Perfekcija i nepogrešivost. Neumoljivost. Neumornost. Ljubav i tehnika...
Kad nas posjete vanzemaljci, pa nam dokrajče i onako razjebanu planetu, sa sobom će, kao savršen izum, osim šaha, odnijeti i Singericu.
Žena sa Singericom koja krpi lakat na dječijoj bluzi je suza u muškom oku. Slika blago pogurenog tijela, očiju iza stakala uronjenih u taj čelični svijet niti. Položena bluza sa rukavom ispod malog osvjetljenja diskretno instaliranog u snažnu muskulaturu mašine. Preko rukava zakrpa, oboje čekaju da postanu jedno...
Djeca su odavno u krevetu, već je duboka noć. U sanjivoj roditeljskoj sobi treptava sijalica otkriva neravnine zida. Muž je zastao na pragu svoje sobe, nepomičan.
...Dva platna, rukom pritiješnjena jedno iz drugo, kao sudbinom. Na crnoj mašini zlatnim fontom utisnuta je gravura SINGER. Zaklanjajući rukom sitni zlatni ornament na ivici, žena pokreće točak sa desne strane. U sobi je tišina. Dva uskladjena srca, metalno i žensko, rade kao jedno. Blago podizanje stopala, pa ritmično spuštanje na pedalu, i igla koja počinje da para kroz tišinu, kroz noć... Ona nezaustavljivo spaja krajeve bez početaka, čeličnom odlučnošću prodire kroz mekana tkiva položenih krpa, dajući im nov život, još jednu šansu, staru važnost. I sve to ispod tople i meke ženske ruke, čiji prsti, prateći tkaninu, primiču se bodlji, prilaze milimetarski blizu opasnosti, a ipak miljama daleko od nje. Singerica ne dozvoljava takve propuste.
Čovjek i dalje stoji, neizmjerno srećan. To nestalno svijetlo iznad glave, taj džemper preko njenih ramena, taj miris noći, ta toplina zaprane tišine, sve to se jednako utiskuje u njegovo srce, kao Singericom. Previše jako za suvišne pokrete, i ikakve riječi. Ipak vrijedi truda.
Najednom Singerica utihne. Da li je to sijalica treperila, ili sve oko nje?
Pošto postoje neverovatne zablude i nerealni mitovi o gitaristi na kampovanju, ova definicija-priručnik bi trebala da bude sveto pismo svakom budućem kamp gitaristi koji se upusti u to, sa ciljem da bude neko i nešto.
Reality check, pisan iz ličnog dugogodišnjeg iskustva u ovoj ulozi, kaže sledeće:
Što pre ovo shvatiš, bolje. Ti nisi tu da jebeš sine, ne, ti si tu da sviraš raskrvavljenim prstima Ostani djubre do kraja dok drugi jebu maloletne tatine ćerke po ispovraćanim šatorima i okolnom žbunju. Ovo je možda i najbitnija stavka, jer, ako si pošao na kamp sa gitarom i ciljem da ti ona nabavi pičke, ima da se razočaraš kao Nikola Kojo kad mu sjebu Spačeka.
Upamti ovo. Ti si mašina, samo ćeš dobiti možda koji ćevap ili belo meso kao nagradu, pare nikako, osim kovanice u glavu, ako ne sviraš kako valja, a pijanim čikama se to ne dopada.
Ovako: Prilazi ti mini krdo devojaka sa par momaka, pitaju te jedno od sledećeg 99% :
- Eeeeej, je l' znaš:
A - Ostani djubre do kraja? B - ko me ter'o? C - Crni leptir? D - Moji su drugovi? E - Krivo je more? F - Kad sam bio mlad? G - Kao mornar?
I kao kritikal, jednu od engleske ponude;
H - Wonderwall / Heavens doors (obično ne znaju dalje)
Absolutno je imperativno da ih znaš! Ne zbog sebe, već zbog njih. Seti se, ti si tu zbog njih poneo gitaru, zar ne? Onda zabavi marvu. Ako marva hoće to, daj im to! Kad se svi odvale ili zaspu, sviraj onda sebi Dimu Borgir, Elis in Čejns, Pero Deformero, šta god hoćeš, tad si na prinudnom odmoru, dok ne krene runda 2, ali dotle si proprety of okolna stoka.
