Singerica
Perfekcija i nepogrešivost. Neumoljivost. Neumornost. Ljubav i tehnika...
Kad nas posjete vanzemaljci, pa nam dokrajče i onako razjebanu planetu, sa sobom će, kao savršen izum, osim šaha, odnijeti i Singericu.
Žena sa Singericom koja krpi lakat na dječijoj bluzi je suza u muškom oku. Slika blago pogurenog tijela, očiju iza stakala uronjenih u taj čelični svijet niti. Položena bluza sa rukavom ispod malog osvjetljenja diskretno instaliranog u snažnu muskulaturu mašine. Preko rukava zakrpa, oboje čekaju da postanu jedno...
Djeca su odavno u krevetu, već je duboka noć. U sanjivoj roditeljskoj sobi treptava sijalica otkriva neravnine zida. Muž je zastao na pragu svoje sobe, nepomičan.
...Dva platna, rukom pritiješnjena jedno iz drugo, kao sudbinom. Na crnoj mašini zlatnim fontom utisnuta je gravura SINGER. Zaklanjajući rukom sitni zlatni ornament na ivici, žena pokreće točak sa desne strane. U sobi je tišina. Dva uskladjena srca, metalno i žensko, rade kao jedno. Blago podizanje stopala, pa ritmično spuštanje na pedalu, i igla koja počinje da para kroz tišinu, kroz noć... Ona nezaustavljivo spaja krajeve bez početaka, čeličnom odlučnošću prodire kroz mekana tkiva položenih krpa, dajući im nov život, još jednu šansu, staru važnost. I sve to ispod tople i meke ženske ruke, čiji prsti, prateći tkaninu, primiču se bodlji, prilaze milimetarski blizu opasnosti, a ipak miljama daleko od nje. Singerica ne dozvoljava takve propuste.
Čovjek i dalje stoji, neizmjerno srećan. To nestalno svijetlo iznad glave, taj džemper preko njenih ramena, taj miris noći, ta toplina zaprane tišine, sve to se jednako utiskuje u njegovo srce, kao Singericom. Previše jako za suvišne pokrete, i ikakve riječi. Ipak vrijedi truda.
Najednom Singerica utihne. Da li je to sijalica treperila, ili sve oko nje?
Priručnik za gitariste; Kampovanja i ostale manifestacije
Pošto postoje neverovatne zablude i nerealni mitovi o gitaristi na kampovanju, ova definicija-priručnik bi trebala da bude sveto pismo svakom budućem kamp gitaristi koji se upusti u to, sa ciljem da bude neko i nešto.
Reality check, pisan iz ličnog dugogodišnjeg iskustva u ovoj ulozi, kaže sledeće:
1. NEĆEŠ JEBATI;
Što pre ovo shvatiš, bolje. Ti nisi tu da jebeš sine, ne, ti si tu da sviraš raskrvavljenim prstima Ostani djubre do kraja dok drugi jebu maloletne tatine ćerke po ispovraćanim šatorima i okolnom žbunju. Ovo je možda i najbitnija stavka, jer, ako si pošao na kamp sa gitarom i ciljem da ti ona nabavi pičke, ima da se razočaraš kao Nikola Kojo kad mu sjebu Spačeka.
Upamti ovo. Ti si mašina, samo ćeš dobiti možda koji ćevap ili belo meso kao nagradu, pare nikako, osim kovanice u glavu, ako ne sviraš kako valja, a pijanim čikama se to ne dopada.
Ovako:
Prilazi ti mini krdo devojaka sa par momaka, pitaju te jedno od sledećeg 99% :
- Eeeeej, je l' znaš:
A - Ostani djubre do kraja?
B - ko me ter'o?
C - Crni leptir?
D - Moji su drugovi?
E - Krivo je more?
F - Kad sam bio mlad?
G - Kao mornar?
