Масонски симбол који сугерише присуство великог мајстора у унутрашњости објекта у изградњи или реновацији.

Nauka o bekrijama.

Пртљаг.

Веома посебан пртљаг. Онај који се носи на пут без повратка. Сад, многи од вас ће помислити да се ради о смрти, али не. ради се о бежању. Одливу мудрозбора и мудросера. Сиротињи која јури голи живот, мајсторима, професорима, докторима, обичној и необичној багри која је решила да своју срећу тражи другде. Да свој зној наплати и живи достојанствено,онако како овде никад неће моћи.
У ово побегуље се не могу укључити и деца гастарбајтера. Али њихови родитељи могу, ако су први у свој породици који су решили да оду. Нико се није родио са жељом да побегне одавде. Једноставно те нешто натера. Пробудиш се један дан, схватиш да имаш одређени број година, црнчиш и диринчиш поштено,баш онако како те је покојни ћале учио, а ни кучета ни мачета, ни рода ни порода, само тријестину година у гузици. То је све што имаш. ПОла живота проживео, где си био-нигде, шта си радио-ништа. А године иду све брже. Страх, бес, љутња, помирење, мисао, распитивање, одлука, и- пакујеш се. Гаће и једна фотографија у ранац, а слику дворишта спакујеш негде у глави, као и боју старог црепа и мирис липе. И пичиш.

Да се не вратиш.

Kompanija s kojom si jahao vetar i zujao po kraju dok su dani bili prekratki, a noći još kraće. Prijatelji koje dugo nisi video, još od prošle petogodišnjice mature, kada ste se opili kao svinje i posrali bivšem direktoru škole pred vrata, a on ujutro šlogirao od šoka kad je umočio hodalicu u govno.
Drugari koje jedva čekaš da ponovo sretneš dok u tišini svog skromnog doma čekovima krckaš buduće plate i razmišljaš kako ćeš sve dugove da platiš sad kad se Vojvoda vratio.

Osoba koja više puta dnevno vodi bitku sa Porn hub-om, Red tube-om i ostalim neprijateljima.

Проћи кроз сито, решето и филтер папир говњиве егзистенције. Ићи животу уз и низ карину периодично, до момента кулминације.
По рођењу, Пушача Курца Живота је кева чедоморка испустила у помије. Док су деца његовог узраста хасала козје брабоњке и сапун с укусом шумског воћа, он је био потеран да ратује у самом пркну света, где му је шрапнел трајно издепилирао леђа, ноге и мошнице. Оседео пре треће деценије живота, женио се, разводио, котио. Не рачунајући бракове, прошао кроз још неколико ратова.
Док би светина радије пунила стомаке пивчугом, он би наливао избушену јетру вињаком док му се кутњаци не расклимају. Мењао жене и вере као гнојаве завоје, селио се као стидна ваш, спичкао сву имовину на трке керова, а притом успео да задржи зајебани аристократски подсмех испод машћу натопљене брадурине.
Довољно интелигентан да схвати у какво је ништавило и седам јегера свет забасао, а довољно мудовит да одслуша комплетну дискографију Пеперса, повући обарач му и није била толико мучна радња.

Lik u ćošku kafane. Ili ne mora samo kafane, u uglu života. Prodavac lozova koji ne učestvuje u izvlačenju. Buljavih očiju, dugačkog nosa, ispijen, mršav, rakijaš. U nekom kaputu dva broja većem briše smrznut nos dužim rukavom pa onda stiska čokanj i liže polako svoju dozu rakijštine dok i ona ispija svoju malo veću dozu njega. Na slici nebeske kafane koja se skoro pojavila po fejsovima nema njega, jer naravno kad bi gore bila poseta svi bi navalili na Gidru, Paju i Zorana Radmilovića kao da su stari drugari, pri čemu bi ih ovaj zadnji terao slasno u kurac, al niko ne bi primetio Srdoča. Uostalom, i šta će mu sve to, on pijucka polako i čeka svoj ekvilibrijum, kad sve bude na svom mestu, u ravnoteži, rakija, kisela, kafa, prošlost, budućnost; a to nažalost ne traje zauvek, jer rakija ipak pretegne, pa smulja sve to u sebe, ko u crnu rupu slivnika.