Od Azre do Zabranjenog Pušenja. Moraš. Živiš ovde, to ti je u krvi, hteo ili ne. Niko te nije pitao hoćeš li. Moraš. Upamti imperativ. MORAŠ. U slučaju da se ne slažeš, idi na kampovanje bez znanja domaće muzike.
Smorio si se, vrtiš iste pesme 40x, kenja ti se, hoćeš da jedeš? Zajebi. Rečima nikad nećeš uspeti nikoga da ubediš da moraš da napraviš pauzu, pogotovo pijanu stoku, jer promili ne haju za tvoje probleme, već samo za njihovu konstantnu radost, a ti bi da rušiš sneška. Jedini način da nekome objasniš da moraš da odmoriš je da pokažeš prste, one kojima si drao žice proteklih 5 sati. Marva sa gadjenjem reaguje na urezane žice u jagodicama i tada im receptori za dedukciju prorade i skontaju da moraju da popuste malo. Za sve ostale izgovore će ti naći kontra argument, ovde mogu da ti popuše, i daju ti da jedeš na miru.
Ako si uspeo da implementuješ gore navedena pravila u svoju svirku, čestitam, postao si pravi kamp gitarista! Sviraš dok drugi karaju, tebi lepo, bacio si Krivo je more na repeat refrena da niko ne skonta, malo pevaš - malo jedeš, skinuo si i Šobića za nedajbože ako nalete patriote sa juga, kompletan si, jebote, to je to!
I kao mali dodatak - NIKAD, ponavljam, NIKAD ne sviraj ni jednu pesmu, sve i da je znaš najbolje na svetu, koja ima elemente nacionalizma, jer nikad ne znaš ko je u šatoru do tebe. Jer bi mogao da saznaš.
Biti džentlmen znači biti istinski muškarac, biti Pravi Džentlmen, doći do određenog nivoa ponašanja i življenja koji podrazumeva integritet i zasluženo poštovanje. Nešto čemu bi svaki primerak mužjaka koji je prestao da sisa palac i otarasio se edipovskih želja da sisa kevu trebalo da teži.
Posebno kod nas na Balkanu. A još posebnije zbog postojanja ruralnog mita o Balkancu kao mačo Tarzanu, jebaču i "frajeru", koji inače ne postoji. Ako igde ima manje mačo muškaraca onda je to u našim krajevima, stoga balkanci kao stereotip uopšte i ne postoje. Fejk iskarikirani šovinizam sa primesama pičkopaćeništva se ne računa u mačizam.
Džentlmen nije gospodin, gospodin može da bude svako ko iskešira dovoljno za Hugo Bos odelo ili je spreman da proda bubreg ne bi li mu italijan fegetlija po meri sašio sako i upario kravatu sa gaćama. Da su gospoda džentlmeni, imali bi punu skupštinu istih, ali nažalost ako bi smo skupštinu nazivali po tome ko u njoj obitava, mogli bi komotno da je zovemo i štala.
Pravi džentlmen mora da bude oličenje ravnoteže u svemu. Da balansira na desnoj nozi dok levom šutira kretena u dupe, u jednoj ruci da ima knjigu dok drugom pokazuje srednji prst sistemu, jednim okom da gleda napred a drugim da merka konobaricu. Mora da bude svestrana osoba, sposobna za sve ali ne i spremna na sve. To razlikuje dileju koja pokušava da probije glavom zid od džentlmena koji zaobiđe zid, uzme pneumatski čekić, sruši ga a onda se vrati i pregazi preko njega. Džentlmen u životu radi ono što voli ali time ne ugrožava druge, ne smeta i ne smara o tome. Veoma je važno ne biti smarač, ne dosađivati svojim stavovima kada niko nije pitao za njih, ne drobiti uvek o istim temama i ne siliti sa duhovitošću. To je odlika Pravog i tu se dobro ocrtava ona ravnoteža što sam je spomenuo. Biti nametljiv kada treba ali ne stalno, imati smisla za ofanzivu i defanzivu, taktičnost je džentlmenska vrlina.