I kao kritikal, jednu od engleske ponude;
H - Wonderwall / Heavens doors (obično ne znaju dalje)
Absolutno je imperativno da ih znaš! Ne zbog sebe, već zbog njih. Seti se, ti si tu zbog njih poneo gitaru, zar ne? Onda zabavi marvu. Ako marva hoće to, daj im to! Kad se svi odvale ili zaspu, sviraj onda sebi Dimu Borgir, Elis in Čejns, Pero Deformero, šta god hoćeš, tad si na prinudnom odmoru, dok ne krene runda 2, ali dotle si proprety of okolna stoka.
Od Azre do Zabranjenog Pušenja. Moraš. Živiš ovde, to ti je u krvi, hteo ili ne. Niko te nije pitao hoćeš li. Moraš. Upamti imperativ. MORAŠ. U slučaju da se ne slažeš, idi na kampovanje bez znanja domaće muzike.
4. IZVLAČENJE;
Smorio si se, vrtiš iste pesme 40x, kenja ti se, hoćeš da jedeš? Zajebi. Rečima nikad nećeš uspeti nikoga da ubediš da moraš da napraviš pauzu, pogotovo pijanu stoku, jer promili ne haju za tvoje probleme, već samo za njihovu konstantnu radost, a ti bi da rušiš sneška.
Jedini način da nekome objasniš da moraš da odmoriš je da pokažeš prste, one kojima si drao žice proteklih 5 sati. Marva sa gadjenjem reaguje na urezane žice u jagodicama i tada im receptori za dedukciju prorade i skontaju da moraju da popuste malo. Za sve ostale izgovore će ti naći kontra argument, ovde mogu da ti popuše, i daju ti da jedeš na miru.
Ako si uspeo da implementuješ gore navedena pravila u svoju svirku, čestitam, postao si pravi kamp gitarista! Sviraš dok drugi karaju, tebi lepo, bacio si Krivo je more na repeat refrena da niko ne skonta, malo pevaš - malo jedeš, skinuo si i Šobića za nedajbože ako nalete patriote sa juga, kompletan si, jebote, to je to!
I kao mali dodatak - NIKAD, ponavljam, NIKAD ne sviraj ni jednu pesmu, sve i da je znaš najbolje na svetu, koja ima elemente nacionalizma, jer nikad ne znaš ko je u šatoru do tebe. Jer bi mogao da saznaš.
Srećno!
Džentlmenski priručnik
Бити џентлмен значи бити истински мушкарац, бити Прави Џентлмен, доћи до одређеног нивоа понашања и живљења који подразумева интегритет и заслужено поштовање. Нешто чему би сваки примерак мужјака који је престао да сиса палац и отарасио се едиповских жеља да сиса кеву требало да тежи.
Посебно код нас на Балкану. А још посебније због постојања руралног мита о Балканцу као мачо Тарзану, јебачу и "фрајеру", који иначе не постоји. Ако игде има мање мачо мушкараца онда је то у нашим крајевима, стога балканци као стереотип уопште и не постоје. Фејк искарикирани шовинизам са примесама пичкопаћеништва се не рачуна у мачизам.
Џентлмен није господин, господин може да буде свако ко искешира довољно за Хуго Бос одело или је спреман да прода бубрег не би ли му италијан фегетлија по мери сашио сако и упарио кравату са гаћама. Да су господа џентлмени, имали би пуну скупштину истих, али нажалост ако би смо скупштину називали по томе ко у њој обитава, могли би комотно да је зовемо и штала.
Прави џентлмен мора да буде оличење равнотеже у свему. Да балансира на десној нози док левом шутира кретена у дупе, у једној руци да има књигу док другом показује средњи прст систему, једним оком да гледа напред а другим да мерка конобарицу. Мора да буде свестрана особа, способна за све али не и спремна на све. То разликује дилеју која покушава да пробије главом зид од џентлмена који заобиђе зид, узме пнеуматски чекић, сруши га а онда се врати и прегази преко њега. Џентлмен у животу ради оно што воли али тиме не угрожава друге, не смета и не смара о томе. Веома је важно не бити смарач, не досађивати својим ставовима када нико није питао за њих, не дробити увек о истим темама и не силити са духовитошћу. То је одлика Правог и ту се добро оцртава она равнотежа што сам је споменуо. Бити наметљив када треба али не стално, имати смисла за офанзиву и дефанзиву, тактичност је џентлменска врлина.
