Veoma poseban prtljag. Onaj koji se nosi na put bez povratka. Sad, mnogi od vas će pomisliti da se radi o smrti, ali ne. radi se o bežanju. Odlivu mudrozbora i mudrosera. Sirotinji koja juri goli život, majstorima, profesorima, doktorima, običnoj i neobičnoj bagri koja je rešila da svoju sreću traži drugde. Da svoj znoj naplati i živi dostojanstveno,onako kako ovde nikad neće moći. U ovo pobegulje se ne mogu uključiti i deca gastarbajtera. Ali njihovi roditelji mogu, ako su prvi u svoj porodici koji su rešili da odu. Niko se nije rodio sa željom da pobegne odavde. Jednostavno te nešto natera. Probudiš se jedan dan, shvatiš da imaš određeni broj godina, crnčiš i dirinčiš pošteno,baš onako kako te je pokojni ćale učio, a ni kučeta ni mačeta, ni roda ni poroda, samo trijestinu godina u guzici. To je sve što imaš. POla života proživeo, gde si bio-nigde, šta si radio-ništa. A godine idu sve brže. Strah, bes, ljutnja, pomirenje, misao, raspitivanje, odluka, i- pakuješ se. Gaće i jedna fotografija u ranac, a sliku dvorišta spakuješ negde u glavi, kao i boju starog crepa i miris lipe. I pičiš.
Da se ne vratiš.
- Kume, zvao sam te da se oprostimo. - Šta kenjaš bre? U utorak idemo kod Miće Koze na roštilj, jes' zaboravio? - Bez mene kume. Odlazim. - Gde? - Ne znam. Našao sam prevoz do Frankfurta, a posle ću da vidim. - Kakav Frankfurt, koji ti je? - Moram. - Dobro, i kad se vraćaš? - Ako Bog da, nikad. - E, ne teraj me da uberem tarabu, znaš da umem da povitlam sa njom. - Ozbiljan sam, kume. Nema meni ovde života. Ne mogu više. - E pa fala kurcu ako je tako. Kad sam ti je govorio da to uradiš? Student generacije, 10 godina bez posla, živi u podrumu zgrade. Beži, samo što dalje. Evo ti 50 jura nek ti se nađe, nemam više. - Nemoj kume, ne treba. - Drži te pare i ne seri. Nek' ti je srećan put. Javi se nekad, da znam jel si živ.
Sistem odigravanja šahovske partije među penzionerima na takav način i sa tolikim trajanjem da se partija mora završiti odustajanjem jednog od igrača iz bilo kog razloga i posledičnim prekidom.
- Ljube, završiste li ti i Žare onu partiju što već pet godina igrate svaki dan? - Ma jok, taman sam ga saterao u ćošak, a on kurva umro...
U mojoj glavi živi jedan drvodelja. Pravi najdivnije lukove i drvene pregrade, rezbari neverovatne ukrase i dekoracije, a ume i da izveze pravu čipku od drvenih letvica da padneš na dupe od divljenja.
U mojoj glavi živi jedan kuvar. Kuva fantastična jela i sprema lepe kolače. Kad on nešto skuva ili ispeče, prosto ti dođe da samo gledaš i ništa ne diraš koliko lepo izgleda.
U mojoj glavi živi i jedan zidar, njegove su kule legendarne, a vitki stubovi se penju do nebesa. Građevine su mu tanane i prozračne kao da ih je pauk ispleo.
Tu živi i jedan talentovani slikar, on i još par umetnika dele studio koji su im drvodelja i zidar napravili. Odmah pored njih su i učitelj, tesar, pekar, advokat i sudija. Sa druge strane ulice živi jedan stari policajac, ali on je već pred penzijom i samo se smeška ostalima, a nikad ne viče. Pored policajca stanuje i jedna devojka, pojma nemam odakle ona tu. Samo se doselila jednog dana i ne mrda odatle. Ima punu baštu predivnog cveća.
