Ne, ona nije devojka iz Afrike i ona nema kovrdžavu frizuru. Ona je uštogljena lepo odgajana kučka, obično kćerka velikih bogatuna, tata joj je general u najmanju ruku sin bivšeg gradonačelnika, a majka pokondirena seljančica udata za njega. Ona čistog belog tena, njena pička miriše na ranu jutarnju rosu, ona je centar svijeta u svom univerzumu. Bira društvo, mesta , sve, Upakovana je u najljepše celofane koji privlače bolesti(jer obično ti bogatuni boluju od najtežih paraliza, šta li vjerovatno se ogriješili nešto od boga). U najmanju ruku ima brata narkomana, i ostaće neudata cijelog života. Naziv joj potiče iz bolno dobrog filma , gde Šurdin drug ide za Njemačku a tamo ima tu uštogljenu kurvu koja se baš tako nekako zove.
- Brate, vidiš kako se ona mala Bojana prima na tebe, uleti joj klizeći i obezbijedi se za čitav život. Njen ćale je teški buržuj, ima da te Bog vidi.
- Gleda mene Bog i ovako, nebih dao dan svog života za sva njena blaga. Vidiš da sigurno ima jeftiku od neuhranjenosti, zamisli je u četrdesetim, prava Afronzina.
Mehanizam kojim sebe možeš da ubediš da ti nešto što želiš u stvari i nije potrebno uglavnom iz razloga što i ne možeš da ga imaš. Savršena zabluda koju podmeće mozak nakon koje se mogu pomiriti želje i stvarnost. Čovek će i dalje biti praznih šaka, ali to nije ni bitno. Cilj je zajebati stvarnost i samog sebe i doći do onog svetlog i katarzičnog: „Da, nisam i nemam, a i koji će mi kurac!“ Jeb’lo te grožđe! Korisna stvar.
E slušaj, razmišljala sam onako nešto uopšte i shvatila. Ja možda i nisam uspešna, ono, uspešna po merilima... Ma ko uopšte i određuje ta merila? Dobro, to je drugo. Znači, možda nisam uspešna, ali bar imam integritet. Pa da. Kad bolje pogledaš jesu li i te pare uspeh? Nisu. Evo ja na primer već mesec dana gledam onu crnu haljinu u onoj pozerajskoj radnji. Lepa je, a ja, ti znaš, cenim lepe stvari. Al’ je brate skupa! Nemam te pare. A i da imam i da na primer odem da je kupim-opet ne bih. Neću. Da dam toliki novac onoj izdepiliranoj pederčini ne bi li napravio još petnaest kuća u kojima će laditi dupe, dok mu te prnje šije maleni osmogodišnjak i z Bangladeša, koji posle deset sati rada ode svojoj trošnoj kući sa pola dolara u malenoj ruci i tužan kaže svojoj staroj majci: „Mama nisam gladan“, a jeste jebote. Ne ide. A šta kao neće me na kraju pojesti crvi ko i one bez haljine? Druga stvar, ja u ono verovatno i ne mogu da stanem. Za koga ga uopšte šiju? Za grisine? A gde su obline, pa pravo žensko, pa Rembrant pa Pramajka iz Lepenskog Vira. Gde? Ne, ne, ne potpadam pod uticaje. Biram da budem krupna i srećna. A i nekako sam više za ulaganje u duhovno, u obrazovanje, to je moj izbor. Dobro nije mi ni na tom planu baš sve sjajno, nije kao da sad imam sve desetke, ali jebeš ga, ko da i to nešto znači. Ja i ne studiram zbog aplauza. Pa evo ti pogledaj Kiša, čovek diplomirao sa prosekom osam i nešto, to znači da se našlo bar nekoliko gmazina koji su Kišu dali neke šlj ocene. Iz književnosti! Danilu? Alo bre! Sa druge strane pogledaj debelu Marijanu ima sve desetke i bere lovorike, ali džaba joj sve kad je debil. Pa reci je l’ bi pre bio Kiš ili debela Marijana? Ona bre devojka nema nikakav život, muškarca nije videla nikad... A gledaj Kiša. Dobro, 'ajde sad, možda nije adekvatno poređenje, a i ja uopšte i ne pišem, i doduše ni mene ne jebu nešto toliko, ali onako kad bolje pogledaš...