Još par stvari moram da spomenen u vezi džentlmenovanja, jedna je veoma važna, a to su žene. Istinski Pravi poštuje žene, tu se razlikuje od Balkanca koji je i dalje zaljubljen u svoju mamu jer ona zna da ujutru voli prženice sa babinim džemom i kafu sa jednom i po kašičicom šećera i najradije bi se oženio mamom ili ženom koja je podobro emulira. Dakle, poštovanje prema ženama je osnova odnosa sa njima. I da se ne shvati pogrešno, da naglasim, poštovanje a ne lizanje dupeta radi dobijanja pristupa međunožju suprotnog pola. Da bi neko bio Pravi Džentlmen, mora, nažalost tako je, da ima samo jednu ženu. Zašto? To je jednostavno pitanje sa komplikovanim odgovorom. Da bi se razlikovao od ostatka muške populacije i da bi ostao koncentrisan na važne stvari ne sme da landara k'o muda za veprom. Od toga boli glava, nije higijenski a nema ni smisla. Koncentracija je važna jer se tako fokus prenosi na druge važne stvari u životu, a to žena može da postigne sa Pravim. A i super su žene, ponekada daju smisla besmislu, ponekada oduzimaju smisao svemu ali zato uvek, uvek prijaju.
I zadnja stvar u ionako predugačkoj besedi je poštovanje. Poštovanje ne kao usađen refleks učtivosti koji besmisleno podseća na nekadašnje ideale i obrasce ponašanja već poštovanje kao odraz zdravog razuma i kulture. Da dam jedan banalan primer: Uđeš u GSP, sedneš, do tebe dva starca drve o tome kako je omladina iskvarena, drogira se i generalno kurcu ne vredi, onda te jedan od njih pogleda "ustaj konju, ja sam četresšeste bio na radnoj akciji" pogledom. E sada, takvoj bagri ne treba ustati da mu život ovisi o tome, nije lepo biti fin prema debilima koji te bez upoznavanja okarakterišu loše, besmisleno je i nimalo logično. Po meni, ne bi bilo kulturno ustati takvom čoveku jer reakcija na nekulturu treba da bude sam još veća nekultura, bahatost a ni fizičko nasilje ne bi bilo na odmet. Što opet dovodi do jednog obrasca kojim bi džentlmen trebalo da se vodi. Ko tebe kamenom ti njega nikako hlebom nego pištoljom ili bombom. Ne oko za oko nego glava za jednu dlaku sa dupeta. I po meni, to je skroz ispravno i pošteno. A treba da funkcioniše i u drugom pravcu, ko tebi džak oraha, ti njemu dva džaka oraha dogodine kada tvoj orah rodi. Džentlmen je bolji prema onima koji su dobri prema njemu i gori prema onima koji su loši prema njemu.
Rana mladost: Pod pseudonimom Prle uspeva da u periodu okupacije Beograda od strane nacista likvidira više od pola armije i oslobodi grad. Srednje godine: Uspeva da se probije u krugovima Italijanskog podzemlja, ali sticajem okolnosti biva primoran da izlažira svoju smrt. Vraća se u Beograd i ženi poznatu glumicu. Pozne godine: Nije mu bilo dovoljno što je likvidirao pripadnike naci-armije, vraća se u Nemačku da opljačka što je ostalo iza III Rajha. Nakon čega sa svojom suprugom uspeva da locira deda Mraza.
Supa, pileća naravno, hleb, ako je pogača onda još bolje, i kvočka! Debela, dobro podgojena, baka hranila cele godine.
Na tom ručku se sve zna. Mama sprema, tata sipa supu, prvo deci. Kokosku seče tata, naravno. Za razliku od Amerikanaca koji, srazmerno svojoj težini, jedu veću živinu i svi bi da pojedu sve, mi imamo tačno određenu hijerarhiju. Zna se ko šta jede. Ženska deca vole batake (one te, mi one njihove), muška belo meso. Mama pokupi krilca, tata jede sve ostalo. Trticu ne jede niko. U toku i pre tog, najčešće nedeljnog ručka, u kući vlada neopisiva atmosfera i harmoničnost. Svi su srećni, jer znaju da posle naporne sedmice mogu da dođu kući, sednu i uživaju u porodičnoj atmosferi. I ne treba nam neki Tenksgiving da bi se to desilo.
