U ime moje slavne rase N'garg i veličanstvenog carstva N'garg-Hgh, ja, moćni admiral Okhhgr, vojni administrator svih N'garg-Hgh svetova u onome što vi zovete Orionov krak Mlečnog puta, upućujem vam sledeći ultimatum:

1. U roku od jedne rotacije Zemlje oko svoje ose isključićete sve vaše beskorisne sisteme nadgledanja svemira.
2. U roku od dve rotacije Zemlje oko svoje ose stavićete van upotrebe sve vaše uzaludno nuklearno oružje.
3. Od prijema ove poruke pa nadalje nijedna vaša primitivna sprava sposobna da dostigne stratosferu ne sme poleteti.
4. U roku od tri rotacije Zemlje oko svoje ose obezbedićete slobodno mesto za sletanje naših moćnih brodova sa invazionim trupama, na koordinatama koje će vam biti naknadno dostavljene.
5. U tom roku, očekujemo detaljan izveštaj o mineralnim, vodenim i biološkim resursima vaše planete, koji će biti dostavljen preko ovog komunikacionog kanala.
6. Po dostavljanju izveštaja, očekujemo od vašeg ništavnog predstavnika da sačeka našu delegaciju u onome što vi zovete zgrada Ujedinjenih nacija da bi se u ime svih vaših bednih i pocepkanih teritorijalnih uprava složio sa uslovima bezuslovne predaje.

Napominjem da se naš matični brod Krghg-Bhhhh, što znači Ubica Svetova, nalazi u vašem zvezdanom sistemu, a stelt borbeni razarači iznad vaših smešnih izgovora za gradove. Svaki otpor je uzaludan. Najmanji nagoveštaj otpora prouzrokovaće momentalno uništenje vaše nedostojne rase. Nemojte gajiti nikakve nade, osim da ćete možda biti udostojeni da budete robovi veličanstvenog carstva N'garg-Hgh.

S prezirom,
Admiral Okhhgr

Pičku nikad video nije. Ali baš ona klasična budala koja misli da sve što leti, da se i jede. Zamuženko klasični koji će jebati tek kad mu neka tetka provodadžiše komšinicinu rođaku sa Peštera.

Muskarac kojem alatka brzo ''pljucne'' tokokm odnosa.
Jedan-dva naboda i odma pocne da pljucka ko kobra.

Stric

Feng šui likova čiji su đedovi i babe navodno doživjeli stotu samo zato što su svakog jutra kada bi se ustali popili po čašicu rakije.
E sad, to što su pomenuti živjeli godinama i kilometrima daleko od zagađenog vazduha i brze hrane i što kola nijesu palili jer su bili lijeni da pređu sto metara pješke, su manje bitni detalji u toj priči.

Snovi kojih se nerado , ali večito sećamo.

Svetlo na kraju tunela, kad već dođe dan da se ide na klanicu. U takvim situacijama čovek se hvata za slamku, traži bar neku dobru stranu pri odlasku na stolicu koja se neprijatno pomera na sve strane. Koliko je poznato da se ljudi generalno plaše zubara toliko je poznato da svakog muškarca može da razveseli prepička, još uniformisana, pa šta još čovek može da poželi? Mora da ti razvuče osmeh na lice i popravi dan pa sve da ti je majka umrla. Još ako nije stvarno umrla pogodio si svih 7 brojeva. Rešenje ovog kao i svih ostalih problema potiče iz glave, treba samo postaviti stvari da ne moramo da ih radimo nego da želimo. Šta bre, nisam ja sisa da se plašim zubara. Ima da odem tamo, da joj pocepam bluzu i haltere koje pretpostavljam da nosi, isteram onog medicinskog brata što muti one plombe napolje i da je otkinem od kurca. Tako je bre!

Неке ствари у животу су саме по себи једноставно толико чемерне, да у њиховом случају оне ситнице које живот чине радосним не значе апсолутно ништа. Попут девојчице која се игра међ лешевима изгинулих војника, тај трачак радости је мртва курчина наспрам заслепљујућег црнила које је окружује.

Тако говорише наши стари, али нико да остави у аманет и наставак: ''...ако се употребљава у правом тренутку''.

Ulepljen kurac posle trećeg drkanja.

