Naš prvi Božić
Још ни Зорњача своје лице показала није, разбудио ме отац, благим ћушкањем и нежним гунђањем. Испод медвеђе коже се искобељах, још топао од сна, а он је стајао преда мном, обучен у кожух, у дебелим ваљенкама, држао је топор у снажним рукама. Први пут у брање храста! Коледо је данас! Требало је дочекати Сварожића, младо Сунце што се враћа! Скочио сам, џарнуо ватру, мали Домаћи запишташе и полетеше на све стране. И ја навукох кожух, ваљенке и ушанку, у трен ока загазисмо у целац.
Отац је дуго пртио, а ја за њим скакутао. Помолих се Морани да нас пусти до дубраве – јер заиста, дизао се хладан јутарњи ветар и вејавица – и Леснику, да нас унутра прими, заштити и опрости узимање дрвета. Обећах му жртву, меда, воска, колача, принећу пред његовим кипом, јер он је заштитник нашег рода… И заиста, док стигосмо у дубраву, ветар и вејавица престаше, облаци се проредише, и испред нас храстић је стајао, обасјан јединим зраком Сунца који се пробијао одозго па све до Матере Мокре Земље. То је био знак. Отац рече: Пази, сине! Једним ударцем! Иначе, неће на добро изаћи. Замахну тешким топором, и храстић се затресе, паде постранце, а топор се одби, и оца по нози окрзну. Приђох стабљици – висила је на још два-три влакна. Погледах оца: низ просечену ногавицу му је цурио танак траг крви. Отац се намршти и притисну руком рану.
Обузети стрепњом и молећи се Боговима, кренусмо натраг у село, носећи дрвце. Из далека, приметисмо да нешто није у реду. Резак мирис дима штипао нам је ноздрве, а у даљини као да се чуло пуцкетање ватре, запомагање жена, њиштање коња. Мало ближе, могли смо да угледамо црвене вреле петлове како скакућу по кришама наших изби.
Село је било нападнуто, кипови оборени и спаљени. Тамо где су стајали Велес, Перун, Јарило, Весна, играо је ватрени колоплет. Једино џиновски Триглав није хтео да гори. Оборен конопцима, начет секирама, тужно је гледао са земље, знали смо да га нико више неће подићи. Лесноме можемо само захвалити отац и ја што смо пре свих отишли у брање храста...
Мајка је лежала испред колибе, покушавала да устане. Пришли смо јој пуни наде, али тевтонска стрела вирила јој је из груди. Пала је оцу на руке, ја сам плакао, а она је шапутала:
Људи на гвозденим коњима... Са крстовима на грудима и штитовима... Извлачили су нас из изби... Стража је спавала... Псе су потровали још ноћас... Клали су нас као стоку... Оборили Богове, запалили... Мало нас је побегло, нису се трудили да их гоне... Пре него што су напустили село, њихов вођа, Чернобог му кости глодао, пропео је коња и на словенском што смрди на немачку проклетињу извикнуо из свег гласа:
„Пагани словенски! Срећан вам ваш Коледо! До овог датума следеће године ви ћете сазнати како се слави Божић! Послаћемо вам мисионаре. Онима који су преживели. Уколико поново дигнете своје дрвене богове, милости неће бити ни за кога. Чули сте ме. Христ вас благословио! Бар ове преживеле, остали горе у паклу... До следећег пута...“
Мајци је линула крвава пена на уста, отац је плакао као дете у колевци, стежући је у наручју. Ја сам окренуо леђа селу, одбацио дрвце, узео очев тешки топор и кренуо кроз негажени целац. До хришћанског града, да принесем жртву за Коледо, браћо и сестре. Знам једино да ће ме ускоро видети сви они које сам икада изгубио, и мајка ће ме чекати кад будем стигао, а биће тамо и наши Богови. Загрлићемо се, Богови и људи, и славићемо празник младог Сунца до краја времена.