Још пар ствари морам да споменен у вези џентлменовања, једна је веома важна, а то су жене. Истински Прави поштује жене, ту се разликује од Балканца који је и даље заљубљен у своју маму јер она зна да ујутру воли прженице са бабиним џемом и кафу са једном и по кашичицом шећера и најрадије би се оженио мамом или женом која је подобро емулира. Дакле, поштовање према женама је основа односа са њима. И да се не схвати погрешно, да нагласим, поштовање а не лизање дупета ради добијања приступа међуножју супротног пола.
Да би неко био Прави Џентлмен, мора, нажалост тако је, да има само једну жену. Зашто? То је једноставно питање са компликованим одговором. Да би се разликовао од остатка мушке популације и да би остао концентрисан на важне ствари не сме да ландара к'о муда за вепром. Од тога боли глава, није хигијенски а нема ни смисла. Концентрација је важна јер се тако фокус преноси на друге важне ствари у животу, а то жена може да постигне са Правим. А и супер су жене, понекада дају смисла бесмислу, понекада одузимају смисао свему али зато увек, увек пријају.
И задња ствар у ионако предугачкој беседи је поштовање. Поштовање не као усађен рефлекс учтивости који бесмислено подсећа на некадашње идеале и обрасце понашања већ поштовање као одраз здравог разума и културе. Да дам један баналан пример: Уђеш у ГСП, седнеш, до тебе два старца дрве о томе како је омладина искварена, дрогира се и генерално курцу не вреди, онда те један од њих погледа "устај коњу, ја сам четресшесте био на радној акцији" погледом. Е сада, таквој багри не треба устати да му живот овиси о томе, није лепо бити фин према дебилима који те без упознавања окарактеришу лоше, бесмислено је и нимало логично. По мени, не би било културно устати таквом човеку јер реакција на некултуру треба да буде сам још већа некултура, бахатост а ни физичко насиље не би било на одмет. Што опет доводи до једног обрасца којим би џентлмен требало да се води. Ко тебе каменом ти њега никако хлебом него пиштољом или бомбом. Не око за око него глава за једну длаку са дупета. И по мени, то је скроз исправно и поштено. А треба да функционише и у другом правцу, ко теби џак ораха, ти њему два џака ораха догодине када твој орах роди. Џентлмен је бољи према онима који су добри према њему и гори према онима који су лоши према њему.
Толико.
Dragan Nikolić
Srpski ekvivalent Noris Caka.
Rana mladost:
Pod pseudonimom Prle uspeva da u periodu okupacije Beograda od strane nacista likvidira više od pola armije i oslobodi grad.
Srednje godine:
Uspeva da se probije u krugovima Italijanskog podzemlja, ali sticajem okolnosti biva primoran da izlažira svoju smrt. Vraća se u Beograd i ženi poznatu glumicu.
Pozne godine:
Nije mu bilo dovoljno što je likvidirao pripadnike naci-armije, vraća se u Nemačku da opljačka što je ostalo iza III Rajha.
Nakon čega sa svojom suprugom uspeva da locira deda Mraza.
Sudijska nadoknada vremena
Kod dobro podmazanog sudije, to je vrijeme između posljednjeg ročišta i zastarijevanja slučaja.
Kokoška
Ručak broj 1 u svakoj porodici u Srbiji.
Supa, pileća naravno, hleb, ako je pogača onda još bolje, i kvočka! Debela, dobro podgojena, baka hranila cele godine.
