Ne volim ti ja te Amerike. Ni prvu, a bo'me ni pedeset prvu. Pa ni ovu iz naslova. Redži Miler je okej. Kao igrač, trojkaš. Doduše smatram da je govno od čovjeka. Onaj peškir mu nikako ne mogoh oprostiti. Šta ćeš. Zamjerljiv sam tip. Elem, ne volim državu Indijanapolis, shvatili ste već. Ali ipak kad mi je pomeneš, meni toplo oko srca. Šta ćeš, emotivan sam čovjek. Oduvijek me prošlost oduševljavala više nego budućnost.
Indijanapolis bijaše zenit jugoslovenske košarke. Mjesto koje nas je vinulo u legendu. Baš nas. Obične smrtnike, što blejahu u kockaste ekrane tih nezaboravnih ljetnjih dana. Radovasmo se mi i ranije. Igrasmo i bolje. Možda ima i ljepših košarkaških priča za ispričati. No ja ne bijah stasao da vam ih iz prve ruke ispričam. Indijanapolis. Tu smo dotakli nebo. Gore smo i ostali.
Jugoslavija. Tri boje. 12 igrača. Jedno srce i jedna lopta. Dovoljno? Nije. Par miliona nas. Mladih, starih, ratom namučenih, pijanih, ludih ali u istim bojama. Sa istom željom. Dovoljno?
Nikada nisam znao da igram košarku. Igrao sam doduše. Imalo me šta. Gurao sam se. Ko već nije igrao basket tih dana? Dobrodošli u zemlju košarke. Stvarno smo bili zemlja kojoj je basket bio arterija koja je napajaše nadom. Glupo je pričati koga je sve ova zemlja dala da žari i pali svjetskim parketima. Ne bi bilo fer navoditi. Nekoga bih zaboravio. Ludaci ej. Imena nisu ni bitna. A i gdje da znam imena svih nas koji navijasmo tih dana. Mi! Mali ljudi velike želje. Podjednako utkasmo sebe u to zlato kao i njih 12.
Tukli smo ih na njihovom tlu. Amere. Istom onom koje su oni zalili krvlju domorodaca. Možda ih stiglo prokletstvo. Sumnjam. Stigao ih naš inat. Naše ludilo. Onda taj čuveni ples Novozelanđana. Kakvi manijaci jebemti. Tući ćemo ih lako. Ma kakvi. Umal' nas ne odraše. Pero Kameron. Pero jebote. Nikad to ime neću zaboraviti. Idemo dalje. Finale. Krv. Znoj. Fajt. Muda!
Kako da zaboravim? Kako da se ne sjećam Jarićevih bacanja protiv Amera? Ko mu je vjerovao? Nikada ga nisam volio. Nije iznevjerio. Čičine trojke? Peđu? Argentince? Produžetke? Faul koji su tražili. Divac je to prijatelju. Ne možeš njemu svirati faul. Zlato.
Zlato!
Kolona vozila je prolazila mojim gradom. Zastave trobojke i pjesma. Pucnji.
Ja sam bio ponosan na ljude koje sam gledao samo na teveu. Ja sam bio sretan što sam mogao da ih gledao.
Ostali su gore. I Jugoslavija je ostale gore. Možda je tako i bolje. Neka ih među zvijezdama. I onako nisu bili sa ove planete.
pRoffesor
Jasan znak da si odrastao. Bar u intelektualnom smislu. Jednostavno dođe trenutak kada poželiš da Tom pojede Džerija da Pera uhvati pticu trkačicu, da nalupaju Duška Dugouška. Ali nemoj da misliš da je to zato što se pretvaraš u sadistu željnog krvoprolića. Ne boj se nisi ti novi Hitler. Iza svega toga se ustvari krije jedna mnogo kompleksnija slika. Zapravo ti upadaš u monotoniju. Sve ti postaje isto. Na poslu, u školi, kod kuće... Svaki dan. I ne možeš da se otrgneš od tog osećaja da si kao hrčak u točku, i da trčiš u mestu, i nigde. Zato smatraš da je vreme da se nešto promeni. Makar i u crtanom filmu. Barem jednom. Misliš da je slučajnost što je danas najpopularniji filmski žanr triler?! Ceo svet oseća tu monotoniju, i željni su neke promene, nekog iznenađenja. A onda nazad u stvarnost.
Takođe postajemo siti stalne dominacije istih ljudi. Zašto ne bi i druga strana pobedila s vremena na vreme. Makar za promenu. Promenu koju toliko priželjkujemo. Pitaš li se možda zašto sve manje gledaš Đokovića? Zato što više nije slabiji. A mi uvek navijamo za slabije. To je valjda zato što se mi osećamo tako. Sve više svakoga dana. i sve više isčekujemo smrt Duška...
Živeli Ren i Stimpi.
Kao neka igra. Neki debili čak nazivaju i sport. Kako jebeni kriket može da bude sport? Sport, a igra ga 5 država na svetu. Jebem mu mater, šta je to tol'ko zanimljivo u "kao" sportu koji podseća na bejzbol?
