Nešto što navodi na razmišljanje da mora postojati i tajni servis.

У жељи да утврдим координате ове напаћене државице кренух ка Основној школи да потражим најјачег професора географије на Свету, Мићу Глобуса. Дошао ја тамо, директор ме поздравио, ипак сам ја био некад нада те школе, Вуковац и ђак генерације. То што сам сад на Бироу, нећу ни да спомињем, боље да макар мало живим од старе славе. Упитах га где је Мића Глобус, рече ми да он одавно не ради и упита ме зашто га тражим. Открих му своје намере и он ме упути код новог професора, извесног Аце Дачића. Кад сам га видео све ми је било јасно. Тај не зна кол`ко је сати и где се налази, а не да ми каже географску ширину моје родне државице. Учтиво порпичах са њим, а у себи му се најебах мајке. "Због тебе ли је Глобус изгубио посао, везе ти немаш, мора да си Дачићев неки рођак, или макар члан партије. И најважније, глава не може ни да ти присмрди Мићиној! Његова се опирала античким принципима пропорције, то нам је рекао наставник ликовног. Садржала се четири пута у телу. Немачу појма!"

Кренух кући, позвах такси у нади да ће Мића да ме покупи, али није било тако. Дошао је његов колега из друге смене. Машинац по професији, пропао му комбинат, па таксира, мора тако, има троје деце, од тога једно студира у Београд! Није хтела мала да иде у Ниш, оцу продала причу да је горе боља школа, а зна се да је отишла због сплавова и због неког тобоже живота. Би ми жао човека па му оставих бакшиш, иако ћу због тога да поједем бурек без јогурта. Свратих у пекару, кажу нема бурек, само нека рол виршла. Поскупела нафта, па им се не исплати да га праве. Ако је за утеху имао сам за јогурт. Намигну ми продавачица, замислих се у себи, свака ти част кад можеш да се смејеш, а кад израчунаш сатницу рада најлакше би ти било да уђеш у ту пећницу и завршиш ко Ђенка.

Ушао сам у кућу и са врата упитао кућни савет да не знају случајно координате ове државице, да бих знао да изаберем најудаљенију тачку на кугли земаљској. Сви у глас ми рекоше: "Ћути!" Запитах се какав хор без диригента. Све ми је било јасно кад сам погледао ону црну кутију, коју сам желео да избацим из куће али нисам имао већину. Видех Звезде Гранда, после иде Турска серија, поздравих се са тим да ће ми неко рећи жељене координате, и да су знали, ова убиствена комбинација је учинила да испари и оно мало паметних информација у глави. Кад сазнаш да је Слађа Ђогани напуцала буљу на неком новом апарату, заборавиш Михајла Пупина. Кад се забринеш за Огуза, оде и Теслин мотор индукције у заборав. Свака нова Ђовакова победа, је твој нови пораз, у случају да се ненормално примаш на неведеног. Али нека, блејите у тај телевизор, ко га и измисли. Заборавио сам сад. Ето шта ми уради та шарена кутија за ових пар минута.

Седох и отворих енциклопедију да нађем ово што ме прогања цео дан, кад нестаде струја. Сетих се да улазимо у изборну годину и да ће нас мало подсетити срећних деведестих, па ће после опет на шареној кутији изговарати шарене лаже, како су уложили надљудске напоре да рестрикција не буде. За оне са мало скупљом улазницом непосредно су објавили: "Увезли смо струју, коју ћете платити дупло више, али макар ћете имати светла!" Враћамо се на Теслину хидроелектрану на Нијагари. Уф Нијагара, звучи примаљиво, али ипак је то преко океана, Америка, проради и оно мало српског у мени. Нећу тамо!