Na tom ručku se sve zna. Mama sprema, tata sipa supu, prvo deci. Kokosku seče tata, naravno. Za razliku od Amerikanaca koji, srazmerno svojoj težini, jedu veću živinu i svi bi da pojedu sve, mi imamo tačno određenu hijerarhiju. Zna se ko šta jede. Ženska deca vole batake (one te, mi one njihove), muška belo meso. Mama pokupi krilca, tata jede sve ostalo. Trticu ne jede niko. U toku i pre tog, najčešće nedeljnog ručka, u kući vlada neopisiva atmosfera i harmoničnost. Svi su srećni, jer znaju da posle naporne sedmice mogu da dođu kući, sednu i uživaju u porodičnoj atmosferi. I ne treba nam neki Tenksgiving da bi se to desilo.
Kafanski život
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!''
A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo.
Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
Naručivanje pesama
Како у сваком универзуму постоји склад и природна равнотежа, тако и у српској кафани, као трејдмарк институцији, постоји неки ред.
Сада ћемо анализирати култ наручивања песама, било да се ради о урбаној фолкотеци у срцу велеграда, међ' ''Академијама'' и ''Барутанама'' или кафанчини на Ибарској магистрали, негде у Србији, међ' шљивама.
Нешто од Томе Здравковића - романтичар, боем, алкос. Мехкани емотивац рогобатне појаве, али крхког срдашца, не толико начитан, колико природно осећајан. Чуо је за боеме и себе назива тако, а у холандској лиги се увек клади на Бохемијанс. Галантан лик који требама купује по цвет од продавца каранфила, наручује туру непознатим клошарима и оставља позамашан бакшиш конобару.
Ја сам ја, Јеремија - Рурални националиста, човек који ужива да чује шумадијску двојку, ћемане и било коју песму која помиње шљивике, њиве и ливаде. Природно румени даса са откопчана 3-4 горња дугмета од кошуље, рукава заврнутих до лаката и незаобилазном тетоважом ЈНА на подлактици. Наивни и неискварени пољопривредник који зими изађе у сеоску кафану на чашу куваног вина, а заврши ''на музици'' седам села даље, док му се на кући оџак пуши, а на тавану месо суши.
Моји су другови - Јебени геј, онај који глуми локомотиву у ''држ-ме-за-рамена'' возићу, док остали сложно и дебилно скацкају за њим, а све у немогућности да науче 3 напред, 3 у месту, 3 назад и наруче Ужичко к'о људи. Дакле, хипстерско коло које изледа толико патетично, да не знаш да ли би више жалио извођача који само што не поврати на лакат од ове песме, или ђипаџије под дејством клакера и сличних Бејлиза, Јегера, како ли се већ зову ти флафичасти напици...
Чудна јада од Мостара града - Тужни југоносталгичар, љубитељ севдалинки Сафета Исовића и осталих заговорника џихада. Лик који је служио војску у Куманову са прекомандом у Бохињ, учесник Омладинске радне акције на прузи Брчко - Бановићи, на којој је једне летње ноћи, уз логорску ватру, скоро пољубио у образ извесну Рагибу из околине Љубушког. Иако родом са Колубаре, и детињства проведеног са фрулом уз говеда, он преферира шаргију, једе само овчетину, а сваког 25. маја је у Кући Цвећа надајући се да ће опет срести љупку Рагу.
Над Краљевом жива ватра сева - урбани националиста, поборник Слободана Јовановића и Драгише Васића, бивши СНО-овац, СПО-овац, СРС-овац, и све тако неки овац, четнички добровољац из '91. којем ништа друго није преостало, до да у забитом бирцузу једе 'ладна кувана јаја и пије млако пиво, док на таласима Радија Равне Горе слуша опус Баје Малог Книнџе.
Сека, Јеца, Цеца обожаватељке - силиконске ''лепотице'', живе иконе напуцаних фолкотека и сплавова, истог броја висине штикала у центиметрима и коефицијента интелигенције, дакле око 12. Ова фела је прежвакана више пута, неки их зову спонзоруше, а ја једноставно - фуфе. Уз хитове својих узора, спремне да пусте сузу и покажу лажну емоцију, док истовремено разоткривају слојеве шминке, које, један по један, пара црна маскара која се слива низ омалтерисано лице.
