stanovnika vršen u vreme Karađorđa, a od tada ni poštar ne prolazi.

Uspeti u životu i postati neko i nešto, a opet ostati nepromenjen i dosledan sebi, ne izvitoperiti se pod teretom uprtih očiju. Izdići se iz rulje i sam tim distancirati od žgadiluka i gadosti sa njim uvezane. Rabota na koju se retko ko usudi, a još ređe ko uspe u tome, jer da bi izgradio ime moraš napustiti običaje, biti ludo pametan i skoro pa glupav da rizikuješ odbacivši sve, i biti sposoban da ponovo izgradiš, jednom rečju - obrnuti krug, a za to se mora imati hrabrosti, i to one najveće: da se odbace šarene laže, strah od kazne za nepoštovanje bapskih dogmi i da se progleda svojim očima. A međ' svetom je oduvek bilo više kukavica nego glupaka.

Postati neko i nešto, a ne glumiti besne gliste i parati nosem oblake - e tu se, bato moj, pada - odoleti izazovu pišanja po sirotinji mogu samo izrodi čovekovog semena, e tu je mesto gde pravi razlika između lika koga je opizdio pot asova i malo lude sreće i tu je gde je, i čoveka, koji je zaista poseban: po svim faktorima izrod iz statistike koja opisuje plebs, koji ne jebe živu silu, koji je rođen da fura po svome, i kad je bio sasvim sam u svojoj borbi video jasno svoj cilj i kada je logika padala, preživeo sito i rešeto, i konačno ostvario.

Izgraditi ime je glagol koji ipak živi od žgadije, koja priča, i u bunilu trabunja o delima Posebnog, ali poput pećinskog čoveka koji se bojao i divio vatri a ič nije razumeo, žgadija se pomalo divi, ponajviše boji, a vrlo malo razume. Rulja priča o jedino o onome šta vidi i opipa svojim masnim prstima, a poštuje jedino ono čega se boji. Onaj koji je izgradio ime nikada nije pričao, živeo je i video neke stvari i mnogo pre nego što je rulji postalo očigledno. Tu je sva razlika.

Odgovor jako alavog halapljivca na pitanje radnika u ćevabdžinici "A šta ćemo od priloga u punjenu?"

Животиња, не мост.
Пасји живот је милина, газела је сјебана. Стрес, стрес, стрес. Не можеш ни воду да попијеш а да нешто не проба да те поједе.

Osećanje čoveka rođenog u Srbiji, stvoreno godinama obećanja, pocepanih gaća, kompromisa, Grand balerina, skorog ulaska u EU, gdržavnih granica koje su svaki dan bliže njegovoj kući, „pošteno zarađenih“ BMW X5-ica sa bukvarski obrazovanim spodobama unutra, slavljenja onih koji su zaslužili samo: "pu, stoko!" od nadrkane babe u prolazu, FT1P, činjenicom da će mu trebati pasoš da poseti rođenu babu i dedu sa Kosova, traženja veze za posao od 200 jevreja... Bez psovki, besa,žalbi, jer ne zna koga bi psovao, na koga bi iskaljivao bes (jer je previše ljudi koje bi rado zadavio) i kome bi se žalio - samo tihi konstantni bol i potajna nada za boljim sutra. Životari umesto da živi, uživajući u malim stvarima, jer u velikim ne može. Jedini svedok tog osećanja je povremena skrivena suza.

Filozofija mediokriteta. Ni + ni -, ni levo ni desno. Osoba koja gura ovu filozofiju nema glavu, već samo usta za žvakanje onoga što joj se servira, bilo laž ili istina. Ponaša se pederski diskretno kako bi sve ostalo lepo i mirno. Uglavnom sedi pred TV-om čitajući beletristiku sa uputstvima o sreći. Oči su joj prazne, i ne bi video žar u njima ni da joj nabiješ pljugu u zenice. Žalosno je da ova gomila proseka predstavlja većinski deo stanovništva, da to polako shvata i kreće da vlada, u inat vrlini i idealu. Prednost je to što je danas teško biti glup jer je konkurencija velika.

Ja ne pitam za juče ni sutra, dok te grlim u naručju svom,
Postoji samo sadašnje vreme i ja i ti u vremenu tom.

Kaže se za veoma ružnu osobu ženskog pola.

Najgora manifestacija krkanluka svojstvenog balkanskim skorojevićima, roditeljima koje neobrijanom dripcu od 35 godina, dlakavom k'o šupak sredovečne romulanske kurve, podgojenom od lenjosti, supicu donose u krevet, tepajući svojoj mukici koji je jadan morao da se probudi u podne kako bi išao na sastanke nevladine organizacije, na čijem odboru je dao svoj glas, presudnu kap na vagu vrlo teške debate da li bolje paše svetloljubičasta ili teget boja kao pozadina na plakatima aktivista za predstojeću paradu šupakmeraklija i dukatlija.

U oku brižnih roditelja suza od ponosa na sina neradnika, jerbo otac se seća kako je za vreme prehodnog rata, sa novim kapitalom mukom stečenim švercovanjem benzina preko šeme sa Miletom Štanglom iz Krnjače, prve ruke za šverc rumunskog bezolovnog do 50 oktana, preselio porodicu iz sela Međedovog Polja u grad. Seća se otac kad je on u pet ujutru morao da ustaje da se sprema za školu, bi hladna zima 70-i neke godine, u školu koja se nalazila tri brda udaljena od njegovog sela. Seća se ponosni roditelj kako je kao mlad udarnik lopatao ugalj preko studentske zadruge da kupi pet pari gaća i farke švercovane iz Trsta. Oženio se, rintao mnogo kako bi nešto stekao da sin ne mora da radi. "Ako sam ja radio i patio se, ne mora moje dete"...

Od donošenja vrućih uštipaka u krevet sve kreće. "Neka sin spava, a šta će drugo." Vremenom roditelji istrpe i drecanja sina, neka ga. Uz misao "Neka, teška su vremena, dobar je kakav je današnja omladina" tolerišu se mnoge stvari, kriterijumi se spuštaju, od sina se očekuje sve manje. Grudva survana jednom niz brdo raste sve više, baterflaj efekat u kombinaciji sa Marfijem nije zakazao. Prohtevi sina rastu, takav je svaki čovek kad mu pustiš, izgubi meru, postane ajvan. Dva nova mobilna, tri kožne jakne... Ocu biznis baš i ne cveta, ali za sina jedinca mora biti. Kad je stigla i jakna, mora i motor. Roditelji dižu ušteđevinu, deo od toga je majka planirala za nove zube socijalce, otac planirao da ide u banju da se leči od operacije kile i ukoštenja trinaestog pršljena. Neka, može to i kasnije. Deo novca se uzima od zelenaša, jebemu mater za sina mora biti.