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!'' A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo. Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
Kako u svakom univerzumu postoji sklad i prirodna ravnoteža, tako i u srpskoj kafani, kao trejdmark instituciji, postoji neki red. Sada ćemo analizirati kult naručivanja pesama, bilo da se radi o urbanoj folkoteci u srcu velegrada, međ' ''Akademijama'' i ''Barutanama'' ili kafančini na Ibarskoj magistrali, negde u Srbiji, međ' šljivama.
Nešto od Tome Zdravkovića - romantičar, boem, alkos. Mehkani emotivac rogobatne pojave, ali krhkog srdašca, ne toliko načitan, koliko prirodno osećajan. Čuo je za boeme i sebe naziva tako, a u holandskoj ligi se uvek kladi na Bohemijans. Galantan lik koji trebama kupuje po cvet od prodavca karanfila, naručuje turu nepoznatim klošarima i ostavlja pozamašan bakšiš konobaru.
Ja sam ja, Jeremija - Ruralni nacionalista, čovek koji uživa da čuje šumadijsku dvojku, ćemane i bilo koju pesmu koja pominje šljivike, njive i livade. Prirodno rumeni dasa sa otkopčana 3-4 gornja dugmeta od košulje, rukava zavrnutih do lakata i nezaobilaznom tetovažom JNA na podlaktici. Naivni i neiskvareni poljoprivrednik koji zimi izađe u seosku kafanu na čašu kuvanog vina, a završi ''na muzici'' sedam sela dalje, dok mu se na kući odžak puši, a na tavanu meso suši.
Moji su drugovi - Jebeni gej, onaj koji glumi lokomotivu u ''drž-me-za-ramena'' voziću, dok ostali složno i debilno skackaju za njim, a sve u nemogućnosti da nauče 3 napred, 3 u mestu, 3 nazad i naruče Užičko k'o ljudi. Dakle, hipstersko kolo koje izleda toliko patetično, da ne znaš da li bi više žalio izvođača koji samo što ne povrati na lakat od ove pesme, ili đipadžije pod dejstvom klakera i sličnih Bejliza, Jegera, kako li se već zovu ti flafičasti napici...
Čudna jada od Mostara grada - Tužni jugonostalgičar, ljubitelj sevdalinki Safeta Isovića i ostalih zagovornika džihada. Lik koji je služio vojsku u Kumanovu sa prekomandom u Bohinj, učesnik Omladinske radne akcije na pruzi Brčko - Banovići, na kojoj je jedne letnje noći, uz logorsku vatru, skoro poljubio u obraz izvesnu Ragibu iz okoline Ljubuškog. Iako rodom sa Kolubare, i detinjstva provedenog sa frulom uz goveda, on preferira šargiju, jede samo ovčetinu, a svakog 25. maja je u Kući Cveća nadajući se da će opet sresti ljupku Ragu.
Nad Kraljevom živa vatra seva - urbani nacionalista, pobornik Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića, bivši SNO-ovac, SPO-ovac, SRS-ovac, i sve tako neki ovac, četnički dobrovoljac iz '91. kojem ništa drugo nije preostalo, do da u zabitom bircuzu jede 'ladna kuvana jaja i pije mlako pivo, dok na talasima Radija Ravne Gore sluša opus Baje Malog Knindže.
Seka, Jeca, Ceca obožavateljke - silikonske ''lepotice'', žive ikone napucanih folkoteka i splavova, istog broja visine štikala u centimetrima i koeficijenta inteligencije, dakle oko 12. Ova fela je prežvakana više puta, neki ih zovu sponzoruše, a ja jednostavno - fufe. Uz hitove svojih uzora, spremne da puste suzu i pokažu lažnu emociju, dok istovremeno razotkrivaju slojeve šminke, koje, jedan po jedan, para crna maskara koja se sliva niz omalterisano lice.