Na samom kraju sela živi jedan vojnik pacifista, nekad je bio ambiciozan i mlad, a sad mu je samo ostala navika da ujutro porani, uradi nekoliko vežbica i pozdravi državnu zastavu. Dalje od njega, u šumici pored sela, žive par pustinjaka i dva monaha, ali oni su sasvim otkačeni i ne dolaze često u selo. Samo svrate kad je seoska slava ili neko drugo veselje.
Ja samo ponekad pozovem nekog od njih koji mi je potreban da mi pomogne. Ne umem baš da budem vešt kao oni, ali sklepam dobru drvenu klupu, sazidam čvrst ravan zid, skuvam par finih jela, nacrtam ponešto, napišem neki tekst, posadim cvetić ili voćku. Poranim samo subotom, ali ne radim vežbe jer sam len. Ponekad se i otkačim baš kao ona četvorica iz šume, ali to ne radim prečesto. Ne bih da ispadne da sam lud.
Nešto sam načuo ovih dana da se sprema svadba. Udaje se ona devojka što voli cveće za onog mladog vojnika pacifistu. Bojim se da ću morati pozvati i nekog lekara da se doseli, trebaće mi nešto protiv glavobolje...
Numera koja je promovisala malog, proćelavog ganfera-mudžosa-šibicara u kralja srpske estrade početkom 90-ih.
Jebi ga, tematika tako rasprostranjena u nas, nije moglo da omane. Navat'o si, siroma', nekako tu mučenicu što ti je skinula mrak u dvaesdrugoj, a ti je, domaćin, odma' vodio kod ujaka na slavu i kod tetke na Trojice. Keva ti se sita sa njom istoroče kad ova pozove na fiksni, ćale ćuti, al' milo mu što jebuckaš, dakle peder nisi. Deda degustira radžu iz davno zapečaćene buradi, a baba samo slini i briše suze krajem od marame, štono kaže Šaban, istinski ljkra, jakako.
Ipak, život je to, prijatelju, ispostavi se malo kasnije da je ta fina i obrazovana cura iz čestite familije u stvari jedna obična nepismena dronfulja od oca potkivača i alkosa i majke aljkavuše i profuknjače. Sad već ujak i tetka peru sudove iz kojih je ona jela domestosom, majka se žali da je oduvek bila lakoverna, jer kako bi se drukčije i udala za tvog oca, matori veli da je on to sve znao od prvog dana, al' nije hteo da ti kvari mrs', deda dosipa od ovogodišnje jer ''bure sve popi'', a baba i dalje samo slini, i to još jače. E sad, svima je njima žao, al' tebi što je žao, pa to nema u državi. Mnogo ti prirasla za srce, navik'o si se da ga mećeš redovno, a i dosadno ti pomalo. Sad opet treba da smišljaš odgovor na babino: ''Ka'će se ženiš, još samo to da dočekam pa posle mogu dumrem''. A 87 skrkala u dupe, treba i praunuče da dočeka valjda. Još samo to.
No, jebe se tebi za staramajku, ti vino piješ, suze roniš, nalaze te pod astalom, zadnje pare daješ na muziku da ti sviraju ovu pesmu, a piješ na recku. Na sve tvoje muke, kako to obično biva, čuješ da se fuksa udaje za polumozgaša iz prigradskog naselja, i opet svi žale, al' nikom nije kao tebi ža-a-a-o.
Slika table sa natpisom mog mjesta, okačene na cijev od tenka izazvala je u svima nama ubjeđenje da se tamo nikad nećemo vratiti, i žal za narodom i vojnicima koji su ostali samo odbačena karta između dijeljenja u partiji pokera političara i ratnih profitera. Bilo je vrijeme da se putuje dalje, u maticu Srbiju.
Nakon kraćeg boravka u Pančevu i vijećanja šta i kako, uputili smo se prema Novom Sadu. Lada je izdahnula pred ujakovom kućom i tako nam označila mjesto boravka u izbjeglištvu.
Novi Sad, oaza mira, ljubavi i tolerancije. Bilo je vrijeme da se opet utvrdi brojno stanje i lokacija ostalih članova porodice. Mogu slobodno reći da smo sestra i ja već tad bili ratni veterani.
