Čišćenje kamenca kod državnog stomatologa.

Zanimacija koju možete jako retko upražnjavati, samo ukoliko vas istovremeno na dva različita telefona pozovu dva smora. Tada jednostavno približite slušalice jednu drugoj, zarotirate jednu za 180 stepeni tako da mikrofon jedne dođe na slušalicu druge sprave i ostavite smorove da svoje osobine udava bezbedno vežbaju i upražnjavaju jedno na drugome dok svoje dragoceno vreme upražnjavate na daleko pametniji način.

Slagati. Ali onako domaćinski, bez mere i obzira.

Izraz kojim se opisuju neverovatno kretenski i potpuno nelogični postupci.

Типичан доказ да и наука уме дебело да погреши. Још се сећам оне подебљане реченице у уџбенику: ''Вода нема мирис, укус и боју''. Нема курац! Волео бих кад бих сад негде налетео на ону баба девојку која ми је предавала, па да јој кажем коју.

Није народ за џабе рекао ко ракију вечера, воду доручкује. Знали су наши стари колико слатка вода може да буде после целоноћног банчења. А онда дош'о неки учени сиђош који се настанио у некој урбаној припиздини, па рек'о ону глупост са којом је обрнуо круг, а да тога није био ни свестан. И онда су они слични њему, који никад нису осетили благодети боговског нектара мамурних, решили да то ставе у уџбенике.

Е сад, то што се до укуса воде долази одређеним путем, то је друга ствар.

Једно од ријетких друштава које ти жели све најбоље.

Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate.
Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita.
Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice.
Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo.
Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...

Popularne baba sere i ratni huškači koji su kroz istoriju uvek bili prisutni kada je čorba trebala da se začini, ali nikad nisu bili tu da je okuse. Poznati po svom kvazi patriotizmu, uvek su nadglasavali razum i na žalost uspevali da umanje njegov značaj . Na lestvici ljudskog šljama, tek su malčice iznad dna, ratnih profitera.

Ono što ćeš dobiti kao odgovor na bilo koje pitanje prvog dana na poslu. A obično ti se zalomi neka "prekaljena majstorčina", zadrigla i zajapurena od rakije kao vepar.

Ћелава кита са брадатим мудима. Бријање у покушају, гдје с лакоћом регулишеш подстомачну зону, а кад дође до муда уплашиш се за потенцијалне потомке и обуставиш даље радове.

Лепе жеље или зајебана клетва, зависно од ситуације. Сви смо ово бар једном чули од ближе родбине, обично пропраћено неком новчаницом.

1. Kada svi zaspu ili odu nekuda, on je tu da mi da minus.

2. On nikada ne ostavlja komentare, jer ne želi da pokvarimo odnos.

3. On prati moj lik i delo, više nego bilo ko drugi.

4. Mnogo puta je pominjan u mojim definicijama, te je dobrim delom zaslužan za moju popularnost.

5. Dao mi je jednom jedan plus. (Hejter mekog srca)

6. Da nije njega, ne bi bilo ni ove definicije.

7. Zbog njega se i moderatori povremeno pozabave mojim profilom.

8. Ja se zbog njega uvek osećam posebnim autorom.

9. Moj hejter napreduje, više me ne hejtuje odjednom, već lagano, definiciju po definiciju - što znaci da ja pozitivno utičem na ljude.

10. Glavni razlog - on je neiscrpni izvor inspiracije.

Grupa koja je ovaj svet slala na onaj svet.
Ipak, zajebaše se.

Smejati se na sav glas. Uglavnom korišćeno da se izrazi emocija.