Starleta sa ožiljkom.
Sve popularniji fetiš u krugovima novopečene elite.

latinski izraz za mokru pičku

То је кад гледаш временску прогнозу и онај чика/она тета се убије причајући о циклону и антициклону и о повишеном ваздушном притиску, таласима влажног ваздуха из Медитерана, о облачности, местимично ово, местимично оно, о брзини ветра, а ти само чекаш да престане више да паламуди и да се појави она сличица са сунцем, па да видиш да ли поред ње има неког облачка или капљица кише.

Још једна у низу ''хумористичких'' серија, за коју се сценарио пише у току снимања, која својих 45 минута недељно испуњава потпуно неприродним сценама и испразним и усиљеним дијалозима (све у циљу дужег трајања епизоде), и зарад које су сви иоле добри глумци пристали да се брукају. Циљну публику представља народ који још увек у Тики и Ђоши види богове хумора.
Е, да, ''глуми'' и Милица Милша.

Quito- Glavni grad Ekvadora, države u Južnoj Americi. Zbog svog "smešnog" imena predmet prikrivenog podsmeha među učenicima sedmog razreda, koji su, barem u moje vreme, tek tada ulazili u otkrivanje misterije posedovanja nečega što se slično zove.
Pored Kita, popularna su bila i ostrva Kurija-murija u Adenskom zalivu, pa oblast Kurdistan i stanovnici Kurdi, vrh Rudnika zvani Veliki Šturac i vazda smešna Tunguzija.

Nauka koja je nastala na šalterima Srbije.

Кључан сегмент дугометражних реклама производа који људима из темеља мењају живот. Било да је реч о медицинским средствима као што су магнетни мидер против рака и екстракт лемурског белог бубрега против дијареје или насушним асесоарима: силиконском држачу скротума и електронској штипаљци за нос, ништа не може заменити препоруку искреног гласа спашене душе која вам преноси своје искуство.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Nekada davno, kada si bio kao mladi pastuv, i kada ti je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima. Kada ti je svako jutro bilo novo i svaka rosa slatka. Kad ti nije bilo važno gde ćeš leći i s kim ćeš plesati, koliko noći nećeš spavati, a koliko dana ćeš provesti putujući u nepoznato. Kada je radost bila u istraživanju i novim iskustvima jer je ceo svet bio mlad u tvojim očima. Nekada davno, u prolazu, na nekoj žurci ili koncertu, upoznao si predivnu devojku. Devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Prošla je pored tebe i ti si se zapitao, samo za tren, da li da je slediš. Nisi.

Umesto toga, oženio si se skromnom komšinicom, curom iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš. Curom koja je odabrala da svoj život provede s tobom. Da trpi povremene pijanke, glasne prdeže i psovke, da ti pere smrdljive čarape i gaće sa smeđim flekama. Da ti rodi decu i da ih vaspita da budu dobri ljudi i vole svog oca. Da, onu decu na koju se ponosiš u kafani pred prijateljima, a treba ti pet minuta da im se setiš datuma rođenja. Curu koju povremeno ispod oka pogledaš procenjivački i odlučiš da se previše ugojila, opustila, prestala da se šminka i generalno ti više nije privlačna.

Tada pomisliš kako bi to bilo dobro da si oženio onu devojku sa mesečevim sjajem u kosi i sunčevim zrakom u osmehu. Da si s njom proveo ceo život u u divljem trku po zelenim pašnjacima. I pomisliš da si u životu propustio priliku. Tada znaj, zasigurno, da je tu priliku u svom životu propustila skromna komšinica, cura iz kraja koja te je krišom gledala ispod oka dok je tiho rasla čekajući da se ti smiriš i da je povedeš u novi život ispunjen srećom.

I od mladog pastuva čija je griva vijorila na vetru u divljem trku po zelenim pašnjacima, znaj, ostala je samo matora izanđala konjina.

Предвиђање будућности и улоге родитеља карактеристичан за скоро све младе људе. Некад кад забодеш пиво у парку, а поред тебе пролази млади ћале и шета клинце, деси се да почнеш да замишљаш себе у тој улози. Или кад чујеш комшијску децу ујутру у шест како хистеришу што још није почео Сунђер Боб. Тад увераваш себе како ти то нећеш да дозволиш. То је то.
Е сад, постоје две главне карактеристике везане за овај феномен:

1. Свако себе замишља као до јаја родитеља, а децу као до јаја децу. То је тако по дифолту.
2. Нелагодност која се јавља код мушких спекуланата, а везана је за женску децу. Нема ништа горе него да замислиш своју адолесцентну ћерку, припиту и у друштву напаљених тинејџера. Свашта ти прође кроз главу.