Čim smo prišli kući sestra je izustila: „Ima ji ovo pjoču!“ Navika. Dok dođeš negdje pregledaj stabilnost i izdržljivost građevine, ima li sklonište, sporedni izlaz i tako te stvari. Bio sam vjerovatno jedini klinac u Vojvodini koji je umjesto igranja SEGA igrica pravio bunkere i kopao zemunice. Sjećam se, jedan dan dok sam trazio nekog da se igra rata sa mnom, čuo sam zvuk aviona, bio je to onaj avion što pršće komarice,a ja to nisam znao, već sam natrgo kući k'o nebesko vrijeme, preskočio ogradu tako da bih i Dragutina Topića postidio i zabio se u podrum. Trebalo im je pola dana i kantica eurokrema da me izvuku napolje. Imao sam dosta rodbine tamo, i mnogo iskustava.
Sjećam se jednom kako me stariji burazer zajebav'o za sklopac koji mi je did poklonio: -Bosanac, dobra ti brica haha... -Nije to brica to je čakija. -Brica bre! -Čakija bolan! -Brica! -Čakija! -Brica! -(Posjekotina, plač, malo krvi , puno plača, valjda kad je vidio krv, jebem li ga) Vidiš da je čakija!
Ujna kad me nije odrobijala. Mnogo je galamila, a ujak je samo rekao: „Dijete je poplašeno, dva puta je bio na samo nekoliko kilometara od prve linije, iz tog straha kad bi mu dao osamdesčetvorku smakazio bi pola Novog Sada do zore, fino sam mu rekao da ga ne zajebava“.
Bilo je vrijeme da me upišu u školu. To me je pogodilo, ne zato što sam kasnio sa gradivom već zato što je trebalo izaći iz tampon zone koju sam ogradio čvrstim bunkerom, i susresti se sa stvarnošću. Djeca nisu zla. Ali zato roditelji znaju zajebati na veliko. „Ti se ne možeš igrati sa nama ti si izbjeglica!“- bile su to riječi odjeljenskog siledžije koje on nikako sam nije mogao smisliti („Od ovih torbara i njihovog blata sa opanaka se ne može više normalno prošetati Dunavskom“ ili nešto slično, bile su riječi Đoleta Balaševića, pa apelujem na one što kače njegove stihove na fb da i ovo okače, jebo li ih on sa sve Panonskom Mornaricom. U guz'cu) . Prvi put vidi izbjeglicu. Suze sam zadržao do posljednjeg časa...
„Nemoj plakati, ti si sad velika momčina, sramota je. Pokaži im da si bolji od njih.“ –tješio me ujak. Sutradan sam se pobio. I dobio batine. I pobio sam se svaki put poslije toga i mnogo sam batina dobio, nekad i dao, dok me odjeljenski siledžija nije uzeo pod svoj zaštitu. Doduše , postao sam najbolji đak u razredu pa je vjerovatno i to bio jedan od razloga zašto me gotivio. Dugo mi je trebalo da zavolim Novi Sad.
Prošlo je neko vrijeme, Dejton je odavno potpisan, čekalo se na vraćanje teritorija. Malo ranije sam otišao na zimski raspust u Laktaše, da se rodbina vidi i odluči za dalje. Bilo je lijepo da se malo skupimo, makar i u ovoj teškoj situaciji. Na povratku, u autobusu, sve je bilo dobro dok sestra potpuno odsutna nije zapjevala tadašnji hit Dragane Mirković: „Tuzan je zivot moj, kazi mu da zna, pjaci zemjo što sam ja , hej, nesjećnaaa“. Na zvuke ovog hita mnogi u busu su plakali, što od smijeha, što od tuge.
5. februar. Zemo je donio kovertu naslovljenu na majčino ime. U koverti slika naše kuće u magli sa polupanim prozorima. Tabla sa nazivom ulice se držala na jednom šrafu- „Ulica 13. Krajiške brigade“. Ne poleđini: „Mi smo se vratili, sačekajte još mjesec- dva dok malo pokrpimo što se pokrpiti može. Volim vas puno!“
Diskretno stavljanje do znanja osobi kojoj je klim upućen da je se sećate. Možda ne baš sa sigurnošću odakle i u kom kontekstu, a možda nije ni vreme, ni mesto za neki topliji pozdrav. Klimnućete, proći i evocirati uspomene...
