Nehatno izbegavajući strob svetla, pomerajući ovlaš ramena uz zvuke Trentmulera okušao si se kod najbliže devojke u lokalu. Onako poseljački zahvatom za struk, što je uslovilo da sledeći bude za flašom piva. Efes draft, majku mu jebem. Sutra je nedelja, prekosutra se radi, preostala muzika bila je krš, a daska u wc-u posrana. Ženskom naravno. Lik iza tebe te non stop gura, onaj pored u Fubu majici epileptičnim pokretima dostojnim samog Iana Kurtisa prosipa random beveridž, baterija na telefonu odumire, svetlo se pali, fajront. Prosipa po tebi. Pogledom bezuspešno tražiš ortaka, nastavljaš solo, naručuješ rolovano belo. Pljusak, seo si ispred banke da jedeš, pitajući se zašto, ali zašto kombinacija urnebesa i ljutenice. Pa vegeta. Pakuješ u kesu da nosiš za kera, kupuješ mu šumeći ranitidin, nema taksija. Da nazoveš, kako, o univerzume, nema žive duše, jebem ti lažni fast charge i kineski android. Krećeš pešice, osećaš prljavi dašak svežine izazvan prolaskom taksija kroz obližnju baru. Springfild majica, dobio od ujne. Jebi me ujna. Svo očekivanje laganog vikenda i barem trunčice meditativne senzacije in uterus, figurativnim povratkom u majčinu utrobu i bukvalnom penetracijom u neku prolaznu simpatičnu stidnicu, palo je u vodu zajedno sa tobom. Svanjava uz katatonični doboš kišnih kapljica, plejada omanjih prizmi uhvaćenih u koštac sa šizofrenim vetrom. Nazire se početak ulice, vonj pokislog psa i utešni osmeh na licu. Ključ treba ući u bravu, ključa nema. Ključ je u jakni. Gde je jakna?
Šok izjava čiji je cilj da preseče priču neke grupe ljudi o dogodovštinama u kojima su učestvovali, jer morate priznati da čim bi čuli nekoga kako to izgovara, u vama bi se odmah rodila želja da saznate šta se tu tačno dogodilo.
Rečica, pa još na Kosovu. Nosila. Nema šanse iskulirati tako nešto. Može bilo šta da se prekine time. Utakmicu da gledaš, na sred tribine, u sred bakljade, opet bi zastao da odslušaš. Da jebeš, skroz onako u zanosu, neko čuješ napolju to izgovara. Stao bi. Da čuješ šta je bilo.
- Jebote svi pričaju u isto vreme. - Stvarno bre, alo ljudi, može tiše malo. - Ne jebu te dva posto. - Brate ne nožemo ovako da se dogovaramo. ALO LJUDI MOŽE TIŠE MALO! - Ništa ne pomaže. - Ovo me podseća jednom na Kosovu kada me je nosila rečica... - Ček malo, stani. Ućutaše svi. Ljudi, skupili smo se ovde da se dogovorimo oko humanitarne pomoći koju moramo..... - Ma bre jeb'la te humanitarna pomoć. Daj da čujemo ovog, što ga nosila rečica. Na Kosovu.
Pičku nikad video nije. Ali baš ona klasična budala koja misli da sve što leti, da se i jede. Zamuženko klasični koji će jebati tek kad mu neka tetka provodadžiše komšinicinu rođaku sa Peštera.
- E, da vam pričam, stoje dve devojke juče u klabingu za šankom, ja im priđem, i pred njima onako mangupski zaližem obrve izrknem se i pljunem i kažem ''Ćero, ko te jebe da mu ja popušim''. Uzela mi ona jedna broj, rekla je da će da me zove... - Brate ti si beše rođen na carski rez? - E jesam, od kud znaš, toliki sam car? - Ne nego izgleda ko da pičku video nisi... - Nisam toliki debil bre, video sam kevinu pičku! Kad se kupala pre neki dan xe xe... - Daj vodite ovog pajsera, ubiću ga!
Luna park za urbaneface koji tamo vode svoje cice na jednodnevne izlete i osećaju se ful patriotski, jer oni, budući urbani, inače ne idu na selo. U etno selu se jede tradicionalna srpska hrana, poput sarme, kobasica, jagnjetine i prasetine. U etno selu nema autodroma i drugih sranja iz običnih luna parkova, nego gledamo kako su naši preci živeli u malim, drvenim kućicama i za slavu išli u male, drvene crkvice, sve to sa besprekorno zelenom travom, mostićima, potočićima i veselim živuljkama kao iz Diznijevih crtaća, koje radosno trčkaraju okolo i pozdravljaju putnike-namernike, pozivajući ih da uđu u obližnju etno kafanu i okrepe umornu dušu uz zvuke tradicionalne etno muzike. I tako na kraju dana, iz etno sela se ide kući ispunjenog srca, jer smo se vratili svojim korenima, jer smo pravi Srbi, i jer je Kosovo Srbija.
