Oh my, God....It's full of stars...
je svakako jedna od najmisterioznijih rečenica koja je ikad izgovorena na filmu. To je ujedno poslednja rečenica koju glavni lik Dejvid Bouman izgovara u svom ljudskom obliku.
Odiseja u svemiru je dokaz kako temeljan rad može iznedriti vrhunsko remek delo kome se malo šta može zameriti. Artur Klark, pisac scenarija je u svojoj knjizi "2001, izgubljeni svetovi" izneo čitav proces nastanka ovog filma i tu se može videti kako su autori (A. Klark i Stenli Kjubrik, režiser) u suštini mukotrpno dolazili do onakvih filigranskih rešenja.
Cela priča je u stvari zasnovana na klarkovoj kratkoj priči "Stražar" u kojoj ekspedicija vanzemaljaca dolazi na Zemlju u vreme praistorije i sve što tu može da vidi su životinje od kojih jedne imaju kandže, jedne kljove, jedne oklop i majmuni koji nemaju ništa pa samim tim i izumiru jer ne mogu da dodju do hrane. Vanzemaljci inače lutaju svemirom i pomažu vrstama sa iole šanse za razvoj, da se usavršavaju i stvore neku civilizaciju. Na zemlji toga nema ali vodja ekspedicije ipak medju onim izgladnelim majmunima primeti jednog koji noću kad se sve utiša sedne na jedan kamen i uporno gleda ka mesecu. Vanzemaljac oseti dozu simpatije prema toj jedinki koja logično dobije ime Gleda-Mesec i ipak odluči da ovoj vrsti ostavi neka početna znanja za dalji razvoj.
Prva ruka scenarija je bila nastavak ove priče gde je ljudska civilizacija trebala da završi na Jupiteru gde ih već milenijumima čeka isti onaj vanzemaljac zadovoljan što je nekada davno ipak učinio pametan izbor.
Kroz dalji razvoj priče Klark i Kjubrik su ipak postajali svesni da, ako žele da naprave remek delo, moraju da se odreknu eksplicitnog prikaza vanzemaljaca i vanzemaljskih svetova i da bi bilo najbolje kad bi sve ispričali kroz simboliku. Rezultat svega toga je npr. onaj famozni monolit koji je majmunima doneo mudrost umesto nekakvog karikaturalnog vanzemaljca kao i ona čuvena psihodelična sekvenca kad D.Boumen leti kroz zvezdano polje da bi na kraju završio u hotelskoj sobi u kojoj se odvija njegova ubrzana transformacija u neki novi oblik života. Na taj način približili su se svim cepidlakama ovog sveta, hoću reći, svako može da ga tumači na svoj način. Religiozno orijentisani u monolitu mogu da nadju simboliku Boga. Filosofi pak mogu da shvate to kao neku apsolutnu mudrost, naučnici opet verovatno imaju neko treće stanovište i tako dalje. Isto važi i za hotelsku sobu. Prikaz vanzemaljskog sveta bi samo unazadio celokupni utisak filma tako da je i ovde ostavljeno gledaocima da tumače kako kome odgovara.
Ovo je u stvari najjednostavnija moguća priča. Priča o čovekovoj borbi za saznanjem, od momenta kad je kao evolucijski autsajder prevazišao svoja ograničenja pa do tenutka kad se vinuo daleko od svoje matične planete koja mu ipak jedina omogućuje biološki opstanak pa do momenta kad zahvaljujući tom hrabrom koraku čovek nastavlja egzistenciju u nekom novom savršenijem obliku života, kao dete-zvezda. Oh, my God! It's full of stars!
Bioshocker
Meksikanac koji je psov'o Boga.
Najveća problematika u američkim filmovima/serijama. Naime, ovu rečenicu je gotovo nemoguće izgovoriti ako x lik tako zaista i ne oseća. Čovek je u stanju da sebi povisi pritisak na 260, dobije padavicu, prolivčinu i gonoreju;stiska se, ispadaju zubi, prostata zabrinjava...ali ne. On neće reći "Volim te" ako to zaista nije tako. Dobiće pedalu u dupe od najbolje pičke, prekinuće vezu sa švedskom groficom, razvešće se od žene (znajući da će mu na sudu ostaviti samo par gaća i siledžijku) ali neće uspeti da kaže TU rečenicu.
Posle pedalisanja, on u sobi plače i urla u jastuk, sluša Green Day..ali on ne bi mogao da slaže.
Interesantno, na trusnom Balkanu problematika ove rečenice nikada nije dovedena u pitanje niti je predstavljala veliku moralnu dilemu.
Orson Hodž: Bri, da li me voliš?
Bri: (kreću suze) Orsone ja...ovaj...ja te...(podrhtava lice, rezultat svih plastičnih operacija kreće da se ljulja) ....ja....(vilica svira kastanjete)...ovaj...ti si mi drag, Orsone.
