Pesma o istoimenom gradu koju peva rodjena Zitoradjanka, srpska majka Svetlana Ceca Raznatovic. Kao sto se pesme "Is this love" i "Love hurts" uvek se stavljaju na kompilacije "Rock Ballads", "Metal Ballads", "Best Power Ballads" i slicno, tako se i kompozicija "Beograd" stavlja u kompilacije "Vesele devedesete". Naravno i za ovu pesmu postoji poseban ritual koji se mora sagledati i postovati tokom slusanja.
Primer 1: Diskoteka BUS. 1996 g. 1h 16 min posle ponoci. Sve ribe uz ovu pesmu OBAVEZNO igraju i glasno pevaju, pomno i pazljivo prekrivajuci prelepi, slavujski glas Svetlane Raznatovic, poznatije kao Ceca. Uz strofu "Ovooo seeeeecanjeeee, rusii meeeeni sveee"... obicno se ribe hvataju za gornji deo grudnog kosa, ili za srce pokusavajuci da docaraju tu tragicnu atmosferu koju prezivljava glavna junakinja u pesmi. Sto se tice dela "Mooj Beoooograde, zagrli meeee..." - tu je vec potrebno rasiriti ruke i usmeriti ih ka nebu.
Dok ide ova pesma, ribe igraju dok tipovi pomno prate njihove pokrete i nemo klimaju glavom. Oni se oglasavaju samo na pocetku tokom jedne strofe. "Znam za jedno ime, al` ga ne spominjem (i onda svi prisutni u glas) EE-E-EEE!"
Primer 2. Ukoliko se nalazite u automobilu i slusate ovu pesmu, obavezno je otvoriti sve prozore na Vasim kolima i podeliti lepotu i tragediju, neizvesnost i agoniju ove prelepe kompozicije.
Svetlo plava šulja, odnosno košulja, kratkih rukava. Kao poseban tip šulje se izdvojila zahvaljujući zaštitnom licu dr Vojislavu Šešelju, koji ju je ponosito nosio obarajući rekorde u pičkaranju sa studentima, javnim pretnjama utokom i pozivanju na osvajanje Virovitice.
Danas isti odevni predmet furaju šoferi Ikarbusa na međuseoskim relacijama, matore baje sa brčićima koje još rade u državnim firmama i članovi su nepostojećeg sindikata, plus još po neki primerak ozračenog i izgubljenog omladinca koji se nije izvuk'o.
Sekto, ćemo do ksta na domaćicu? Kumara časti!
- Može brate, samo izađi iz te šešulje, tako nećeš jebati sve da upadnemo u vremenski portal i izletimo u šezdes osmoj.
Džimi uvek živi na jednom spratu iznad, ili ispod tebe (osim kada si Džimi). Kuće nisu Džimijevo prirodno stanište. Još dok si odrastao, shvatao si da je Džimi po nečemu različit, divio si se njemu, i njegovoj kolekciji olovnih vojnika. Voleo si njegovog gumenog skočka i poštovao njegov kasetofon. Ali iznad svega, Džimi je svoju misteriju emitovao svirajući gitaru. Kada se oženio, ostavio je gitaru u stanu svojih roditelja, da bi je ti pozajmio kada napuniš četrnaest, i za dve nedelje vratio, odustajući od ideje da ćeš ikada biti talentovan kao Džimi.
Kada si napunio 16, upoznao si nekog drugog lika koji se zove Džimi. Ovaj je živeo sprat ispod tvog drugara iz razreda. Svirao je gitaru. Nekako nisi bio ubeđen da je svira dobro, ali si iz konteksta iscrpeo da postoji i jebač mame Džimi Hendriks po kom je ovaj dobio ime, tako da njegov talenat više nisi dovodio u pitanje. Štaviše, odjednom je "Život je nekad siv nekad žut" počela da zvuči veoma profi. Na "Stairway to heaven" otapala se Tunguzija, Džimi je posedovao tron.
Do svoje osamnaeste, znao si četiri Džimija. Igrom slučaja, svaki je svirao gitaru. Do velike mature, primetio si da svako koga poznaješ poznaje po jednog Džimija (i to sa susednog sprata), lorda plamene trzalice. Jedini lik za koga znaš da je gitarom odneo 1. nagradu na takmičenju u Madridu, zove se Marko. Nema jedinstveno dugu kosu, nije samotni, tragični jahač ka zapadu, ima devojku. Ide u Havanu na studije, i nosi nekarirane košulje. Vrlo je neposeban, takoreći.