Митар, Синан, Ипче, Јашар, Шабан, Космајац фан - познавалац, прелџија, домаћин, прекаљени кафански ратник, алфа-мужјак приградских насеља. Не дира никога, али немој да га дираш, тип који не да келнерима да склоне попијене празне флаше, већ их ређа по столу до изнемоглости. Он наручује оне нафталинске, којих се не сећају ни на ''Радио Врњачка Бања'', а онда тражи деколтирану певаљку како би му на увце отпевала ''Шоферска је туга преголема''.
16 ти лета беше - матори педофил који га годинама бацаше не девојчурак из комшилука, сада скоро ћелав, са фризуром ''а ла Џајић'' и са старачким пегама на рукама и челу, неприродно блед, али још увек успаљених очију, као на зејтину. Лице које мами будак у чело, с тим да будак буде увијен у стару крпу, како се не би упрљао.
Аца Лукас фан - Светски, а наш припрости тип који није капирао Дорсе, Нирване, Флојде, а и даље воли доп јер је то ''ин'', па се определио за промотивно лице кокса за овај део света. Краљ који суботом увече лебди по сплавовима и свима јасно даје до знања да је ''хај'', док у севдаху цуга мало пиво и дерња се: ''Куда иду људи као ја?'' уз широко раширене руке и гримасом на лицу које само мајка може да воли.
Стани мало кафански свирачу - знак да музика завршава блок или наступ. Ћао, нема више.
Srpski kompjuter
Наша политичка ''елита'' гледана кроз призму рачунарског хардвера и софтвера. Па да отворимо кућиште...
Матична плоча - Отаџбина и народ наш намучени. База целог система. Неуспешно оверклокована у више наврата. Чудна једна и веома комплексна табла са безброј различитих компоненти. Мистерија и за експерте.
Процесор - Срце рачунара. Кад он рикне, или га убију, машина јебено багује и прети да уруши цео систем. Можеш ти га мењаш, да се дркаш са АМД-ом или Интелом, али све зависи од матичне плоче. Неће слонче у лонче. Дакле, мора бити компатибилан неки лик. Видећемо како ће овај нови да се понаша, мислим, кад Рус то измисли и направи...
Радна меморија - Радници. Срећници који имају посао. Код приватника. Убише се од посла. Брзо страдају, али се зато лако и мењају. Веома доступни. Средња класа. Сходно томе, добија од система средњи прст. Али се деси да хоће целу руку, онда је систем у страху. Пада! Глуми лудило плавим екранима.
Хард диск - Дачић. Шта је кроз њега глупости и бљувотина прошло - не зна се. Он то само обрише, дефрагментише и трпа опет. Застарели модел од цца 500Мб. Лако се пуни и још лакше заборавља. Мада остају трагови у регистру, ископаће тебе неки хакер, ја ти кажем.
Монитор - Борис. Има слику, али ништа остало не фукнционише. Јел' може монитор да буде процесор, питаш? Запитај се још једном. Уосталом, видео си, остали само дугмићи.
Тастатура - То су ти ови саветници, портпароли, они што пишу говоре. Јер не можеш ти и да будеш на власти и и да мислиш и да будеш писмен у исто време, ало. Мислим, ипак смо само људи, иако смо Срби. Да ли смо? Будимо, рече пок. Патријарх. Покушајмо, кажем ја.
Звучници - Телали, добошари и остала васколика јавна гласила и медији. Врло важан шраф у овој пакленој машинерији. Гебелс је знао зашто. Често зажалим за временом када смо имали само први програм. Добро, и други од 3 поподне до 11 увече.
Миш - Чедица и Перишић: по(т)казивач, издајник, тужибаба, увлакач, миш од човека.
Штампач - Вучић. Стално маше неким папирима. А и периферан је.
Камера - Буљави Коштуније. Само снима и тићу.
УСБ - Расим. Слот за сваку прилику. Фали ти министар социјалне правде, науке и технологије, спорта или здравства? Опусти се, Процесоре, Расим је на стенд-бај, ни драјвер не треба.