Mitar, Sinan, Ipče, Jašar, Šaban, Kosmajac fan - poznavalac, preldžija, domaćin, prekaljeni kafanski ratnik, alfa-mužjak prigradskih naselja. Ne dira nikoga, ali nemoj da ga diraš, tip koji ne da kelnerima da sklone popijene prazne flaše, već ih ređa po stolu do iznemoglosti. On naručuje one naftalinske, kojih se ne sećaju ni na ''Radio Vrnjačka Banja'', a onda traži dekoltiranu pevaljku kako bi mu na uvce otpevala ''Šoferska je tuga pregolema''.
16 ti leta beše - matori pedofil koji ga godinama bacaše ne devojčurak iz komšiluka, sada skoro ćelav, sa frizurom ''a la Džajić'' i sa staračkim pegama na rukama i čelu, neprirodno bled, ali još uvek uspaljenih očiju, kao na zejtinu. Lice koje mami budak u čelo, s tim da budak bude uvijen u staru krpu, kako se ne bi uprljao.
Aca Lukas fan - Svetski, a naš priprosti tip koji nije kapirao Dorse, Nirvane, Flojde, a i dalje voli dop jer je to ''in'', pa se opredelio za promotivno lice koksa za ovaj deo sveta. Kralj koji subotom uveče lebdi po splavovima i svima jasno daje do znanja da je ''haj'', dok u sevdahu cuga malo pivo i dernja se: ''Kuda idu ljudi kao ja?'' uz široko raširene ruke i grimasom na licu koje samo majka može da voli.
Naša politička ''elita'' gledana kroz prizmu računarskog hardvera i softvera. Pa da otvorimo kućište...
Matična ploča - Otadžbina i narod naš namučeni. Baza celog sistema. Neuspešno overklokovana u više navrata. Čudna jedna i veoma kompleksna tabla sa bezbroj različitih komponenti. Misterija i za eksperte. Procesor - Srce računara. Kad on rikne, ili ga ubiju, mašina jebeno baguje i preti da uruši ceo sistem. Možeš ti ga menjaš, da se drkaš sa AMD-om ili Intelom, ali sve zavisi od matične ploče. Neće slonče u lonče. Dakle, mora biti kompatibilan neki lik. Videćemo kako će ovaj novi da se ponaša, mislim, kad Rus to izmisli i napravi... Radna memorija - Radnici. Srećnici koji imaju posao. Kod privatnika. Ubiše se od posla. Brzo stradaju, ali se zato lako i menjaju. Veoma dostupni. Srednja klasa. Shodno tome, dobija od sistema srednji prst. Ali se desi da hoće celu ruku, onda je sistem u strahu. Pada! Glumi ludilo plavim ekranima. Hard disk - Dačić. Šta je kroz njega gluposti i bljuvotina prošlo - ne zna se. On to samo obriše, defragmentiše i trpa opet. Zastareli model od cca 500Mb. Lako se puni i još lakše zaboravlja. Mada ostaju tragovi u registru, iskopaće tebe neki haker, ja ti kažem. Monitor - Boris. Ima sliku, ali ništa ostalo ne fukncioniše. Jel' može monitor da bude procesor, pitaš? Zapitaj se još jednom. Uostalom, video si, ostali samo dugmići. Tastatura - To su ti ovi savetnici, portparoli, oni što pišu govore. Jer ne možeš ti i da budeš na vlasti i i da misliš i da budeš pismen u isto vreme, alo. Mislim, ipak smo samo ljudi, iako smo Srbi. Da li smo? Budimo, reče pok. Patrijarh. Pokušajmo, kažem ja. Zvučnici - Telali, dobošari i ostala vaskolika javna glasila i mediji. Vrlo važan šraf u ovoj paklenoj mašineriji. Gebels je znao zašto. Često zažalim za vremenom kada smo imali samo prvi program. Dobro, i drugi od 3 popodne do 11 uveče. Miš - Čedica i Perišić: po(t)kazivač, izdajnik, tužibaba, uvlakač, miš od čoveka. Štampač - Vučić. Stalno maše nekim papirima. A i periferan je. Kamera - Buljavi Koštunije. Samo snima i tiću. USB - Rasim. Slot za svaku priliku. Fali ti ministar socijalne pravde, nauke i tehnologije, sporta ili zdravstva? Opusti se, Procesore, Rasim je na stend-baj, ni drajver ne treba. CD/DVD rom - Tijanić. Prevaziđeni način prenosa informacija. Vaše pravo da ga ne koristite i bacite u smeće. Mrežna kartica - Spoljni uticaji. Važan deo, bez ovoga je koalicija sa drugim računarima nemoguća. Daljinsko upravljanje. Oprez, unosi viruse pogubne po sistem! Grafička i ostale kartice - to su ovi za jednokratnu upotrebu, svaki novi apgrejd ih čini beskorisnim. Il' je daungrejd? Kako za koga. Operativni sistem - Funkcioneri i radnici javnih službi. Bez njih - ništa. Dakle, ništa. Aplikacije - Đilas, Mrka i tako ta ekipa. Kad oni sklepaju most na Adi, to samo NATO mož' da skrlja. Jok i neće. Majkrosoft ofis - Američka ambasada u Beogradu. No koment. Baze podataka - UDBA, BIA i ostali DB-ovi. Ako si unutra, znači da si se ''snaš'o''. Drajveri - Mišković. Mislim sve je to lepo, al' treba neko dupravlja zar ne? Hardver ne radi bez toga, nažalost.