Uz mali podstrek samopouzdanja, latiš se ti ipak gitare, i naučiš po koju da odtandrljaš, pošto na mikro-biologiji niko ne ume da svira, a brucoška ekskurzija se bliži. Jednog dana, primetivši da ti je kosa duža nego što si to poslednjom prilikom zamišljao, u spoznaji stepena kariranosti svoje košulje, zaključuješ i da živiš i iznad (a bogami i ispod) nekoga. Pozeri sa faksa koje ne poznaješ ti se obraćaju sa Džimi, i pozivaju te da im se nekad pridružiš na Dunavu, "da sviramo malo".
Nije strašno to što si sam postao razuđenjem objekta svog detinjeg poštovanja. To je cena posebnosti, i sada možeš da živiš sa svojima dok si živ, jer nema te na svetu. Ako ipak skontaš da se ženiš - ostavi gitaru kod kuće, neka živi štafeta.
Moša, u najavi. Prilika da se potvrdi teorija o "rođaci, familija i ortaci" grupacija koje prisustvuju ovim događajima (utoliko više, ako i sam banjavaš u taj podzemni prostor, jer će ti ortak/rođak izaći na binu). Pravi naziv koji bi trebao krasiti plakate okačene u užem centru grada je "sve sem roka, a može i malo roka pred fajront, kad se već isprazni". Cilj ovakvih svirki je promovisanje kvalitetnih, mladih bendova, jeste, ali kad bi se parama brisala guzica. Istinski cilj je klasičan ugostiteljski šablon: Nek bude dobre zike, biće dobre bleje, prodavaće se alkohol. Prekaljeni "ćale mi drž'o birtiju, keva mi istresala piksle", nosioci ključeva gradskih rupčaga, savršeno su svesni činjenice, da se u današnje vreme rok ne uklapa u sliku dobre zike i dobre atmosfere.
Prizori koji krase "hedbenging" večeri, najviše odgovaraju proslavi osamnestog rođendana ćerke Ace Lukasa. Oskudno obučene tinejdžerke guze se na šanku k'o Vesna Pisarović na haubi Suzukija, dok šuškavaca ima više nego na tezgama u Pančevu. Tamburanje otvaraju tri klinca sa repertoarom koji se sastoji od "Cigle u zidu", "Paranoida", i loše obrade dve do tri pesme Bjelog Dugmeta. Što ne znaju da sviraju, bole ih baš kurac, jer došlo celo treće dva, stolarske škole, smera za pejzažnu arhitekturu da ih podrži. Posle njih se očigledno ispod temelja skuplja voda, jer se mesto pretvara u splav. Nekoliko svadbarskih muzikanata prži atmosferu folk hitovima, dok klinke euforično skaču prosipajući pivo oko sebe.
Grupa sposobnih muzičara, koja nastupa sledeća se malo zajebala, jer sviraju svoja dva autorska albuma, koja su, jebi ga, metal. Nadalje se atmosfera pretvara u "trve-više-članova-nego-fanova" svirku, a gomila šuškavaca i dopičnjaka, napustila je salu zbog agresivog zvuka i dva bubnjareava ortaka, koja prave divljačku šutku.
Ortak/Fan: To sokoleeee! BLEEEEEK METAL! Ša si se smorio, bre? Bilo trve!
Muzičar: Jebo trve, nemam više petnest godina da sviram ko na probi, pred pet ljudi.
Ortak: Ma bre, totalni andergraund! Sokole moj, sabio si.
Muzičar: Neka sam sabio, ali neće andergraund moju kiriju da plati. Mogu onako trve, da jebem sebe u dupe...
Običaj da se, po ugledu na premijer ligu, kalčo i ostale vrhunske lige, utakmice igraju nedeljom. I dok se u prvim ligama takmiče timovi u kojima igraju odgovorni i dobro plaćeni profesionalci, u našim beton i džej ligama uglavnom igraju mladi izgovori za sportiste, koji u suštini vole fudbal, ali ne mogu da se suzdrže od odvaljivanja alkoholom subotom (vikend jebiga). Treneru ostaje jedino da se nada da su igrači rivalskog tima sinoć popili više od njegovih. Ako rešiš da suspenduješ pijane, nećeš imati igrača ni za prvu postavu, tako da trenerima ne preostaje drugo do da gledaju kako im komirani igrači pogubljeno trče po terenu, peglaju kraj aut-linije, i cilj im nije da pobede, nego da živi dočekaju makar poluvreme.