Onaj zajeb od osjećaja koji nam se javlja u teškim trenucima i samoći, kada oko nas vlada apatija ili ludilo, izmješano sa našim unutrašnjim melanholičnim stanjem . Bijedan pokušaj da se uzdignemo iznad svakodnevnice i ljudi koji nas okružuju, iznad svih sitnih i tako nevažnih situacija koje nam se dešavaju. Misao koja nam pruža onaj sladak osjećaj samoljublja i samovažnosti, da makar na trenutak, za sebe, pomislimo da smo centar univerzuma...
Dugo je pokušavao da joj se svidi, trčao za njom, pisao joj pjesme, ali nikad nije imao hrabrosti ni samopouzdanja da joj priđe i kaže šta misli...Na sve njegove moleće, skrivene, periferne, poglede ona je samo sklanjala glavu, kao da ga osjeća kao teret. Tek ponekad, kada bi se malo napio, oslobodio i počeo da je smara svojim nepovezanim pijanskim riječnikom, ona mu je govorila da je on poseban, drugačiji i da joj je nekako drag, ali na svoj način... To veče kada ju je vidio sa lokalnim šmekerom, samo se napio do bezumlja, i ponavljao sebi rečenicu:"šta me briga, možda sam ja zaista poseban"...
Kažu da je najveći uzrok smrti u ratu sam osjećaj koji se pojavi kod vojnika, da je on poseban, i da mu ne može biti ništa. Tako je i on, već pijan od neke rakiještine, od mirisa baruta i praskanja bombi, na komandantovu naredbu "juriš!" krenuo prvi, jurnuo kao bik, s podignutom puškom, spreman da pobjedi. Imao je onaj čudan osjećaj blaženstva, da sve može, da ga nešto štiti, da je poseban... I onda čudan osjećaj u grudima, i topla tečnost razlivena po stomaku...
Intrigantno psihološko (psihopatsko?) stanje konstantne nedefinisanosti povodom sopstvenog osećaja gladi, pri čemu nasuprot uvaženom mišljenju da gladost i sitost određuje količina hrane u stomaku (šećera u krvi), osećaj "ženske gladi" definiše situacija, jelo i štagaznam, položaj zvezda i jupitera... Neki kurac nevezan za glad.
Primer 1: (Misli da je gladna a ustvari nije) -Izvolite. -Ja ću ovo sa piletinom, ako ima piletine u njemu i zelenu salatu. -A gospođica? -Meni dajte ovaj želevu-šatoobrijan u fungus sosu od zmajevih jaja. (najskuplje). -Malu ili veliku porciju? -Veliku. -Jel si sigurna bre, znaš kolko je to... Po ceni bi reko da je bar kilo zmajevih jaja. -Da da, baš sam gladna... Veliku porciju i pomfrit u umaku od nepalskog majoneza, kao i rusku salatu.
(večnost kasnije)
-Izvolte, bonapetit. (Riba uzima mali zalogaj) -Ja sam sita. -Šta koj kurac, jedva da si probala to??? -Pa gle koliko je! -A jel???
(epilog: ogroman račun i devojka frontalno napada frižider par sati kasnije, sama).
Primer 2: (Kaže da nije gladna) -E, odo ja da kupim da jedem kod Mićka. Oćeš ti nešto? -Mićko! Bljaaaak! Kako možeš da jedeš tamo? Neću, nisam gladna. -Ok, no problem!
(20 min kasnije)
-Joj dok ovaj spremi ovo muda se otegnu... Drži kesu, dok se nisam upišao.
(1 min kasnije)
-E, super je ovaj prilog. -Pa koj kurac, pokusala si mi sav umak! Kako da jedem ovo sad na suvo, ima ukus ko ubrus papir? -Pa rekla sam ti da je bljak.
Ustaneš oko 11. Odeš i skuvaš kafu. Sam, dakako, jer su svi drugi ukućani na poslu.
Ti nemaš posao, jer ne možeš da radiš tek bilo šta, a za ono za šta jesi kvalifikovan treba veza ili pare. Kad nemaš matore koji imaju veze ko tvoj drug Stanko. Kreteni jedni! Ceo život se nešto kao bakću, a jedan pišljivi posao ne mogu da ti srede, da radiš ko čovek, da budeš svoj.