Orson: Znači tako...(sledi harakiri)
Žika: (pokupio random kuravelu sa štajge, vodi je u mračni kutak na fircanje) Ajmo Monika, skidaj ćega, znaš da si mi ti posebno draga..
Monika: Žile, jel me voliš?
Žika: Volim te, ti si mi sve na svetu, cvetu najslađi, livado moja rano okošena i slanom orošena...a sad napokon zini.
Retoričko pitanje koje postavljaš sam sebi sa ciljem da se nateraš da odigraš potez koji nije dovoljno promišljen. Autosugestija koja treba da te natera da pomisliš da to što radiš ne košta ništa - ne povlači posledicu. I uglavnom je istina. Ali samo u tom trenutku...
To da itekako može da košta uglavnom shvatiš prekasno.
''Ma jebaću je bez kondoma, šta me košta.''
----------------------------------------------------
Holandija - Jugoslavija '98.
Mihajlović: E, da šutnem ja penal?
Stojković: Pa ne znam, možda je bolje da...
Mijatović: Šutnuću ja, šta me košta!
----------------------------------------------------
-Nema više rakije, šta će pijemo sad?
-Ima, kupio ja Zozovaču. Pićemo to, šta nas košta.
Dežurni kardiolog u noćnoj smeni koji se razume i u elektriku.
Jer kad sveća dogori
i kad srce zaboli
samo ja ti mogu pomoći
oko ponoći
Mnogo zajeban dan.
Ustaješ ujutru na posao umoran k'o pas. Pokušavaš da upališ auto, kad ono neće. Setiš se da si ispao som što sinoć nisi natočio gorivo. Treba imati pamćenje kao slon pored onakvog posla.
Pravac na autobus. Jedva ulaziš, stisli se ljudi k'o prasići oko krmače. Naravno kasniš na posao. Ulaziš u kancelariju, kolege blenu u tebe k'o tele u šarena vrata. U tom ulazi šef šepureći se kao paun i počinje da sere k'o foka. Pita te što kasniš, ti kažeš da si spavao kao jagnje i da si hronično umoran, kao konj. Potom ti kaže da nema opravdanja i da će ti sledeći put skinuti 20% od plate.
Dosadan je kao muva. Pitaš se dokle ćeš biti crna ovca u toj kancelariji.
Ceo dan radiš kao mrav da bi se opravdao. Zabio si glavu u papire, k'o noj u pesak. Ne ideš čak ni na pauzu iako si gladan k'o vuk.
Konačno, kraj radnog dana. Istrčavaš k'o zec da bi stigao na autobus, koji naravno uvek pobegne, pa pobesniš kao ris. Čekaš drugi autobus k'o kvočka na jajima. Konačno se pojavljuje. Lešinari oko tebe su zauzeli sva sedišta. Ni komarac ne bi više mogao da stane. Zadnja stanica, vučeš se kao kornjača do kuće. Stižeš kući i vidiš da ova ćurka tek sad stavlja ručak. Odlaziš pod tuš jer smrdiš kao puma. Posle tuširanja ležeš k'o mečka u svoj krevet. Dolazi ti žena i kaže da do ručka ima vremena da se malo poigrate mačke i miša. Džabe, kad ne može da se digne patka...
Rečenica kojom urolog traži svoje pacijente u čekaonici.
Rizla za bebu.
-Mislim da se mali usro. Smotaj ga ponovo.
Večiti žal za davno izgubljenim vremenima. Nešto ukorenjeno u biti svakog čoveka.
Možemo biti milioneri, jebati zvezde sa estrade, imati vilu na Kipru, voziti BMW-a, uvek će postojati to "Kako se nekada živelo". To vam je rođaci urođena nostalgija. Što bi Nikola Kojo reko stalno ta priča kako je nekad nešto bilo bolje.
Sa urođenom nostalgijom obično dolazi i urođena potreba da se novim generacijama ispriča o starim dobrim vremenima i onome što oni nikada neće imati.
2014 godina - Ma ovi sjebaše državu, ova omladina nema nikakvu budućnost. Ovako nije bilo za vreme Slobe. Kad se samo setim kako se tad lepše živelo....
1999 godina - Kad se samo setim kako se živelo za titovo vreme, a gledaj sad. Ovaj Milošević sjeba državu totalno, svi nas mrze zbog njega. Nemamo mi nikakvu budućnost.
1975 godina - Pre čovek nije morao da bude član partije da bi dobio dobar posao, a gledaj sad. I ako se učlanim u partiju da im udovoljim ne smem u crkvu da idem. Ma idi bre ovako nekada nije bilo, pre smo živeli slobodno.
1925 godina - Ova tehnologija neće ništa dobro da donese. Gledaj ti ovo, sad umesto kočija voze kola. Još malo će i čoveka da naprave na mašinu. U moje vreme nije bilo ovih govana, živelo se ljudski.