Prepoznao sam je sa velike udaljenosti, dok sam vodio najstarijeg sina na trening. Neki tip je nonšalantno držao ruku preko njenog ramena, ne toliko srdačno da pokaže koliko su prisni, ali opet dovoljno da stavi do znanja da ona sada pripada njemu. Nisam ga poznavao, ali je bilo očigledno da on mene zna. Nisam ga tretirao. Čuo sam da je trudna, i konačno videh kako sve to izgleda. Toliko sam želeo da je vidim u tom izdanju. Približavali smo se jedno drugom, oboje prezauzeti gledanjem golih krošnji i nekom nepovezanom nazovi-pričom sa saputnikom. Kako je došlo vreme da se mimoiđemo, neobuzdano sam prikovao pogled na njeno lice i ovlaš ukrao njen zbunjeni pogled. Klimnuo sam glavom bez reči. Odklimnula je u znak pozdrava. Nisam se okretao.
Zvuči banalno, ali prvo čega sam setio je bio krpelj kojeg je vadila iz mojih testisa, a kojeg sam pazario na livadi nadomak grada, imajući seks sa njom. Vadiš mi krpelja iz jaja, jebote! I klimaš...
Jedna od stvari koje sam, u cilju očuvanja kusura od poslednjeg frtalja samopoštovanja, zabranio sebi posle 5. oktobra, dana za koji sam mislio da ću ga, sa ponosom, do izlizavanja, prepričavati praunucima, a već sada, 13 godina kasnije, kada me deca pitaju: “Ćale si bio pred Skupštinom petog oktobra?“, odgovaram: „Vam ja baš ličim na kretena i političku budalu?“. A ne da ličim – pljunuti! Izlazak na ulice... Postoje dva osnovna značenja ovog pojma. Onaj dnevni, obični, ne’erojski, predstavlja svakodnevnu rutinu uličarki, pandura, uličnih svirača, skupljača đubreta, uličnih čistača, vozača gradskog prevoza, uličnih pasa, taksista, ajmoženegaća, prosjaka i ostale bratije koja „leba sa asfalta jede“.
U onom drugu značenju, onom o kome se ovde radi , u kome se ulice pretvaraju u „politički korzo“, „revolucionarnu scenu na kojoj se vlast valja ulicama“ i „laboratoriju za instant pravljenje Ostrva sunca“, izlazak na ulice predstavlja povremenu političku aktivnost Srba sa uvek istim – katastrofalnim ishodom.
Puno buke, besa, polomljenih ruku, nogu, pokradenih patika i jeftinih patetika, razlomljenih izloga i zgaženih iliuzija. I to je tako, neće se Srbija ‘leba najesti sa ulice nego sa njive... Ali ne vredi, Srbinu je evolucija smorena, pali ga revolucija, voli Srbin da se čegevariše. Posle kuka kada naograiše.
Džabe je Bog Srbinu u poverenju rek'o, sedmog dana geneze, kad kod Srbina zasedoše da odmore od stvaranja sveta: „Vidi, opravismo ga ovako kako ga opravismo, nemoj ga prepravljaš, ljubim te ko Boga. Drag si mi Srbine, ali sidi di si, za ulice nisi...“.
Ma, nema bre šanse da više izađem... Kvota da opet izađem na ulicu da se borim za neki palackurac ne postoji, n-e p-o-s-t-o-j-i. Sigurica, imaš dojavu od mene, imam pravo bar svoj život da namestim.
Što, da neću opet da šetam k’o ludak protestvujući što mi jebu kevu, a da sutra gledam kako mi oni iza kojih sam se šetao na redaljku, tovare onu iz čije sam se pičke u ovoj pizdi materinoj rodio. Oću, ali znaš kad. Ma nikad bre, nikad bre više, niiiiiiiiiiiiiikad. Evo mi kurac ovaj moj izjebani i razočarani!