Aj bejzbol da razumem nekako. Trčiš po onim bazama i jedeš govna, al u kriketu jedeš govna bez tih baza. Zato što ih nema. Poenta je da udariš lopticu koju ti baci protivnik sa nekom kao palicom, a da ona ne obori neku prečku i stative iza tebe. A što im je ta palica... i varjaču zajebala! Prijatelju, bolje da si ost'o kući da sa tim mešaš ručak i ne mučiš jadnu ženu nego što si došao da lupaš neku buđavu lopticu! Daj Bože da te u levo mudo pogodi, kad ti je bitniji šatro sport nego žena. Da si ostao kući, žena bi mogla lepo da gleda serije, a ne sad da kuva ručak. Kako si bezobziran, sramota!
Nego da postavim ja još jednom pitanje: "Kako može da bude sport, a igra ga 5 zemalja na svetu?" I to sve sportske velesile: Bangladeš, Šri Lanka, Australija, Južnaoafrička republika i normalno Indija. Ti Indijci sve neka sranja prave. Jedino im valja šah, ništa više.
I ta Šri Lanka?! Nema ih na mapi, a izabrali šta će da igraju. ALO LJUDI JE L' STE ČULI VI ZA FUDBAL?! TO VAM JE ONO KAD ŠUTIRAŠ LOPTU U GOLOVE, A NE DA JE UDARAŠ VARJAČOM!
Ima i neko bodovanje u tom kriketu, al to ne znam da vam objasnim. Imaju neke dvojke, četvorke i šestice valjda al stvarno ne znam kako i šta sa njima. Čuj, ja ne znam! Pa to ni Bog otac ne zna! Bitno je da na kraju udarajući loptu varjačom osvojiš više poena od protivnika. Poželjno je i zafrljačiti lopticu u pičku materinu. Ne znam da l' je to istina al zaključio sam jer se navijači raduju kad neko prebaci stadion.
Toliko o ovom govnetu od sporta.
PU JEBEM TI MATER!!! PUKO MI TIKET JER SAM IGR'O KRIKET!!!
Prekidamo program zbog važnih vesti: Finalni meč Svetskog prvenstva u kriketu, između Šri Lanke i Indije, koje se održava u Nju Delhiju, prekinuto je jer je na teren ušla krava. Trenutni rezultat je 16-16, a krava još stoji na terenu. Znajući Indijce koji kravu nebi pipnuli nikad, ostaje nam da čekamo nastavak finala. A sudeći po količini trave na terenu, to neće biti možda ni u naredna 3 dana. Vaš BBC.
Definicija za Mizantrophy
Tripovanje naših fudbalskih klubova da su dostojni grupne faze Lige Evrope ili Lige Šampiona.
Čisto prodavanje magle. Kondenzovane, doduše, ali svejedno magle. I to bukvalno!
Elem, neko se setio da izvesnu količinu vode zapakuje u komad plastike cilindričnog oblika, nalepi etiketu sa nazivom svoje firme na isti i tako profitira. Jebote, čak ni marksističke revolucije nisu unele tolike promene na tržište kao ova ideja. Krajnje neverovatno, složićete se.
Naravno, ma koliko prostom svetu ovo delovalo kao bacanje para, uvek postoji malograđanština koja će da poveruje u istinitost priloženog u reklamama za ove proizvode.
Naime, obično neka prepička džogira u uskim helankama a zatim otvara flašicu iz koje pije 2-3 gutljaja, nakon čega možemo videti kako njeni krvni sudovi i mišići doživljavaju ekstazu ali baš svi mišići, pa čak i najsitniji, savijači prstiju.
Metabolizam se ubrzava a devojka je spremna da sa osmehom na licu istrči još jednu turu polumaratona.
Hidrira čak i ispucalu kožu na petama i oporavlja slamastu kosu kojoj daje bujan, prirodan volumen i čisti metabolizam i od vlaške magije.
Ali jebi ga, ipak je to voda sa savršenim odnosom kalcijuma i magnezijuma. Dva prema jedan, ako me sećanje služi.
Ako započnete dan ovim obogaćenim vodama, ceo dan ćete biti sveži, odmorni i spremni čak za suočavanje sa nadrndanim tastom koji bi vam najradije jebao mater jer mu blejite na gajbi. Savršene za sve one koji brinu o sebi i svom zdravlju.
Da ne bude da prodaju najobičniju vodi, setili su se da je obogate aromama. Tako na primer, ako pijete onu sa ukusom breskve koja ima miris razblažene pišaće, bljutav ukus teraće vas da povraćate ali morate stisnuti zube! Pravi lek mora imati gorak ukus.
Ne mogu odoleti a ne postaviti sledeće retoričko pitanje.
Zar nije logičnije kupiti pivo ili sok umesto ustajale vode u ambalaži pseudo-futurističkog dizajna koja je potpuno razgradiva, doduše kroz nekih 1,5 miliona godina? Zasigurno jeste ali nema bez ekologije u Evropu.