Srčeš kafu i polako se budiš. Razmišljaš da bi stvarno trebalo da sedneš već jednom da kreneš da učiš za taj ispit. Ipak imaš 28 godina, a ostalo ti je šest ispita do kraja fakulteta, treba i to dati, kad si već ovo do sada.
"Jeste, stvarno bi trebalo, i imam i volje da učim, ali meni nije dobro!"
Naravno da nije. Gledao si onaj sajt sa simptomima i dijagnozama, i, sudeći po svemu, imaš ili loše srce ili ti je kondicija slaba. Mogla bi da bude i kondicija kad po ceo dan sediš u kući, ali šta ako je srce? Kad malo brže hodaš ili kad malo duže hodaš, počinješ da gubiš dah i moraš da staneš, nije se sa tim zezati. Ipak ne bi trebalo da se naprežeš previše. Tebi je najteže.
Telefon zvoni, drug te zove. Našao je sezonski posao. Kaže da se rmbači, ali zato za par dana možeš da zaradiš stotinak evra.
"Pa jesi ti normalan?! Znaš da me kičma zeza bre! I ti me zezaš sa takvim stvarima, ko da ja ne bih voleo sto evra da imam sad u džepu! Ajde zdravo bre!"
Nerazumni skot! Kao da mu nisi pričao sto puta dok ste pili pivo po parkovima kako, sudeći po svemu što si video na Internetu, imaš kičmu koja je u procesu degenerativnih promena. A otkad je Đinđić naredio doktorima da stegnu zdravstveni fond, tebi neće da konstatuju da si bolestan. Svuda idu pare, političari imaju po petsto hiljada platu, al kad treba za nekoga ko je stvarno bolestan, onda nema, nek crkne.
Samo kada bi mogao da odeš iz ove smrdljive zemlje! Svi su korumpirani, niko se ne brine o tvojoj dobrobiti! A morao bi neko nešto da uradi, i da gleda tebe, ipak si ti građanin ove zemlje. Dužni su da se brinu o tebi, zato su tamo gde su. Stoka jedna!
Zove te majka, pita da li si seo da učiš. Izdereš se na nju. Dabome. Ko da ne zna da ti nije dobro. Ko da joj nisi sto puta objašnjavao koji posao treba da ti nađe. Ko da ti voliš da sediš u kući po ceo dan, da te oni maltretiraju po ceo dan i nipodaštavaju te. Ko da ti sad ne bi voleo da imaš platu od jedno četrdeset hiljada, pa da ti je sve potaman.
"Uhhh, što nemam neku šemu da odem iz ove smrdljive zemlje, da nađem neki dobar posao tamo gde će znati da me cene!"
Pališ TV. NA RTS stota repriza serije "Vruć Vetar".
Epizoda u kojoj Borivoje Šurdilović, lenji hipohondor u ranim tridesetim, koga od penzije izdržavaju baba i ujak, u potrazi za boljim i normalnijim poslom, gde će da poštuju i njega i njegovu ličnost i prava, ode u Nemačku gde mu se od poslova nudi da šiša kučiće ili da masira babe. Ili da jebe babe.
Smeješ se po stoti put, jer je serija odrađena fenomenalno, ne shvatajući suptilnu ironiju.
Naziv za čeljade koje živi na selu u kojem kad vide auto donose vode da ga napoje, a kada je najveći baja u selu, inače švercer, kupio prvi crno-bijeli TV, za njih je to bilo čudo neviđeno, pa ga nisu znali ugasiti, nego pokrivali ćebetom.
A ona, jedra, mlada, u dojkama ima kubikaže k'o u posavskih seljaka silaže za bikove. U školi uvijek sjedi u zadnjim redovima. Kada progovori, ispušta neartikulisane zvukove tako da zvuči k'o freza kad joj se da gasa uz omanje brdo. Prava fergusonka. Prsti su joj smeđe boje, jerbo je skoro brala orahe, a pete ispucale k'o norveški fjordovi. No, unatoč svemu tome, ona je i dalje porno ikona za mlađane seljake koji, dok okopaju k'ompir, zaostaju u retku i nadviruju joj se u guščurdu. Svojim jedrim guzovima, otvrdlim od sjedenja na sadilici za duvan i razvijenim bedrima od nošenja vode uz brdo, polupa bledunjave gradske momke olako k'o traktor Džon Dir kad u trećoj brzohodnoj uleti u mlad kukuruščić... Izlazi u diskoteke u kojima momci nose crne Dolce & Bregana majice sa zmajem na leđima. Obično se udaje veoma rano, oko svoje 17-18. godine, jerbo kod njih postoji mit da ih kasnije neće niko ženiti.