Imao sam nekih 6 godina, pikao zabavište i boleo me smoki, samo sam se sprdao u dvorištu sa ostalim mini djilkošima i vukao klinke za kosu. Bio zanimljiv život tada, moram priznati. Verovatno jer to sada ne mogu da radim. Jedno letnje popodne me keva pustila iz kućnog obora da vidim kako ulica izgleda i sa te druge strane kapije, da malo proširim vidike, jedno 20 metara fore do ćoška, uz pretnju da će da me odere kao banka neiskusnog žiranta ako joj nestanem iz vidika.
Naravno da sam nestao u roku od par minuta. Otišao Bojan malo do pruge, iako nije znao šta je pruga, ali bilo je novo, jebiga.
Razgledam ti tako ja okolinu, nigde žive duše, smetlište sa obe strane pruge koja ide preko tog mosta ispod kojeg je nabacano samo smeće i ostala sranja koje ljudi tu kulturno ostave u noćnoj smeni, jer im je mrsko da budu ljudi.
Nakon par minuta razgledanja i divljenja nepoznatom pejzažu, kvrcnulo mi je u tintari da sam ga ugasio k'o Švabo četr'es' pete, jer sam prvi put uključio kurcobolja mod na kevinu naredbu. Al' tad je još uvek mogla da me premlati, tako da je ona bila gazda. Krenuo sam godinu dana ranije u zabavište, pa sam zato imao dve godine fore tamo da levelujem.

Lepo beše bogme, sram me bilo ako ikad budem kenjao za taj period, stvarno je lepo bilo. Štaviše, odatle život dobija jedna od najlepših priča koje imam da ispričam.

Vraćao sam se te druge godine iz zabavišta, možda koji mesec tek išao, i provalim da me prati ker.
Hm, nije ker. To je džukac. Ker je malo prefinjeniji. Ovo je džukac klasik verzija, crni, kusastog repa, sa žutim deonicama iznad očiju, okolo njuške i šapa.
Al' imala je najtužnije oči koje sam ikada video do dan danas, koliko god to pičkoplačljivo zvučalo. Jes' da sam bio klinac i to baš klinčuga koja tek treba da provali šta su lična mišljenja i predrasude, ali to je ono.. Po difoltu, urodjena emocija. Počela je da me prati. Dodjoh ja sa njom do kapije, gde me je čekala keva i, ne streljala, nego, gadjala hidrogenkom. Ja se napravim Šejn i pitam što je ljuta. Sreća pa sam bio sa druge strane kapije kad sam skontao koliko je to glupo. Al' smirila se majka brzo kad je skontala da sam još ipak živ, da me nisu odneli cigani čergari ili haremski čuvari.

- Vidi mama, kuca! Pratila me je do ovde!
- Jaoj bože, samo mi još jedan džukac fali. Oteraj ga i ajde ulazi dok te nisam polomila za ovo.
- A mamaaaa.. Pa pogledaj je! Vidi kako gleda!
- Ma neć.. Jooooj, Bojane. Ajde, ajde, uvedi je, samo nemoj posle da mi kukaš kad ti kažem da joj daš da jede.
- Hvala mama! Ajde kuco!

Par dana je tu živela kao anonimus, bez imena. Onda ćale jedan dan dodje na ideju da joj da ime Lujza, jer je voleo Telmu i Luiz, pa mu bio neki ćeif da ošine tako. I tako i ostade do kraja. Taman što joj dade ime, razvod braka, šta je bilo, bilo je i ostalo, nebitno.

Par godina prodje tu, odraste ona bogme u prepucanu životinju, fizički besprekornu, nikad ne bi rekao odakle je došla. Mada je bilo još bitnije ono psihičko.

Nigde ništa nije učena, trenirana, ništa od toga. Bila je jednostavno inteligentno biće.