U međuvremenu, vlasnici etno sela češkaju tarzančiće, broje pare i razmišljaju koliko im je potrebno montažnih kućica, loših glumaca i veštačke trave da privuku još više seljaka.
Sve ono sam samo sanjao. Osećam se kao kraljevski pingvin koji je upravo proveo dva minuta u mikrotalasnoj na maksimali.
Sve je delovalo stvarno. Nikada nisam jebao, ali mislim da to ovako izgleda, kao u snu koji sam imao. Klub, pičke, muzika, alfa mužijak, piće, droga. Blogerke. Kop. Osam evra po tekstu.
Odlazim da se umijem. Nema vode. Pritiskam dugme na sekretarici. Poruka od Frenkija da dođem u redakciju u Marinkovoj Bari. Brzo oblačim roze jaknu, somotske pantalone i duboke patike na lepljenje. Gledam u novčanik, osam evra. Koji trip. K'o u snu. Do jaja. Kupiću usput Zaza čokoladicu i Rosu. Nabio sam sluške u uši. Pustio sam čuvenu Eltonovu pesmu sekrifajs. Navlačim kapu sa kićankom i spreman sam da krenem. Otvaram vrata, a ispred mene stoji neki klinac.
- Čiko jeste li vi sa Tarzanije? - Da, izvolite....to jest...khm....jesam mali. Šta 'oćeš? - A je l' mogu ja da napišem nešto za vas? Imam super tekst o sedamdeset dva mesta na koja možeš da sakriješ sunđer u školi. - Ne može. Mlad si suviše. Koliko godina imaš uopšte? - Dvanaest. A molim vas čiko. U mom razredu vas svi čitaju, iako sedmaci kažu da ste sranje. - Reci ti njima da nikada neće jebati i to snažno, kurcem u pičku. - Rećiću im čiko. - I da bace dvojku na Evertona sutra. Čista k'o suza. Tvoj tekst ide odmah pošto izbacimo tekst o četrdeset pet načina kako da smuvaš engleskog gabora na Egzitu. Idem sada da jebem. - Hvala čiko, ali teško ćete jebati ako vas neko vidi u toj jakni.
Najnebitniji mesec u skupu od dvanaest. Takođe u njemu se završava Škorpija, a počinje Strelac. Da nije Čede Čvorka, ne bi ni znali šta je Škorpija, još dupla. Najnebitniji znak. Svi su neki lavovi, tigrovi, ovnovi, strelci. Retko ko je škorpija. Nekada je bilo tu nešto sa 29. dotičnim mesecom, ali se i to izjalovilo. Hteli su da ga učine bitnim, ali je težio nebitnosti, što mu je i osnovna osobina. Novembar je nešto kao i četvrtak. Dan pred petak. Mesec pre decembra, kada je inače ljudi svuda unaokolo zbog sijaset slava, novih godina i ostalih verskih i političkih tvorevina. Sranje od meseca.
- Brate oćemo kod Kize na rođendan, šestog novembra? - Ae da ima nešto u novembru sem Aranđelovdana? - Pa ima, znaš novembar je nekada bio deveti mes... - Oladi. Novembar je govno, ko četvrtak. Tu je da upotpuni prazninu pred decembar. Ko predsoblje jebote. Tu ostaviš papuče.
Nenad Milosavljević. Matori hipik, bivši SPS-ovac, čovek koji je sanjao staru ljubav, pomogao pravoslavlju da dođe sa juga, i pomogao obnovi više, isto tako pravoslavnih manastira, od velikog Mateje Kežmana. Voli da gleda ženske nekim drugim očima, onako kako ne treba, a priča se da je njemu zaspala Vojvodina, iako je je iz Niša.
Ono o čemu se manje priča je to da je Neša prljavi matori pedofil. Dobro, ne baš ranga Žike Todorovića, on već natačinje bebe, al sigurno je za dva kruga ostavio Dambldora i Acu Poštara. Sreo je tako na svojim putovanjima krajem dvadesetog stoleća neko devojče koje drsko imade godina koliko Kotor vekova. Naime, vodeći se činjenicom da se Kotor pod tim nazivom pominje tek od epohe Nemanjića, Neši je prstima šaputalo i usnama ga milovalo dete od nekih osam godina, a za to se mardelja, za to se mardelja čak i u Japanu.
E, moj Šone, da si rekao Akruvijum to bi već bilo berli ligl, ovako si se samodruknuo.
"Jebem ti mater!", samo mi je frka da ti kažem u lice.
- Fleš momci! Kako vas karam to nije normalno. - Nije u redu! Video sam te da nameštaš! - Hoćeš da kažeš da sam ja varalica, kmete?! - Nije brate, ne kažem ja ništa, al' nije u redu jebem mu mater!