Izlazili smo i 27.marta i bolje grob i bolje rat, i dobismo oboje, a sve ustvari bilo da ga Hitler manje trpa u Englesku bulju i da što više pretovari nama. I Trst je naš, pa na ulicu, a posle mi bratu od strica u trbuh Janezi poslali metak zahvalnosti, dok je na stražarskom mestu jeo suvi jebeni dnevni obrok. I Tita na ulicama dočekivali svaki put kad se ovaj od nekog ljudoždera nepojeden vrati i novu autonomnu pokrajinu u Srbiji napravi.
Za Slobu tek ludnica. Svaki dan na ulicama hiljade, odjeci i reagovanja. Niko ne sme da vas bije. Do devetog marta, a tada nam stiglo i pojačanje na ulici. Tenkovi. JNA. A ona lisica od Vuka, nije on tada na ulici bio. Na ulici ostala sama ona riba sa tri prsta, a pička se sakrio u rekvizitu Narodnog pozorišta.
A tek Čeda, čuvar vatre, kupac Fidelinke, dramski pisac i europejac, više mu vredi guma jednog džipa od mog života, a ja k’o mladi dresirani majmun, danima za njim. „Mlado je dete, vidi kako mu sijaju oči, ovaj ne ume da izda.“ O Bože, kakva sam ja budala bio.
Za peti oktobar bi danas strelj'o. Ne amnestiram nikog. Ni sebe. Osim ono dvoje što su poginuli. I Džoa bageristu. I on je, da se razumemo, idiot kao i mi, ali ne mogu mu zaboraviti kada roknu viljuškom od bagera u RTS. Sreo ga jednom, svratih ga u Paun kod Štajge, opasno se ubismo. Do jutra nismo politiku pomenuli.
Kažem ti, za 5. oktobar bi strelj'o. Da opet gutam suzavac da Marović kupi još jedno ostrvo, da Otpor izvesti USAID u Budimpešti o "uspešno realizovanom projektu", da dobijam batine, a da me danas Dačić u svet vodi. Beograd je svet, ma je li Boga ti, Beograd je svetska budala - koga je sve na vlast dovodio.
Ma, muka mi kad se svega setim. Život mi prođe čekajući izlazak govnjave motke na ulicu, a svaka iza koje sam stao u dupe mi na kraju uđe, a ne njima po leđima. Zato više na ulicu ne izlazim ni kad sportiste dočekuju. Kad kažem dosta, onda je dosta. Mada, mamu mu jebem, nekad mi neka čudna jeza krene niz kičmu kad prođem kroz Kolarčevu. Kao da opet čujem pištaljke, pričini mi se pokojni patrijarh Paja kako vodi moleban, a mi da svršimo od sreće kad se njihov kordon sklonio...
I neću, nikad više neću, ma da nas pozovu i povedu zajedno Štulić izjebani Džoni i Obilić jebeni Miloš. Ni da je Princip Gavra portparol protesta!
Jedino ako ova generacija naše dece ne krene. U njih još verujem. Ako oni krenu eto i mene trećepozivca. Još čuvam pištaljku. Pored čuvarkuće, u čaši što sam je iz Skupštine uzeo petog oktobra.
Nahuškati. Prvenstveno se izraz koristio za pse, dok neko nije u ortaku prepoznao kučeće karakteristike. Od tog trenutka, izraz je k'o stvoren za teranje šege u društvu.
Šanzamm: Je li Džimikse, još slušaš one narkomančine Kandu, Kodžu i... Ljubišu beše? Džimiks: Tebrex, vodi računa kog mi diraš, da ne napujdam Javija na tebe... Javio: Grrrr!