Piče godine kad se zabavljaš, zar ne, Lu?
Pitao sam je to par puta dok smo sedeli na obali kanala, gde sam ja pecao a ona čekala potencijalnu klopu. Jebote, morao sam da se ubijam na biciklu da bih držao brzinu sa njom, koliko je samo mogla da trči, to je bilo nerealno. Sećam se jednom da je komšijski pas režao na mene nešto kao jer je valjda mislio da je prejak. Došla Lujza do njega, za vrat pa tri put' o zemlju i putuj igumane. Od tad se prešaltao samo na rekreativno mahanje repom kad me vidi.

Celu osnovnu školu sam je vodio na pecanja, vožnje i slično, uvek bih našao vremena, ipak je to bilo neko bezbrižno doba, što mentalno, što fizički. A onda je došla srednja škola i neka pravila su se promenila.

Lažem.. Sve što se promenilo je bilo to što sam ja više vremena posvećivao tome da budem neki tuki u školi, kao i svi drugi, to je valjda difolt tog uzrasta. Samo to se promenilo. Lopov vremena sam postao sam sebi, ne videći to.

Ona bi me uvek čekala na ivici terase kad dolazim, i potrčala ka meni čim bih otvorio kapiju. Kad razmislim, to je uvek bila ista, čista, iskrena radost u njenim očima, iako je samo jedan, za nas, ljude, uobičajeni akt koji se samo ponavlja.

Ono što razara moje srce su finalne godine njenog života. Šta je gore, znati vreme nečijeg kraja, ili ga ne znati? Loše pitanje, valjda.

Bilo je leto 2010. godine, znam da sam tako nasumično dobio želju da odem do mesta gde sam kao klinac dane provodio sa kanticom i pecaljkom. Seo sam na biciklo, došao do kapije, i zaledio se. Iza sebe sam čuo poznato, umilno cviljenje koje me moli da je povedem. Bilo me je sramota što sam na prvom mestu i zaboravio da je zovnem da krene sa mnom u oldskul avanturu.

Krenuli smo polako. Nismo se vozili, ima par godina sigurno. Al' primetio sam nešto što me je poprilično ruiniralo. Nisam više ja bio taj koji se trudio da drži korak. Još tužnije je bilo to što sam video da se ona opet i dalje ne predaje, hoće volja, ali te, sad već, stare šape ne slušaju kao pre 6-7 godina. Nema veze, Lu, šetaću i ja, imamo svo vreme ovog sveta.. Makar danas.

To je bilo poslednje putovanje nje i mene, nisam želeo da joj priredjujem to ponovo jer sam video sa kolikom mukom ide, iako uvek želi. Tužne moje oči, umorne i iscrpljene, a opet tako vedre i srećne kad god bi me videle.

Sve to mi je razaralo srce, ali poslednja stvar, koja ga je i razorila, je bio njen kraj. Ne zbog toga što je bio samo kraj, već zbog toga što nije bilo fer. Nije bilo fer. Nikad neće biti fer. Nije fer da se, na jedan moj veliki i značajan dan, samo tako ugasi i nestane nešto što volim van svakog rečnika, razuma i objašnjenja. Takvo nešto ne bi smelo da postoji. Takvo nešto je mene, krajnje apatičnog i mentalno neverovatno izdržljivog, polomilo kao graničicu. Direktno u srce, kroz svaki štit i gard koji sam ikada imao.

Koja god da je vrsta i za koga god da je, ljubav je kada nekome daš svo oružje i snagu da te uništi, i nadaš se da neće.

Ona nikada i nije. Zato toliko razara..

Totalna kulijana od čoveka. Takva osoba se ne tangira da li će je neko "lajkovati" ili "dislajkovati", totalno je zabole tukson za to. Ustvari, čak ni tukson.

Korača mirno, ne govori tiho ali tako deluje, opuštena je kao list koji se leluja na vetru. Ništa je ne dotiče, a ako se to i desi samo slegne ramenima.

Takva osoba zaista zna kako da živi.

Pozadina jedne Francuskinje.

Jedini muškarac koji je drveći ga, dobio sina.

Izrazito mršava osoba. Naime, obično lik koji dobija ovaj nadimak je mršav
do tih granica da može ladno da glumi istoimenog lika u adapataciji romana
Čarlsa Dikensa.

Kao sinonim za ovaj izraz može da posluži i Mršav k'o rentgenski snimak

Bajka iz koje je svako na svoj način izvlači pouku.