1885..1743...1664...............................1099....650......250........124.......
Početak vremena, rajski vrt
Adam: Al sam se smorio ko zmaj. Ceo dan spavam i jedem voće, da bar imaju neke ribe pa da jurim nešto, nego ova moja jedina u celom univerzumu. A ni ona neće da mi da, nego ceo dan bleji sa onim životinjama. Kad se samo setim kako je nekad bilo bolje.
Bog: Kad nekad, ti si stvoren pre nedelju dana, ovo je početak vremena.
Adam: Ma znam, to me jebava urođena nostalgija.
Dan kada ne perete zube, kafu ispijate polako uživajući u svakom gutljaju zadovoljni svojom lenjošću, sedeći na terasi u pidžami i imate osećaj da sedite na vrhu sveta... A onda pozvoni telefon šef Vam kaže da je došlo do promena rasporeda rada i da dođete na posao za jedan sat.
Jedan poziv menja sve.
Vrsta muzike koju kada čujete da se emituje na bilo koje dve srpske radio stanice u isto vreme, odmah znate da se nešto strašno desilo i da je 100% proglašen Dan žalosti.
Osnovni motiv, poruka, kvalitet, poenta i element zapleta.
Jer, zaboga, kakvog bi smisla imalo da glavni junak bude staloženi mladić koji u svojih 25 još ima dovoljno živaca da smireno odreaguje na svakodnevne probleme? 'ajte, molim vas, to je takav kliše...Hrvati ga provlače od osamdesosme.
Poruka koju šalje izlgedala bi ovako:
Mi Srbi smo još krajem osamdesetih bili narod na nervnoj bazi razbijen k'o Perl Harbur. Sa civilizacijom smo raskrstili još u doba Nemanjića, a danas, sjebani ratovima, Mekdonaldsom, osiromašenim uranijumom i osiromašenom državom, sedimo na trotoaru, žvaćemo svoje cipele i zakrvavljenim...ma šta zakrvavljenim, krvavim očima merkamo turiste kao siroče provincijske kampere kad raspale roštilj. Naša komunikacija je svedena na neartikulisani bes, a razliku između dobrog i lošeg vidimo kao daltonista akvarel.
Snimak zgrade noću. Kiša. Tišina. Trepće neonska reklama i huji vetar. Ulicom prolazi taksi. Ako je Kusturica imao veze sa filmom, na taksiju su dva cigana sa laserskim ručnim topovima i vijetnamskim sindromom.
U suprotnom vozi ga Manda, dok na radiju ide narodnjačka matrica. Devojka ulazi u taksi. Dositejeva 26. Što brže možete. Manda baca hejt na političku scenu i taksi kreće.
Flešbek. Nebojšu Glogovca nešto budi iz sna. Ustaje rušeći flaše oko sebe, pali cigaru i trči na terasu. Neki klinci sviraju gitaru.
- ALO, MAMU VAM JEBEM MALENU! ISPOD OVOG PROZORA STE NAŠLI, MAMU LI VAM, A?! PRVO TITO, PA SLOBA, PA SAD I VI DA NAS JEBETE!
(nastavljaju da sviraju)
- E SAD ĆEŠ DA VIDIŠ SVOG BOGA! DOSTA SMO TRPELI! DOSTA! DOSTAAAAA!
(hvata peglu i frljači je posred Tv-a, obara ormar na krevet, demonstrativno izbacuje stolicu napolje, vadi i repertira pištolj i počnje da puca naslepo. Pogađa jednog klinca , dok se ostali razbeže). Vriska. Cika. Hitna.
Flešbek. Kamera prati klince dok trče. Prolazi ker. Kamera prati kera. Umalo da ga ugazi taksi. Kamera prati taksi. Taksi jureći kroz baru isprska od glave do pete Sergeja Trifunovića, koji se picnuo za dejt.
- Ne mogu više. Ne mogu. Prvo žvaka mesto kusura, a sad ovo. Ne znam šta se dešava. I mleko je poskupelo. Sutra javili grad. Koji je glavni grad Nepala? Koliko je sati? Šta će ona reći kad me vidi ovakvog? Bravo, magarčino, opet si zasro. Nisam. Jesam. Nisam. Ne znam. Ne mogu više. NE MOGU VIŠEEEE!
AAAAAAAAAAA, AGA BAGAGA BAGAGA RAGA! RAAAAA!
Cepa odeću sa sebe i pada na kolena na sred pešačkog. Iza ugla juri hitna, udara ga i kupi.
Prejeban splet okolnosti. Svi su u bolnici. Dečju pesmicu svira onaj što je svirao ispod prozora. Tu je i devojka iz taksija. Nebojšu hapse. Sergej se ludački smeje. Plaču bebe. Umire panda. Kraj.