Sumrakom je dobovala sitna, dosadna kiša, a negde u daljini hor pijanih glasova se nadjačavao sa harmonikom … “Ko to kaže, ko to laže, Srbija je maaaala” … Eee, moji vi … meni je prevelika večeras, mišja rupa da mi je …
Prošlo je tačno šest meseci otkad sam otišao u rat i tri otkad sam se iz njega vratio. I dva otkad si mi rekla da je među nama gotovo. Da ti ne pada na pamet da ceo život dvoriš bogalja. Bogalja ? … Taj te bogalj voleo, i još uvek te voli … Da, ali si i go kao taj pištolj za pasom što nosiš, rekla si. Pištolj ? … Eh, da … stara, verna “tetka” šćućurila se u futroli k’o da zna da je oružje poraženog ratnika. Otkopčah lagano dugme i kundak odblesnu mutno u odsjaju prozora. Pomilovah ga, a zatim se šaka uvežbanim pokretom savi oko njega i povuče napolje.
Sedam na stolicu, stavljam cev među kolena i repetiram. Leve ruke nema da mi pomogne, opravdano je odsutna … na mrtvoj straži podno metohijskih planina. Ustajem i ponovo zauzimam busiju kraj prozora. Prst je na obaraču, prinosim cev slepoočnici. Dodir hladnog čelika i kože aktivira kaleidoskop pred očima.
Trčimo po pljusku, mokri k’o miševi, do spasonosne nadstrešnice lokalnog autobuskog stajališta. Da, pratim te kući. Da, nemam jebena kola. Ali sam srećan dok ti kosu sušim maramicom. I ti si srećna. Ili mi se učinilo ? Češljaš mi kosu prstima dok brbljaš nešto veselo, od čega ni reč nisam upamtio. Šteta ...
Nakon što te bus odneo video sam te samo još dva puta, ako ne računam snove i slike sa tvog venčanja koje su mi poturene na uvid uz pogled ispod obrva i tek ugašen osmeh oko usana. Likovali su lokalni zvrndovi, mislili su da ću da ridam, šta li ?
A onda, vidim moju sestru kako me grli i plače ljubeći prazan levi rukav moje košulje, uz „samo kad si mi se živ vratio“. Plače seja jadna, a ne sme da mi kaže da se otkako sam otišao, u tvoj život uvukao nemir, a s njim i on – Elmer Davež, lokalni „milioner“, koji doduše ne poseduje palatu i jahtu, ali je njegov „diskretni šarm buržoazije“ učinio tvoju „nepodnošljivu lakoću izbora“ još lakšom. Luksuzna kuća na periferiji ili podstanarstvo ? KušEMdasi ili gradski bazen ? Toyota Land Cruiser ili Taxi ?
Ali ne, dušo, čaršija se večeras neće osladiti našom pričom. Znaće, ako povučem oroz, da to nije zbog sakatosti, posttraumatskog stresnog poremećaja ili kukavičluka, već zbog nas dvoje.
Zbogom „tetka”. Dosta je bilo.
*
Svratih pre neki dan do vaše radnje po neku robu. Miholjsko leto. Elmer za divno čudo beše uslužan i nenadrkan. Sa zadovoljstvom konstatovah da bi mu kapica rabina dobro stajala na dobrano proređenom skalpu i da će mu ogledalce uskoro biti obavezan asesoar kad pođe na pišanje.
A onda si se odnekud pojavila ti, vodeći klince za ruku. Kratak osmeh očima i konvencionalno „Dobar dan“, tek toliko da preparirani ništa ne primeti, ustostručili su vrednost moje odluke da spakujem „tetku“ nazad u futrolu pre deset godina.
Možeš da isteraš mene iz sela, ali selo iz mene, nikada.
I zato nikada neće bedni Čivas da mi bude bolji od domaće rakije. Nikada neutralna pavlaka sa 0.0001% masti da mi bude bolja od kajmaka. Gorgonzola sa plemenitim sranjima koja se zelene nikada neće da zameni sir što ga pravi baba. Nikada neće da mi bude draža pačja džigerica od jagnjeta sa ražnja. Ni jedan Kjanti ne može da se poredi sa domaćim vinom iz pradedinog bureta. I nikada ni jedan klub sa takozvanim "kvalitetnim pičkama" neće da zameni kafanu sa konobaricom koja ima velike sise i jednu kraću nogu. Da ne pominjem makijato i tursku sa ratlukom.