Devojke - da možeš ceo život da budeš čistačica , da ne ideš na faks, da ne moraš da se trudiš da uspeš. Dovoljno je da navataš jednog lovatora i da postaneš princeza.

Momci - da je jedino važno da imaš lovu u životu, i svaki izlazak je potencijalna šansa da nadješ mladu neprskanu curu za ženidbu. Najlakše su one koje su prvi put izašle.

Roditelji - da ne utucaju svoje ćerke braneći im izlaske, inače će se udati kad prvi put izadju.

Perverznjaci - da bi bio princ moraš da imaš fut fetiš .

Modni stilisti - staklene cipele su lepe ali veoma neudobne i nezgodne za trčanje.

Andrej Kolundzić - Tikva baš i nije najbolje prevozno sredstvo, pogotovo posle 12h .

МИЗАНТРОФИ2
А Вече са Малим Кепецом изгледало je као дно у чаши креативности "Прве". Даклем, **прва животна лекција** коју ова квази-емисија пружа: од сваког дна може дубље. Понешто ипак задржасмо: младе марионете које на повлачење конца пљескају ко да им је последње, пресело им дабогда баш. Зачује се и понеко „у-уау-у-уау“. Шта сте запеле, аман, полако с тим рукама. Сврбеће после, мало мало па кренеш да бијеш ко мутав, да бар знаш зашто, али тако је напис'о чика из режије, светли табла, па удри до зоре ако треба. Плаћа човек, није да не плаћа. Питај тог чику евентуално да ставиш неку кесу на главу да те фамилија и познаници не препознају. Срамота је.
Елем, Мали Кепец добија замену. Петоструку. Ни најгрђи ген тако не мутира.
* *
Свака емисија почиње на исти начин. Кратка уводна шпица. Чланице петорке у мушким оделима глуме неко лудило. У студију марионете већ млатарају рукама и арлаучу, а мушки глас креће са двоминутном тортуром „Добро дошли у шоу жене, а жене су...“
Фала на обавештењу, од срца. Нисмо ми Амери да не знамо шта гледамо, перемо живуљке у веш машинама и слични испади. А ко зна, можда су и они тако почели. Ако човек мож' да заглупи, добро нам иде. Трудимо се, вала, исплатиће се.
Најава увек истим редом, гласом господина за кога бих лично ангажовала Ђовака да вежба смеч са њим. На његовој њушци.
Жене излазе "на сцену" једна по једна, у трансу машу марионетама. Извештачено до бола, ко само смисли та срања, дабогда му деца учествовала у истим. А то не би, а?
* *
Маааја Вооолк
Физички хибрид Вучитеља и Еве Рас - мешанац. Вучица, дакле, матора, рек'о би неко погрдно, она пак тврди да живот почиње после педесете. Верујмо јој. Књижевница ваљда, јебем ли га. Рек'о д'изгуглам коју реч. У првом плану пар развода, испунила циљ - каже жена - трошили је петорица одједном... Доста, фала лепо. Само ме занима је л' одатле потекла инспирација за број водитељки. Ај' даље.
Ирииина Рааадовић
Прототип плавуше из вицева. Омекшаш кад је видиш, буде ти жао. И она је нека вона-би-књижевница, како то Амери кажу. Пропали брак у првом плану, даклем све је ту... Може даље.
Нааташаа Риистић
Ђембела женица, шатро случајно завршила пред камерама. На шта би тек личило да је намерно, пу, пу, да не урекнем.
Маaриија Килибаaaрда
Бинго двометрашица, пријатног изгледа. Ту се сва њена пријатност завршава.
Ивааана Зааарић
Да стандард опада ова госпоја је прави пример. Свака емисија коју води грђа је од претходне, у сваком смислу. Али дно никад није крај, ко што рекосмо већ.
* *
И то је наш петерац, у пуноме сјају. Воздиже курсаџијски хумор на пиједастал пресмешности. Да, да, толико је лоше.
* *
Е, сад, има ту и неки гост, максимум двоје. Иронија је што се гости и поред пет госпоја-алапача најаве сами. Стану пред ону камеру и омлате ко су, шта су. Ако их има двоје између следи драмска пауза. Режија, јебо га отац, пиши оним мамлазима да тапшу, поцрвене човек.
Тај минут причања је вероватно и најдуже испричана прича у континуитету, у друштву ових пирана.
* *
Тема емисије су "важна животна питања". Породица, секс, фобије, бла бла, трућ трућ, уз покоју спонтану пошалицу, којој се не смеје чак ни остатак петорке. Даклем, **друга животна лекција**: објективност.
Мање битан део емисије - гост - седи окружен овим пиранама. Какав црни центар пажње, ништа није случајно. Дао би се у бег, гарант, само да ове нису са свих страна, а и Ђембела кад зарежи дупе одмах залепи за фотељу. Па сиротом несрећнику остаје да трансферује. Оптимистично, у првих петн'ест минута покушава да дође до речи. Изборити се са напастима некако, временом конта да је то немогуће и углавном немо гледа женскадију како паметује. Даклем, коначно, **трећа животна лекција**: кад не мож' да победиш, не губи снагу џабе. Чекај, пошаст ће проћи. Евентуално.