То су они моменти у животу кад се питаш - Шта се ово, који курац, догодило? Током периода испитних рокова, када нагло скаче заступљеност самоубилачких мисли у глави просечног студента, исти ти студенти вапе за миром да би могли да спреме неки курац. И наравно, живот не би био живот кад не би играо неку игру с нама, а по свему судећи, он игра цугопол и нон стоп нас намешта. Или то, или једноставно воли да се зајебава с нама. Јер како другачије објаснити све оно што се издешава просечном човеку током испитног рока, периода када мира једноставно нема.

Иако навикнути на то да можемо свашта очекивати, рецимо да ноћ пред испит проведеш котрљајући се низ Ресавску, го до пола и с пробушеном левом брадавицом, сваким новим испитним роком, тај маг изненађења нас одушеви још више. Он непрестано своју игру диже на један виши ниво.

Svađaju se oko nečeg imaginarnog, nepostojećeg, hipotetičke situacije u fazonu ŠBBKBB.
Izraz nastao po staroj priči o Ciganima koji sede i razgovaraju i u tom razgovoru neko od njih pomene kako bi mogli da naprave pitu. Kako razgovor napreduje, dolazi do svađe i tuče oko toga ko će koje parče da uzme iako pite u realnosti nema ni u najavi.

Наизглед плеоназам, битно својство бабе је да буде наглува. Али селективно наглува, јер баба се уствари фолира. Што да би нервирала укућане, што ради маске, не би ли била обавештена о свему. Појачаће телевизор до максимума кад гледа Мадрес Егоистас и неће чути ваше вапаје да мало смањи; мораћете све да понављате и да се дерете по 10 пута и опет вас неће разумети (ако јој се не свиђа оно што причате), у свакој ситуацији баба ће изгледати индиферентно, одсутно и многи ће игнорисати присуство шуњајућег аутистичног бића које се мува наоколо и немо развлачи коре за гибаницу по целој кући. Али, баба ће прва сазнати да дувате траву, знаће да лажете родитеље да сте положили испит и с времена на време ће резигнирано прокоментарисати како она врло добро зна да је свима терет и како планира кол'ко већ сутра да умре, чисто да вас све мало прецепи и изазове сажаљење.

Čudan lik, koji svaki drugi dan svraća u prodavnicu i kupuje paket zejtina. Šta će mu toliki zejtin, znaju samo on i njegova lutka na naduvavanje sa likom Aleksandra Vučića.

Onaj tako čest trenutak kada vas iz dubokog sna probudi neka vika ili lupanje.

Krajnji stepen posvećene zabrinutosti i posesivnog čuvanja dragocenosti koje je homo sapiens u stanju da ispolji. Briga vođena instinktivnom gadošću pri pomisli o ulasku štrokavih kurčeva nadničara međ' bedra jedre osamnaestogodišnje kćerke jedinice, alabaster belog tena, sa par kilograma viška kao u renesansne lepotice, čuvane kao krunski dragulj u posedu umiruće engleske grofice, u strahu skrivane k'o novčanica od 100 maraka 1993. godine, i pored toga što je ta ista kćerka pretumbavajući kurčeve istestirala više amortizera Golfa dvojke nego omanja agencija za tehnički pregled vozila, stekla veći radni staž u jahanju nego čitava Družina prstena u pohodu na Mordor, i vlaženjem na rumene momke sa lokalne pilane prosula više ulja na platnu svojih skupocenih pamučnih gaćica nego svi majstori italijanske renesansne škole slikanja.

Možeš ti preldžiju odvesti u VIP ložu milanske opere, on će na slušalicama svoje Nokije pustiti Žareta i Gocija, umesto tragičnog prizora kad Romeo umire na operskoj sceni, on će gledati u njemu najbliže dekoltirane sise buržujske milfače. Od ljudi i mesta se može pobeći, ali od onog što je čoveku u krvi niko nije uspeo.

Kada malo dete i po drugi put stavi ekser u utičnicu,ali ne u istu rupu.

Jedan od mnogih mučnih koraka s kojim se susreće đak prvak u otkrivanju umetnika u sebi.

Dokaz krivice na suđenju, dokaz nevinosti pri opštenju.

Lik koga po ceo dan zajebavam da je derpe jer sve udovoljava svojoj devojci, pa sam ja faca jer sam uveče sam kući sa pornjavom i desankom šakić, a on svako veče jebe.