Као што сам и очекивао, струја дође брзо, а утом се огласи звонце. Надао сам се да су ортаци, отварањем врата сумње су ми пале у воду, био је то комшија Милоје из Швајцарске. Знао сам и зашто ме тражи, требала му је нека идеја око треће куће у селу, и тачне позиције за лавове на капији. Поче: "Знаш мали, причали смо..." Климнух главом у знак подржавања, огрнух јакну и кренух за њим. Дођосмо код њега, испред куће најновија Мечка, лабудови пишају у фонтану, све у фулу, што би се рекло. Рече Радојки да донесе мезе и ракијицу и поче! "Мого би ти оно мало да ми нацрташ!" "А шта вас тачно занима?"- узвратих. Рече љутито да му не персирам и поче причу о томе како му треба пројекат за другу кућу за ћерку и зета, јер им је она постала премала. Окрену ми се желудац, ал` заглавих га мало са печеницом и ракијом. Појачао сам темпо са шљивом, како бих могао да наставим да га слушам. Питао ме је за фонтану, лавове и светиљке уз стазу до куће. И наравно дошли смо до тога колико то кошта. Рекох да све то може да се уради за 500евра. Погледа ме и рече много. Спомену ми и колегу који ће то радити за 3 евра по квадрату. Почех да му објашњавам како то не може тако, и да треба да платим грађевинца, електричара и водовоџију. Није био спреман на компромис, иако тих 500е заради за 3 дана отпушавајући шоље дебелих Швајцараца који их често запушавају. Толико кошта ретровизор са грејањем на Мечки. Није хтео ни да чује. Учтиво се захвалих на гозби и продужих кући. Монолог са самим собом је ишао отприлике овако: Да се носите у курац и ти и твоји лавови. Плац ти кошта 30.000 евра. Кућа исто толико. Легализација двадесетак хиљада. А ја да ти радим ПРОЈЕКАТ испод 1% од вредности објекта. Иди питај тамо у Аустрији колико то кошта. Слично ко и зубари. Па онда долазите овде да поправљате зубе! И код месара иди па купуј месо по килу, ја пројекте не радим по квадрату!" Онда се укључио разум: "Ниси крив ти Милоје, него мој колега који обара цене, само да ја не бих радио! Ниси крив ти Тито што си нас размазио, ми смо говна!"

Дођох кући кад ми се појави пред очима чаробни број. Нови Зеланд је изгледао као пристојна опција. Размислићу до сутра.

Institucija koji na više nivoa vozdiže ubistvo od alkohola. Posle čitavih četir' i po dana veze bičarka te ostavila, jer si usled višegodišnje nejebice uzgonio k'o Ludi Milojko babu Đurđicu, krnuo si na popravni iz likovnog, izletela ti kurčina dok na okupljanju posle završetka srednje škole pijan jurio Srpkinju da je uhvatiš za bolju dojkaru. Nebitno, sjeban si i želiš da ti bude gore. Paradoks lepote bola ostaje nerešeno pitanje, emosi se doduše skoro polu-profesionalno zanimaju time, ali k'o čoveka od 50 kila žive vage i ofarbanim šiškama preko čela može shvatiti ozbiljno. Da obnoviš gradivo, ulaziš u birtiju kraj autobuske, naručuješ vinjak Slađi, sediš, gledaš i učiš od najboljih. Taj tutorijal nema formalni okvir, ali više istine i iskrenosti ima nego sve škrabotine uštirkanih akademskih likova.

Obavlja se efektno isključivo u prvom licu jednine, nikoga nema da te dekoncentriše u tvom autodestruktivinom delu. Odmah da se razjasnimo, naučnici iz Masačusetsa tvrde da se tako postaje alkos, ali ko da sluša ljude koji pišu naučne radove o statističkoj razlici u potenciji belih miševa kad im se daje 14 grama prebranca dnevno. Sve izvore komunikacije sa okolinom si isključio: Nokija 3310 se po ko zna koji put brčka u akvarijumu sa ribicama, laptop si dao mlađem burazu sa sve bukmarkovanim linkovima latino bijonsara, porodici i prijateljima si rekao da ideš da obiđeš tetku asmatičarku iz Gradiške, televizor i onako ne gledaš, jer su emitovali zadnji dobar program u vreme pornića na Televiziji Beli Manastir. Vinjak je kupljen u Rodiću, bekap kanisterčić od pet litara džibruše si dobio od stica za narezan DVD best of Lisa Ann, boks Sarajevske uštekan kraj same pepeljare - nećeš da se mučiš dodatno, kad se rokaš neka je sa stilom i ležerno, mučenje sebe mora biti umetnost, slatka gorčina životnog absinta se degustira lagano.