Uostalom, zašto jednostavno ne otići do kuhinje i nalipati se vode ko kamila gotovo za dž? NE! To je ipak flaširana voda! Ona leči sidu... al zamalo.
Definicija napisana za Mizan Trophy.
Kada na toalet papiru u rolni nema onih recki, pa možeš da uzmeš koliko ti treba.
Vrlo zaebana stvar, pogotovo ako ste komentator.
Švajnštajger, Švajnštajger prolazi po strani, ubacujee.. loptu prima Hiclšperger, povratna do Badštubera, Badštuber vraća do Švajnštajgera, Švajnštajger ubacuje, Hiclšperger glavom i goooll!! Pa dodaj jednom i Klozeu, slomih jezik, ebem vam mater nenormalnu.
Ono na šta se iskusni plagijator vadi kada ga provale.
- E stvarno si jadan, video sam kod Amera ovu definiciju.
- Matori, izmislio sam je ja, nema šanse da si video. Daj link!
- Evo ti. Vidiš da je 6 sati pre tebe izbačeno.
- Ladno me Ameri kopiraju. Matori, vidiš da je lik iz Los Anđelesa, to ti je 9 sati razlike manje od nas.
- Vidi stvarno, sada sam proverio. Mamu im bre jebem smrdljivu kapitalističku, nije im Kosovo dovoljno nego nam i defke kradu!
Trauma na koju je osuđen gotovo svaki punoletni muškarac, naravno ne računajući one buržuje koji imaju vozni park u vlasništvu. Pošto je prosečna plata u Srbiji mizerna, vlada pravilo da se kola smatraju članom porodice i to možda i najbitnijim članom. Onda je jasno zašto stari koji svoju platu svakog prvog preračunava u benzin i gleda hoće li imati svako jutro da ode do posla i natrag, ne želi ključeve svog prekrasnog da daje u ruke tek stasalog kurajbera.
-Stari imam dozvolu već pola godine, proveravao si me na poligonu, radim prednju zaustavnu do na pet cantima i Šumahera sam odjebao, čak sam i tipovanje ponovo polagao pred komisijom koju si ti odabrao u sastavu: ti kao šef komisije, kum Zoran kao tvoj zamenik i komšija Rajko kao nezavisni posmatrač. Mislim da je posle svega red da mi daš te jebene ključeve i da izvedem društvo kao čovek!
-Ajde reko sam, daću ti! Nego da ponovimo pravila. Ko sedi na suvozačevom mestu?
-Neko ko ima veće vozačko iskustvo od mene.
-U kolima se ne sme šta?
-Konzumirati hrana, piće, ulaziti blatnjavih cipela, ne sme se psovati, kašljati, kijati, prdeti, jer tvoje luče sve to oseća.
-Ajde ne seri mali, istina je to! Kola se vraćaju do kada i u kakvom stanju?
-Vraćaju se do 23.00 i treba da izgledaju kao da su iz izloga.
-Dobro je to. Mada ipak zovem ja kuma, da mi zajmi svoju ladu, da te pratim sa ostojanja, prva ti je noć, nije na odmet.
-More jebi se i ti i kola, odoh ja peške!
-Dobro, ali nemoj reći da ti nisam hteo dati.
Svaki sledeći koji je dovoljno glup da to pita.
- Kako bi bilo da ga malo...
- Jao, pa ne znam, nikad to nisam radila...
- Pa koji sam ti?
- Pa drugi! Dobro, da probam, al' samo malo...
Pluskvamperfekat je vreme koje koriste uglavnom oni koji ne znaju ni sta je prezent, a kamoli pluskvamperfekat!!! Takođe ga koriste oni koji ne znaju da sastave prostu rečenicu, a pokušavaju da izgovore složenu!
Ja bio radio domaći!
Ja bio kupio nove kopačke!
Lik koji ne nosi majicu na basketu.
Specifična vrsta ljudi kojima ne možeš dokazati koliko je to odvratno i oblači majicu tek posle teške svađe i neumornog dokazivanja od strane ostalih igrača na terenu zašto i koliko je to odvratno.
Pošto je basket sport u kom si bukvalno prilepljen za igrača kog čuvaš ili koji čuva tebe, osećaj dok čuvaš lika koji ne nosi majicu je kao da si non stop prilepljen uz neku klizavu lignju i posle određenog vremena ne možeš lepo da ga čuvaš jer bežiš iz kontakta što njemu daje prostor za igru. Naravno on tripuje da je vrhunski igrač a činjenica je da ti je samo odvratno da ga čuvaš i to je to.
Uglavnom ti je to neki dobar drugar koji hoće da pokaže koliko je radio u teretani preko zime, pa ne možeš da ga oteraš sa terena, što bi lagano uradio da je neki debil koga ne znaš, nego moraš da se ubeđuješ sa njim da je obuče a on mora makar jednu partiju da odigra go.
Uglavnom kada se obuče počne slabije da igra i gunđa kako je to zato što je navikao da igra bez majice i sada mu je sjeban osećaj, ali nas ostale baš boli uvo. Bitno je da je najzad obukao majicu i možemo da ga čuvamo.