ЦД/ДВД ром - Тијанић. Превазиђени начин преноса информација. Ваше право да га не користите и баците у смеће.
Мрежна картица - Спољни утицаји. Важан део, без овога је коалиција са другим рачунарима немогућа. Даљинско управљање. Опрез, уноси вирусе погубне по систем!
Графичка и остале картице - то су ови за једнократну употребу, сваки нови апгрејд их чини бескорисним. Ил' је даунгрејд? Како за кога.
Оперативни систем - Функционери и радници јавних служби. Без њих - ништа. Дакле, ништа.
Апликације - Ђилас, Мрка и тако та екипа. Кад они склепају мост на Ади, то само НАТО мож' да скрља. Јок и неће.
Мајкрософт офис - Америчка амбасада у Београду. Но комент.
Базе података - УДБА, БИА и остали ДБ-ови. Ако си унутра, значи да си се ''снаш'о''.
Драјвери - Мишковић. Мислим све је то лепо, ал' треба неко дуправља зар не? Хардвер не ради без тога, нажалост.
Е, па корисниче, у здрављу да те служи. Рестарт!
Čika Sima te treba
Јесте, роде, опустио си се ти много. Отаџбина те тражи. Већ више од 10 година живиш у благостању, мало ли је? Требаш држави. Не може она само да даје, мораш нешто и да вратиш. Да се разумемо, свака држава даје, али наша је посебно издашна.
Јел те је увек саслушала кад ти је нешто требало - јесте. Ако си бесан - демонстрираш, по киши, зими, врућини. Држава те пусти та се изакаш, а и здраво је бити на отвореном простору, она брине за твоје здравље.
Ако си се којим случајем разболео, ништа не брини, држава ти да твог личног доктора, дотуриш 300-400 еврића, бог да те види. Лекови обашка. Па где то још има?
Требају ти исправе? Никаквих проблема нема, једне ноћи чекаш за број на листи чекања, друге ноћи чекаш да те пронађу на листи чекања и већ следеће четири ноћи уредно чекаш. Шта, ти би то као боље организовао?
Хоћеш да се образујеш? Изволи синко, негде скупо, негде мало скупље, али зато ће диплома имати дупли рам да боље скупља прашину.
Посао ти треба, кажеш? Све у своје време, синовче, проживи док си млад, да те не пита старост где ти је била младост.
Имаш децу? Па чувај их онда. Јел треба држава да ти прави обданиште само зато што је теби било лепо, па ниси хтео да га вадиш?
Радиш, а мала ти плата или је нередовна? Једно по једно, важно је да ти имаш посао. Јел знаш бре ти која је криза? Мислим, нека јесте, зар не?
Касне пензије, деко? А где, па ти, журиш, да те пита човек? Да нећеш у гроб да однесеш?
Још увек ниси задовољан? Па јеси гласао? А, јеси? А што се мешаш у оно што не знаш? Чика Сима то свакако зна боље. Земљу треба да воде људи искусни, са резултатима. Јок, ајде да доведемо неке штребере и пицопевце који не знају ни где има добра јаретина под сачем? Не иде то тако, земљаче.
Не ваља ти овде? Молим, широко ти поље, тамо само тебе чекају. А иако успеш, опет ћеш требати чика Сими, јер он воли своју дијаспору, мада су ови шкрти за кинту, не питај. Као да су ови овде сви луди што плаћају акцизе, порезе, прирезе, ТВ претплате, камате на камате и слично, па они треба да дођу из белог света да нам соле памет. Батали те приче, такав нам ни не требаш. Не разумеш, а? Uncle Sam needs you, шта се правиш блесав!
Е, тако. Зато се никада не питај ште је Отаџбина теби дала, већ колико си ти дао њој.
Дакле, синко, спремај се. Не треба да те занима где и за шта ратујемо, твоје је само да погинеш к'о човек. Јер, за који мој, и живиш?