Jebiga. Nije to pitanje kvaliteta, već porekla. Hteo ne hteo uvek će da mi bude draže ono uz šta sam odrastao. Nema tu nekih komplikovanih i zamršeniš psiholoških sranja, jednostavno tada nisam mislio ništa kao som jer problema nisam imao. Tako da me ti mali detalji vrate u to nekada, kada je život bio lakši. Nije da je sada težak, ali baš je bilo lepo ne misliti ništa. Čini mi se da sada kapiram one što kmeče za Brozom, jeb'o ih on u dupe komunjarsko.
Nije to patetika, nostalgični proser uz peti vinjak, srpsku zastavu i četničke pesme dok u pozadni Žika Seljak nagovara mlade bračne parove da prodaju tetkinu garsonjeru i vrate se na selo, to je samo realno stanje stvari. I mislim da ne važi samo za mene, seljaka, nego za sve. Verovatno nekome smog Londona nije isti kao onaj u Beogradu ili nekome možda nedostaje pančevački zagađen vazduh. U suštini gde god da si rođen to će te pratiti dok si živ. I to je to, povuče me rodna gruda u svačemu. Više volim da kroz prozor vidim brda i planine nego ravnicu, svaka reka po nečemu liči na Moravu a svaka šuma podseti na Šumadiju.
Upoznah te slučajno. Nisam imao neko određeno mišljenje o tebi. Nisam te ni zarezivao, nisi mi bio bitan uopšte. Posmatrao sam te. Rešio sam da ti priđem, kao slučajno i zamolim za upaljač. Bio sam arogantan. Takav sam uvek prema strancima. Prema onima od kojih me na neki način strah. Video si to odmah. Nisi pravio frku oko toga kako se ponašam i kako ti se obraćam. Nonšalantno si mi dao upaljač i nastavio da se zezaš. Kupio si me tim jednostavnim činom. Morao sam da spustim loptu i da se unormalim. Pružio sam ti upaljač nazad, a ti mi reče da ga zadržim za svaki slučaj. Rešio sam, probaću da se združim s tobom, pa kako bilo. I bilo je. Bilo je super. Ma šta super, bilo je odlično. Mope smo alkohola zajedno popili, buljuk devojaka zajedno smuvali, hiljadu laži provukli, zajedno faks završili. Postali smo ljudi, zajedno smo odrasli. Rešio si malo da se smiriš i nađeš devojku na duže staze. Ja još nisam bio za tako nešto i svađao sam se s tobom. Govorio sam ti da si cavulja, ovakav, onakav. Pale su teške reči, sve zbog moje gluposti. Nikada to neću prežaliti, ali šta da radim, takav sam - neozbiljan, volim da ih menjam. I to je u redu, ali nisam trebao tebe da sprečavam da živiš svoj život i nađeš svoj put. Prijatelj puput tebe se ne sreće često.
Rasturili smo se tada, svaki je otišao na svoju stranu. Nisi mi prešao preko toga. I ne trebaš. Sam sebi ne mogu to da oprostim. Oženio si se. Nici me čak ni na svadbu zvao. I dete si dobio. Ako, nek’ je živo i zdravo. Sećam se, trebao sam da mu budem kum. Žao mi što nisam. Jebiga, nije do tebe, znam. I dalje sam onaj isti, nesiguran i pomalo arogantan momak, opušten sa ljudima koje voli i neozbiljan sa devojkama. Ali šta god da je bilo brate moj, ja i dalje imam isto mišljenje. Još uvek čuvam tvoj upaljač, iako je odavno prestao da radi. Ako ti ikad nešto zatreba, znaš moj broj.
Polutka je stari žargon za močugu koja nije ni gore ni dole. Takoreći, to je penis koji je u stanju poluerekcije. Često se može videti u porno filmovima, posle čega sledi oralna stimulacija, a dešava se i u životu, pa i nama najboljima.
-Majstore, si mi nabavio Cijalis?
-Jao, tebreks, zaboravio sam, 'ladno. Izvini. Ako bude polutka i večeras, nabavljam ti džabe sledeći put.