- Pedja ti si trezan, ti čuvaš desetku. Ja ću sedmicu, sinoć sam bio sa njim kod njega u selu u kafani, dobrano smo se upropastili. Pa da ne mučimo jedan drugog, nama dvojici i nerešeno odgovara - mi ćemo polako..
Fizičko – Da uvek ostaneš u kondiciji, da možeš da istrčiš 800 metara za svega 2-3 min, kad otmeš nekoj babi torbu i da možeš da pobegneš panduru na 100 metara i uskočiš u kola posle obijanja trafike.
Hemija - Da ti sve bude mnogo lakše i jasnije dok praviš bombu
Fizika – Masa puta ubrzanje jednaka je činjenici da ako se nagruvaš u teretani, plus vežbaš brzinu na džaku, izlomićeš neke sise po kraju bez kapi znoja!
Matematika - Čuvar banke, puta 2. Šalteruša, puta 3. Civili, puta 12. To dalje implicira da moram poneti 1 pištolj plus dva šaržera, 1 hekler i 2 kašikare.
Sociologija – Kako da ubediš menadžera banke da otvori sef
Psihologija – Kako da ubediš menadžera banke da otvori sef, a da ne počne da vrišti
Engleski – Jer je sve više stranih banaka
Likovno – Da znaš koja slika vredi na crnom tržištu, a kojom možeš da obrišeš dupe
Biologija – Da znaš gde najviše boli tj gde da udaraš
Informatika – Alarmi, kamere, špijun bube, IP Adrese....
Muzičko - da znaš sta da pevaš ako ti priprete da ćeš propevati.
Filozofija - Da bismo znali ima li smisla pokušavati?
Istorija - Da bismo znali kako su prolazili naši prethodnici
Geografija - Da znaš u koju šumu da bežiš posle.
Veronauka - Da znaš kako da se pomoliš ako ne bude sve išlo po planu
Glumac koji u isto vreme bude i zajebani akcioni glumac i nežan filozof u srcu svome mekanom - posebno kada se pojavi sa onom svojom "bog će ga znati šta je pušio" facom upotpunjuje ceo doživljaj u filmu.
Kejdžov monolog : "I ja tako razmišljam o onom hamburgeru koji leži tamo usamljen da truli nasred ulice u prljavštini i smradu pasa i mačaka koje kenjaju, da nije možda takva i sudbina svih nas koji pokušavamo da preživiljavamo u ovom okrutnom svetu koji naprosto nema milosti, zarobljeni u grehu naših predaka i naterani da..." Kejdžov dijalog u istom trenutku : "Imam kondome, a i ovu sačmaricu al' mi se nešto ne jebe pa ću da vas sve pobijem !"
Tip iz kladionice koji na svaki rezultat, gol, koš, crveni, na sve moguće i nemoguće viče "znao sam". Još ga zovu i prorok.
- Kako završila Barsa? - Dobila 1-0. - Znao sam, a ja necu da igram. A Mančester? - 3-2. - Znao sam, 4+ viđeno.A PK47? - 6-1 - Znao sam, trpaju se ko ludi. - Jedi bre govna Nostradamus, nemam pojma, došao sam pre 2 minuta, pržim te. - Znao sam.
Frojdova psihoanalitička teorija na moderan način.
Pera stoji u redu u pošti ispred prelepe ribe. Njegov Id: E odma' sad podigni suknju, skloni tange, odguraj ove penzionere u stranu nasloni je na šalter i obavi posao. Ego: Id jbte kakav si ti primitivac. Pero, uhvati je za ruku odvuci u wc i uradi sve što ti je reko Id. Superego: Vas dvojica ste najveći pičkopaćenici koje sam ja u životu video. Baci neki šmekerski pogled, budi duhovit onda uzmi broj možda je slobodna pa uveće na piće,a posle ako je neka fufa odma' kući primeni sve ovo što su ti rekli ovi kreteni.Osim guranja penzionera naravno. Ništa ti baba i deda nisu krivi. Pera-devojci: Koliki red...Dugo čekaš?
Sledeći na redu način pravdanja naših tenisera od toga što su izgubili meč.
U novinama: "Naš poznati teniser Mirko Pavlović je predao meč posle dobre borbe. Kao razlog naveo je to da mu jako smeta vazduh u francuskoj, a i da je pre par dana dobio teško uganuće palca"