Milutin Metoda
Брзо и прагматично одрађивање нечега, без обзира на могуће негативне последице или сметње у извршењу. Име добила по краљу Стефану Урошу II Милутину Немањићи (у народу познатом као, јелте, краљ Милутин), који је био први заступник ове методе, подигавши четрдесет цркава од Далмације до Јерусалима, трсивши пет жена, пустивши муда толико да је једини у Европи победио татарску хорду кана Ногаја, ослепевши сина који се курчио да му узме трон. Вероватно већи баја и од цара Душана.
(Замак Немањића у Неродимљу, Лета Господњег цуiе (илити по данашњем рачунању 1315))
Господар Болеслав улази на капију.
Болеслав: Ди га је Милутин?
Чувар: Ено га горе, опет је упао у неки трип да гради манастир.
Болеслав улази у свечану салу.
Милутин: ... и тако ти кажем, оћу да ми саградиш брод цркве од слоноваче и злата, а баци и мало рубина, немој да штедиш да не прођеш ко мајстор Ђурђије на тавче.
Архитекта: Разумем ја господару, али не можемо овде да туримо слоновачу, има падне црква са стене право у море.
Милутин: Онда разнеси стену.
Архитекта: Али господару, та стена има четрес иљада стопа, како да је разнесем?
Милутин: Откуд ја знам, ти си тај аркитекта или како се већ сад то модерно каже, ти би то требао да знаш, кој смо те курац слали код Јониса у Смирну, да вириш младим Гркињама под сукње и пијеш вино, пизда ли ти материна? Е де си Болеславе, кућо, нема те 100 година, нешто си ми ослабио, шта је, нема више дивљачи код тебе доле у Македонији, а?
Болеслав: Ма нешто слабо ове године, морам да се задовољим обичним прасећим и понеким фазаном, него нисам зато дошао...
Милутин: ООООЈ ХРЕЕЕЉЉАААААААА!
Хреља: Изволите, Ваше Величанство.
Милутин: Слушај 'вако. Има д'одеш горе до Рашке, и викнеш војводи Момчилу да налови четрес иљада срндаћа и триес иљада јелена за мог друга Болеслава. Он ће вероватно да се нећка, у фазону "немам толико", али да му кажеш да ће да му у супротном дође Милутин, па има да најебе горе него ономад кад му је ташта сручила истопљено злато на ноге кад ју је назвао дебелом Мађарицом. Јасно?
Хреља: Јасно, Ваше Величанство.
Милутин: Е видиш Болеславе, нешто сам наумио да саградим још једно 20 цркава, па да пређем полако да градим зидове, рече ми Небојша кад је био доле у Цариграду да су дошли неки што једу керове, како оно рече да се зову....Шинези, Минези, неки такав зонфић, па да су они били некад давно у трипу да се преграде он Монгола, те су изградили зид дуж целе границе, те сам ја мислио кад ми освојимо Цариград, Рим и Јерусалим, биће нам доста, онда ћемо да се и ми оградимо, ал' да буде по један златни торањ на сваких 200 стопа.
Болеслав: Да не буде мало много то, а?
Милутин: Ма добро, може и на 210 стопа.
Улази челник Јоаким.
Јоаким: Пресветли господару, хтео сам да ти јавим да се ваши синови Стефан и Константин опет такмиче ко ће да посече више византијских војсковођа, иако сте им ви то изричито забранили.
Милутин: И ко води?
Јоаким: ...Па ја мислим Стефан, бар је водио тринаест разлике, сад је негде прошло полувреме.
Милутин: Ма пусти их, нек се играју деца. Него ја имам један задатак за тебе.
Јоаким: Реците, краљу.
Милутин: Јуче сам приметио да ми је Џеки нешто нервозан, изгледа да га онај Јосиф није хранио довољно, па сам га превентивно обесио за ноге на Звечанску тврђаву. Елем, пошто изгледа да магацин нема довољно хране, мораћемо опет да идемо по залихе.
Јоаким: Је л' опет Татаре, господару?