Jeste, rode, opustio si se ti mnogo. Otadžbina te traži. Već više od 10 godina živiš u blagostanju, malo li je? Trebaš državi. Ne može ona samo da daje, moraš nešto i da vratiš. Da se razumemo, svaka država daje, ali naša je posebno izdašna. Jel te je uvek saslušala kad ti je nešto trebalo - jeste. Ako si besan - demonstriraš, po kiši, zimi, vrućini. Država te pusti ta se izakaš, a i zdravo je biti na otvorenom prostoru, ona brine za tvoje zdravlje. Ako si se kojim slučajem razboleo, ništa ne brini, država ti da tvog ličnog doktora, doturiš 300-400 evrića, bog da te vidi. Lekovi obaška. Pa gde to još ima? Trebaju ti isprave? Nikakvih problema nema, jedne noći čekaš za broj na listi čekanja, druge noći čekaš da te pronađu na listi čekanja i već sledeće četiri noći uredno čekaš. Šta, ti bi to kao bolje organizovao? Hoćeš da se obrazuješ? Izvoli sinko, negde skupo, negde malo skuplje, ali zato će diploma imati dupli ram da bolje skuplja prašinu. Posao ti treba, kažeš? Sve u svoje vreme, sinovče, proživi dok si mlad, da te ne pita starost gde ti je bila mladost. Imaš decu? Pa čuvaj ih onda. Jel treba država da ti pravi obdanište samo zato što je tebi bilo lepo, pa nisi hteo da ga vadiš? Radiš, a mala ti plata ili je neredovna? Jedno po jedno, važno je da ti imaš posao. Jel znaš bre ti koja je kriza? Mislim, neka jeste, zar ne? Kasne penzije, deko? A gde, pa ti, žuriš, da te pita čovek? Da nećeš u grob da odneseš? Još uvek nisi zadovoljan? Pa jesi glasao? A, jesi? A što se mešaš u ono što ne znaš? Čika Sima to svakako zna bolje. Zemlju treba da vode ljudi iskusni, sa rezultatima. Jok, ajde da dovedemo neke štrebere i picopevce koji ne znaju ni gde ima dobra jaretina pod sačem? Ne ide to tako, zemljače. Ne valja ti ovde? Molim, široko ti polje, tamo samo tebe čekaju. A iako uspeš, opet ćeš trebati čika Simi, jer on voli svoju dijasporu, mada su ovi škrti za kintu, ne pitaj. Kao da su ovi ovde svi ludi što plaćaju akcize, poreze, prireze, TV pretplate, kamate na kamate i slično, pa oni treba da dođu iz belog sveta da nam sole pamet. Batali te priče, takav nam ni ne trebaš. Ne razumeš, a? Uncle Sam needs you, šta se praviš blesav! E, tako. Zato se nikada ne pitaj šte je Otadžbina tebi dala, već koliko si ti dao njoj.
Dakle, sinko, spremaj se. Ne treba da te zanima gde i za šta ratujemo, tvoje je samo da pogineš k'o čovek. Jer, za koji moj, i živiš?