Pustio si Ipčeta, ti i mušica u sobi bićete jedini svedoci ridanja odraslog čoveka. A i da te neko vidi, ma ko ga jebe - ionako je danas privatnost validna k'o ček devizne štednje u Dafiment banci. Kazaljka na Vekeru sporo skakuće po podeocima za sekunde, nikad taj "tik-tak" zvuk bio glasniji, mamu mu... Ti, mušica u sobi i tvoj gorko-slatki bol - probrana straža za dugo veče suočavanja sa sopstvenim demonima, dugo veče koje je pred tobom.

Dobar kafanski narodnjak, koji kad ti pogodi žicu, čini izvanrednu podlogu za alkoholisanje.

Ustaneš ujutru, skuvaš kafu, otvoriš paklu i shvatiš da ti je neko popušio poslednje dve cigarete.

To ti dođe k'o kvalitetno pijanstvo, znaš da je bilo do jaja, al' se ipak ne sećaš šta se sve dešavalo.

Десети круг пакла.

Све под конац. За десетку. Гледајући са стране, живот сређен као фризура Бошка Јаковљевића пред улазак у студио. Веома миран, квалитетан начин да се проведе један век у весељу, наравно ако опет не заратимо са Немцима и бијемо се са Бугарима, те планер заврши у првој линији ударничког батаљона српске војске или у ћорци, где ће му остали затвореници масирати гузове загорелим паламаром у случају да одбије војевање боја.

Све зависи од њега, само виша сила може да га поремети, небитно да ли се ради о земљотресу, паду атомске бомбе или грешкама у нотесу. Осећа се сигурно, зна шта га чека. Мало шта може да га изненади. Спреман је на све. Самоуверено хода кроз живот у стилу Косача у старачком дому. Испланирао је и ерекцију и време за шамарање мајмуна, а затим и кишећење истог. Њему нико ништа не може. Он је изнад осталих. Караконџула на крају сваког нивоа.

Не схвата спонтане. Не схвата оне без блокчета. Будала памти, а паметан пише. Он се плаши несигурности, плаши се изазова. Плаши се да ће зајебати ствар и упасти у депресију. Да ће се сурвати низ литицу гована док му се други смеју држећи се другом руком за нос. Он је победник.

Ал' за мало.

WEB komunalac

Kulturan i fin način da nekom saopštite da je blago rečeno, pglu.

Svaki ventilacioni otvor u bilo kom akcionom filmu.

Čin napuštanja roditeljskih skuta. U uređenom delu sveta deca se osamostaljuju krajem tinejdžerstva. U Srbiji pak, to urade onog trenutka kad popu isplate solističku tačku i za drugog roditelja.

Ganci metalac.

Uputstvo za upotrebu srpskog automobila.

Prostor u kome se nalazi ostatak tečnosti u samom temenu ugla tetrapak ambalaže koja može zadovoljiti konzumenta za bar jedan dobar guc, onako, kada se najmanje nadaš.

Odgovor na obično i svakodnevno pitanje „Kako si?“ koji se koristi kada si baš u ozbiljnom kanalu, imaš jako loš dan i uopšte ti danas ne cvetaju ruže. Ocena za dan je čist kec i trebaće da se desi baš gomila lepih stvari da bi se dan okrenuo u odličan.

Odlazak majke sa mesta glavnog i odgovornog kuvara i dolazak žene na to mesto.

Voda iz klonje koja vas isprska nakon što povučete kanap od vodokotlića.

Нешто много големо и велико. Пред сезону грађевинских и осталих радова сви Цигани крену пут Аустрије да мало одморе од картона и зараде који динар за вишечлане породице. Направе ти ред испред амбасаде који не би могао да опева ни слепи Филип Вишњић а камоли ови други. Јес да су нам сад укинули визе, а и Циганима су, јер су и они Срби. Ал израз је остао укорењен у народу.

Službeni automobil kojim šinteri prevoze sumnjive džukele.