Милутин: Њих ћемо, мада ми је онај претходни контингент изгледао као неукусан за Џекија. Ако опет не буду ваљали, прећи ћемо на Мађаре, реко ми ветеринар да они имају више протеина. Имаш три дана да ми доведеш једно 200-300 Татара, али добре да ми изабереш.
Јоаким: Бојим се да нећемо стићи да их изаберемо баш за три дана...
Милутин: Два дана.
Јоаким: Али...
Милутин: Дан и по и идете са дрвеним сабљама.
Јоаким: Разумем, господару.
Милутин: И немој више да ме нервираш, има да прођеш као Вујица војвода следећи пут.
Јоаким: А како је он прошао, господару?
Болеслав: Јеси приметио како ћопа на леву ногу?
Јоаким: Да
Болеслав: Е па то му је из детињства, кад је мазно дијамантски кликер Милутину.
Милутин: Добар је човек, али дијамантски кликер је дијамантски кликер.
Јоаким одлази.
Милутин: Него, што си ти беше Болеславе уопште долазио?
Болеслав: Па данас вам је свадба, краљу?
Милутин: Свадба!?
Болеслав: Па да, јел се сећате да вас је мађарски краљ молио ономад кад сте га уватили за гушу да га не удавите у Тиси, већ вам је дао ону своју сестру за жену.
Милутин: Ау, па ја се тога не сећам. Морам да баталим медовину, изгледа да ми је неко стално трује, ваљда су зато данас умрли она тројица што све пробају пре мене, а и ја осећам неку горушицу цео дан.
Болеслав: Биће да је тако, него шта ћемо за ову свадбу.
Милутин: А јел бар нека пичка?
Болеслав: Па није да није, кажу да га је пола мађарских грофова бацало сваког дана мислећи на њу у пољским вецеима.
Милутин: Па добро, послужиће који дан.
Mučenički izraz lica
Kada vidiš vozača juga kako pokušava da ubaci u rikverc...
Crnogorski plodovi mora
Salveta, pikavac, pakla cigara, flaša, kesa i govno.
Ono što ćeš uvek naći u izobilju kako pluta oko tebe, ako se usudiš da tamo kročiš u more.
a
Sinonim, skraćenica za:
Izvinite, nisam vas pratio, da li bi bili ljubazni i još jednom mi ponovili ono što ste malopre rekli?
-A?!
Džoger
Parče hleba nabodeno na viljušku kako bi se pokupila hrana sa nedostupnih delova posude.
Ne bacaj tu teglu od ajvara, sad ću da je izdžogiram.
Pesimizam
Sposobnost da i na najobičnije, svakodnevne stvari gledaš negativno.
Ah, zašto jedem kad ću posle da serem?
Déjà vu
Kada uradiš nešto zanimljivo pa Bog pozove drugare, kupi kokice i vrati kasetu nazad da to ponovo odgleda.
Pise Press, a prenosi Kurir
Gradacija lazi...Kada ovi doajeni pisane reci obrade informaciju,dolazi do opste konfuzije javnog mnjenja.
Blic : U danasnjoj nesreci na Ibarskoj magistrali lakse je povredjen vozac kamiona.Na njega je umalo naletelo vozilo iz suprotnog smera kada je izasao iz kamiona da potrazi pomoc.
Press: U danasnjoj nesreci na Ibarskoj magistrali tesko je povredjen vozac kamiona kojeg je umalo zgazio pijani vozac kada je ovaj bez svesti ispao is kamiona.
Kurir: Armagedon na Ibarskoj magistrali.Preko mrtvog vozaca kamiona presao pijani adolescent bez dozvole,koji se potom vratio i overio da pucnjem iz pistolja.
Sve spičkaj, pa nek' ide život
Odgovor ćaleta zajebanta na pitanje sina "šta da radim sa dvesto dinara"?
-Ćale, daj mi za izlazak!
-Evo sine...
-Ma daj bre, šta da radim sa dvesto dinara?!
-Sve spičkaj, pa nek' ide život!