Za gradske momke, brđanka predstavlja metu koju mogu osvojiti sa napucanom Džetom dvojkom u kojoj odzvanja Rade Lacković, ali takođe se i zgražavaju na pomisao da je žene. Jok, samo taslačenje, tarabljenje, jebačina. Uz to, nikada ne izlaze sa ovakvim čeljadetom na otmjena mjesta zbog mogućnosti susretanja sa ortacima koji bi odmah primijetili roktanje kada se ona nasmije.
Za seljake pak, ona je neko s kim se može normalno popričati, fino izgleda, zna razvit' pitu i potrijebit' po kući. Kod nje prolazi džiberski ulazak, tipa: "Đes' maco, ko te prati kući?", dok u ustima miješaš čačkalicu i drpaš se u predjelu međunožja.
Njen repertoar riječi nije kurtoazan niti obogaćen šljaštećim dijapazonom anglosaksonso-romanskih izraza, ali kada nešto kaže, pogađa pravo u centar, direktno... Zato se gradski momci boje, a gradske djevojke joj zavide na jedrini dojke i rumenim obrazima, dok će prave preldžije i bećari, lole sa seoske pilane, znati cijeniti ovu amazonku, vrstu žene i seksualne boginje koja nažalost zamire pod naletom kletog hipsterluka i modnih trendova, skrojenih od žabarskih gejeva koji favorizuju izgled anoreksičnog dječaka, a ne jedre, zdrave i stabilne žene.
Izreka koja se ranije mogla čuti u bolnicama, kada nekom pacijentu odu svi ventili a doktor sasvim sočno i slasno ispusti ovu rečenicu pred njegovim najbližjim rođacima naravno misleći pritom na sanduk i ukopne cipele.
Danas već ovaj izraz prevazilazi zdravstvene okvire, tako da rečenicu "spremajte šta nemate" možete čuti od ljigavih i u pocepanim patikama zasađenih kontrolora bus plusa.
Srpski mit o tome kako treba promeniti poziciju na krevetu i staviti glavu na mesto gde inače stoje noge, kad neko dugo ne može da zaspi. Verovanje nastalo na osnovu toga što je Pera u narodu poznat kao duševadnik. E sad, Srbin ne bi bio Srbin, kad ne bi probao nekog da zajebe. Ovde se stiglo čak i do zajebavanja svetaca. Naime, ako dugo ne možeš da zaspiš, to je znak da je Sveti Petar došao da ti uzme dušu, a još ti nije vreme da ideš na onaj svet. Stoga, treba da zameniš spavaću pozu i obmaneš Peru koji će da proba da ti izvadi dušu iz nogu, a od toga nema ništa.
:Baba u pola tri ujutru dolazi da obiđe unuka koji pokušava da zaspi, a ne može, jer je ustao u pet popodne: B: Sinko, šta ti je? Što si budan u ovo gluvo doba? U: Ma ništa baba, ne mogu da zaspim nešto. B: Au, ništa to ne valja. Aj ti lepo meti glavu ovde gde su ti noge, a ja odo' da upalim kandilo i sveću kod ikone. ---------------------------------------------------------------------------------------------------- Mira: Šta ti je? Šta se obrćeš k'o prase na ražnju celu noć? Aj spavaj malo, majke ti. Branko: Jao, nešto ne mogu da zaspim. I srčka me nešto pritiska, plašim se da nije Sveti Petar doš'o. Aj da se okrenemo na krevetu ili makar da zamenimo mesta, hm? Hehe. Mira: Baš mi čudno što ti srce trokira. Nema ni dva sata kako si sa kumom dovršio ona četir' kila roštilja i šestu flašu belog vina. Video Petar da si rešio da sebi uzmeš život, pa rešio da pripomogne.
