Utučeno posmatraš sve te nasmejane face. Svi su veseli. Svi igraju. Ali ne i ti. Pričaju. Mašu rukama ozarenih lica, koketiraju i grle se. Ali ne i ti. Ti sediš sam. Jedu, piju, nazdravljaju i prosipaju. Ali ne i ti. Tebi je muka. Ne od pića, jer ne možeš da piješ. Ne od hrane, jer nisi gladan. Muzika. Izdajnički poznata.

Vidi ih, kao da nikome od njih tuga nikada nije, pod okriljem mraka, svratila u sobu. Dobro, nisu oni krivi što je život kurva. Ili ona. Što si joj nervoznim, znojavim šakama ponudio srce, a ona ga mahinalno stavila u džep, zaboravila i oprala u veš mašini. A sada, kada je bledo i isprano, niko ga više neće prihvatiti.

I razmišljaš, kroz maglu se sećaš svih trenutaka provedenih sa njom, dok atmosfera oko tebe polako usporava, jenjava, percepcija pokreta ti u tom trenutku nije jača strana, ljudi postaju zamućeni, a muzika slabi. Bum, bum bum. Samo taj potmuli osećaj. Bum, bum bum. Scene ti se ređaju u glavi, ta išarana klupica I kišno jutro; grudi nadimaju, zašto sam ikada ušao u onaj kafić?; a uši bubnje. Bum, bum bum. Sve je izmešano, boje, zvuci i… bum bum... Hoćeš kući, ali moraš da ispoštuješ društvo. Zašto si u prvi mah i krenuo? Znao si da će biti ovako. “Mi ćemo te oraspoložiti, hajde”. Gorka grimasa prelama se izmučenim licem. Zašto nisi stukao dva bromića i legao da spavaš? Zašto?

I onda, u toj rasparanoj stvarnosti kada se mešaju san I java, onda ulazi ONA. Ne znaš ni kako si je primetio među tom masom koja se kao u lošem tinejdžerskom filmu razdvojila da prođe glavna glumica. Ne znaš ni ko je, ni zašto ne možeš da skineš pogled, ali znaš… Znaš da je zasijala, da su ljudi oko tebe ubrzali, da je bubnjanje prestalo, i da ti se na licu ocrtao blagi osmeh. Grč koji se odavno nije stvorio. Znaš da je zastala na sred podijuma, kao da iščekuje nešto. Ili nekog. I svi dobronamerni saveti tvojih prijatelja ti odjednom naviru u glavu: "Napij se budalo, jebeš žene, sve su to kurve", "Izađi iz kuće malo, na vazduh, prošetaj sa društvom", "Ne brini ništa, naići će druga, videćeš". Ne brini ništa, naići će druga, videćeš...

Туретов синдром је, у пичку материну, наследни неуропсихотични поремеђај, мога курца, који се углавном јавља код, јебено ретардиране, деце, јебем им фамилију ненормалну, и најчешће се испољава кроз тикове, набијем их на курац, како физичке, тако и психичке, који су најчешће праћени и, јебем им кеву мртву по сред међуножног остатка, вокалним тиковима. Име је добио по, јебеном слепчини, француском, јебем им маму бркату, неурологу Џорџу Алберту Едварду Брутусу Жилу де ла Турету, набијем их на курац све, колико год да их има.

Појава у нашем народу да се клетве надовезују једна на другу.
Циљ је ваљда да свака следећа изречена клетва поништи дејство претходне.

Ситуација којој се прибегава када у лавабоу имамо неку прљавштину која је ван домета славине, а мрзи нас да узмемо крпу или сунђер и сувише нам је гадно да то дирамо рукама, па шаком, тј. дланом покушавамо да најјачи млаз воде усмеримо ка томе што хоћемо да оперемо. Обично је то паста за зубе која спадне са четкице, али има и других примера.

Totalna kulijana od čoveka. Takva osoba se ne tangira da li će je neko "lajkovati" ili "dislajkovati", totalno je zabole tukson za to. Ustvari, čak ni tukson.

Korača mirno, ne govori tiho ali tako deluje, opuštena je kao list koji se leluja na vetru. Ništa je ne dotiče, a ako se to i desi samo slegne ramenima.

Takva osoba zaista zna kako da živi.

Ekstremno zajebana rabota. Uglavnom iz razloga što je voda popijena posle ova 2 artikla za oralnu higijenu najhladnija stvar na svetu. Dobro, nije u stvari hladna, naši receptori za hladno su prevareni, i u stv....ma jebi se moja štreberska podsvesti. Hladna je ko jebeni tečni azot. Ko urin pingvina koji je čuvan u srcu najokorelije pariske kurve. Jednjak i farinks vam se zaledi tako da hokej može da se igra. Hladna je ko libido Tome Nikolića. Kida. Nekima je prijatna, kažu da ih osvežava. Stručno ime za te ljude je mazohisti.

Музика за ходањње (МЗХ) представља део репертоара сваког озбиљнијег корисника mp3 плејера. Суштински, то су оне песме чији се ритам савршено уклапа са темпом вашег хода. Међутим, за разлику од музике за трчање, која има улогу неке врсте метрнома, МЗХ је дизајнирана да вам даје тотално зајебан осећај ултра шмекера. Имате утисак да сте главни баја у неком филму који крстари улицом, намигује рибама, а у ортаке упире кажипрстом уз једно опуштено "ееееј", и све то док јебачка музика цепа у позадини. Избор МЗХ-а углавном зависи од личних преференци, али најчешће је то неки рок фаворит из осамдесетих.