Iritirajuća i potpuno beskorisna rasa psa koja krasi makar pola dvorišta u Bežaniji i u jednom delu Bežanijske Kose, koji mi zovemo Sremska Kosa.
Njega odlikuju veoma mala visina i težina, crne je boje, duge dlake i ima jednu neverovatnu sposobnost da laje neprestano, čak i na promenu vremena, skače i grebe kapiju, ako treba i sat vremena, sve dok stojiš ispred, po čemu je i dobio ime. Malo je veći od čivave ali malo manji od mačke i svaki put kada ga vidiš kako skače i laje pomisliš kako bi ušao unutra u dvorište, uhvatio ga za rep, zavrteo i bacio najmanje 500 metara.
Nikada nisam video vlasnika da ga hrani ali sudeći po veličini, jede neke bubice i verovatno neko lišće, jer miša on ne bi mogao da savlada ni život od toga da mu zavisi.
Jedina njihova funkcija, koju sam ja primetio, je da njihovim kevtanjem i grebanjem kapije možda probude malo većeg komšijskog psa, pa da on zalaje.
Nije čak ni sladak, pa da ti se deca igraju sa njim, jer ima neku sitnu, dlakavu, podmuklu facu. Neodoljivo podseća na dlakavog gremlina.
Najčešće ime koje mu daju je Reks.

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Фиренца, Италија. Екскурзија у четвртом разреду гимназије. Већ је средина новембра и последњи знаци топлог времена и михољског лета су прошли. После лаганог доручка и обиласка неколико историјских локација посету настављамо у галерији Уфици. После више сати боравка у затвореном простору коначно излазимо напоље. Истог тренутка оштар јесењи ваздух замењује устајали ваздух из галерије и узбуђује чуло мириса. Топли зрак сунца после ко зна колико времена први пут пада на лице, лагано га милујући. А у позадини виртуоз на гитари свира ову ствар, која се одбија од старе зидове ренесансних зграда будећи поново дух старе Италије. Жмарци ти продилазе целим телом. И тада се то догађа. Један од оних ретких тренутака апсолутне еуфорије, благостања и среће. Не знаш зашто али једноставно си срећан. Као да је неко руком однео сваку могућу бригу на свету и оставио те у том једном невероватном тренутку, којих нећеш доживети превише у животу али за које вреди живети. Хришћани кажу да су нам ти моменти Божји начин да нам покаже како је живети у рају. На далеком истоку би то можда назвали нирваном. Ја ипак томе не придајем толико на драматичности. Једноставно такве тренутке волим да назовем Када се све коцкице сложе.

Лепа, слатка, областа девојчица. Баш како треба женско да буде. Она је једра и све на њој љуља, где год да се ухватиш ту је пуна шака, а има и да претекне. Уме крв да прокључа од таквих жена. Подсећа на зрелу брескву која само што није пала са гране и просто позива да је убереш и загризеш, до крви.
На њој нема оштрих углова, све је у предивним кривинама и облинама. Путена виола у сваком смислу. Само пази, ако си нејак не бакћи се са шикуљама, могу да те сломе к'о неписмен креду.

Vrhunac smaračine u životu svakog pravog nolajfera. Mnogo gore od nema ništa na TV-u. Trenutak kada čovek shvati da je već poskidao sve serije, igrice i filmove koji su ga zanimali, da je sve iole interesantne klipove na jutjubu odgledao već x puta, da je već prečešljao sve moguće porno sajtove i išamarao majmuna na sve moguće morbidarije od hentaia do animal pornjave. Najbolnije moguće iskustvo za sve one koji 25 sati dnevno provode čkiljeći u monitor. Nema ništa na TV-u? To te nikad nije ni zanimalo. Nemaš ribu? Zabole te, pa čemu služe porno sajtovi zaboga? Ortaci su te zaboravili? Ko ih jebe! Ali kada nema ništa na netu, eeeee, to je već pakao. Jer za "nema ništa na TV-u" uvek postoji alternativa.

Најстарија фора за бесплатну пљескавицу, пре него исту платиш.

Krajnje relativna kategorija koja se svakom coveku pokazuje na drugaciji nacin.

Veoma bizarna stvar kojoj se niko ne čudi.

1. Okrugla ploca na sporetu, poznata kao ringla, za koju znamo da je vrela, a opet zelimo da je pipnemo vrucu.
2. Izraz koji se koristi kad zena (ili muskarac) ima napumpana usta.

Prva pomisao prosečnog Srbina kada na TV-u ugleda papu Benedikta XVI, sa širokim kezom na licu.