Opaska upućena osobi sklonoj traženju određenih stvari na mestu gde su male šanse da budu. Praktično nemoguće. A opet moguće i smisleno.

Reč koja poseduje onu finu dozu patine i koja označava viši stepen lakoće. Ne zvuči isto kad kažeš lako i lasno, ovo drugo unosi u razgovor notu poslovičnosti i lakoničnosti.

Neko ih obožava, pa uzme po dva. Neko ih iz dna duše prezire, pa ode lepo, k'o čovek, na banjalučki ćevap. Međutim, ovo nije priča vezana za takve ljude - ovo je priča o ljudima iza "pozornice".

Politika Mekdonaldsa je da se, barem u jenkilendu, sve što je spremljeno, a ostane neprodano, baci u đubre. Stoga mnogi ulični vagabundi žljno iščekuju kraj radnog vremena da dobiju hladne burgerčiće i sparušeni pomfrit, da ubiju žalostan jauk utrobe svoje. Radnici se sada ne smeše kao idioti, pošto je radno vreme prošlo, ali i najmanji osmeh prilikom davanja hrane u ruke onome ko ništa nema, iskreniji je, topliji i srdačniji. Jedan poen za humanizam...

No, korporacija uzvraća udarac i to ispod pojasa. Može im se, potplatili su sudije. Ne tako mali broj mekovih ispostava nalaže da radnici pod nadzorom obezbeđenja bacaju neiskorišćenu hranu pravo u kontejnere. Jer, ako već Mek nije zaradio na tim burgerima, zašto bi onda neki beskućnik bilo šta dobio bez da plati. Ni kod babe nema džabe. Eh, živote - lutalico!

Pomalo ciganjski izraz za solo mindža akcijanje s ciljem da se malo prodrma čavka, da l' prirodnim voće-povrće, il' veštačkim plastika-guma putem.
Žensko drkanje. Solaža bez mesa.

Jako si srecan,ocekujes brdo picaka smestene na jednom mestu,od toga su vecina dobre...ocekivanje bazirano na nudistickim plazama u filmovima i serijama gde su se takve plaze pojavljivale...ali,nije tako ni najmanje,to svatis kada krenes da prodires u tu nesrecnu zonu...ima vise malih plaza zabacenih iza stena po kojima ti moras da se penjes da bi dosao do svake od njih...videces samo likove koji su tu iz istog razloga ko ti,parove starosti od 20 do 80 godina,caletovog ortaka,lika koji drka i gomilu deda kako vezbaju...i onda zakljucis da nudisticka plaza vise sluzi da ti smuci zivot,nego da te usreci

Доказ који се не побија. Шарао си, магарче, крвави ти зуби. И пао си на тако јефтину финту, обукао светлу шуљу, она имала јарко ултра-љубичасти руж, па баш нашла по кошуљи да те љуби, поред толике главурде и осталих екстремитета, са нагласком на гениталије.
Ма 'де бре, то је неки лош сценариста филмова Џ продукције некад поставио као премису, и сад у сваком другом филму, шатро она пребира бели веш да не побоји, и као скапира његово неверство, није него.