Pišem ovo kao upozorenje samom sebi. Najgori scenario.
Jutarnja kafka nije kafa, to je proces. Proces razmišljanja uz prvu, jutarnju kafu poslije neprespavane noći. Oluja riječi, pljusak rečenica i cijelih tekstova sa grmljavinom i flešbekovima. Milion pitanja. Nula odgovora. Nevidljivi sud. Osjećaj krivice iz apsolutno nepoznatog razloga. Preispitivanje soptvenih životnih grešaka koje to u početku nisu bile, bar nisu trebale da budu. Zbunjenost i nerazumjevanje sopstvene situacije. Kako je došlo do toga? Gdje sam pogriješio? Koji me je kurac natjerao da dignem kredit? Od kuda mi pravo da sjebem sopstveni život? Ko je mogao da zna da je ta fina, dobra cura koja je odgovarala i majci i drugovima bila samo faza u radjanju stoglave aždaje, gutačice plata i minimum sedam kredita?
Zašto me neko nije upozorio? Zašto sad svako jutro vidim ćaletovu sivu i umornu facu kako me pita jesam li dobro razmislio. Ne kontam kako to tad nisam čuo. Jebiga...
Svi su odjednom kadije. Svi bi da te tuže i najrigoroznije sude, pod refom kad tašta dodje na "par dana". Još te ponekad tast malo razumije ali zna se na čijoj je on strani. Kao i ja, kao i svaki drugi papučar.
Kafa je dobra. Gorča, jaka, miriše ko` na reklami. Ali na balkonu, jerbo se u kući ne puši. I onako ne pušim, ne smijem. Užasno joj smeta dim. Na balkonu sam iz navike, tako sam radio na početku dok se nije transformisala u gore pomenutog monstruma. Lijepo je na balkonu. Nije mi muka, ne preznojavam se i nije me strah. Iracionalan strah da će u stan da upadnu ljudi u crnim odjelima da me vode na streljanje, kao džukelu lutalicu. Nekad me je strah, a nekad bi to volio, metak u čelo i dovidjento. Ipak, ne moraju to da budu ljudi u crnim odjelima. Napokon, kad popijem kafu i zatvorim balkonska vrata tu se negdje i probudi moja divna aždaja pa se onako tiho prodere iz vecea u kojem sere i naravno ne zatvara vrata. Tad mi se vrati strah, muka i preznojavanje i shvatim napokon da u stvari preživljavam egzekucije svako jutro! I to u obliku jedne rečenice koju izgovara usrani, ženski insan. Obično nakon toga dolazi i pokoje pitanje, opet samom sebi.
"Ejj robe!! Znaš, nešto sam razmišljala!" A upičkumater`nu.. Koliko para, jel` danas 10-ti? Kad deda dobija penziju?
U novije vreme, sve frekventnije korišćena reč pri opisivanju popularnosti rend...:khm!:, *određeneličnosti, stvari, prakse ili fenomena. Relativno srpska zamena za odvratno-vatikansku imenicufan, koja je, eto, vremenom postala neizostavnim delom maltene svihsredstava informisanjai ustalila se kao jedno od strane njojzinih slugu masovno forsiranih idiomatskih sredstava. Naravno, ukoliko uspe da uz reč iz naslova uklopi i čuvenu floskuletinulik & delo* u jednom od 3 padeža koja poznaje, jedan prosečni diplomac Žurnalistike sa FPN-a (mada ih se može na prste nabrojati; prim.prev.) će doživeti i utoliko jači orgazam intelekta.
Poklonim ti se kevi, znaš!
• U Beogradu se ovog vikenda održava šurnaesti Festival Japanizma. Ljubitelji umetnosti koje isti obuhvata moći će da uživaju u izložbama, koncertima i kulinarskim hepeninzima, a za prave poklonike organizovana je i specijalna radionica "Liži moju kvaku"...
• Poklonici lika i dela Mome Kapora, odlučili su da podignu spomenik u znak sećanja i zahvalnosti ovom velikom piscu i misliocu. Spomenik će biti visok 3 a širok 2.5 metra, i depiktovaće čuvenog umetnika kako zagnjuren u krempitu iz*Kluba Književnikarecituje omot sa flaše od vinjaka...*
• U Knez Mihajlovoj ulici početkom novembra biće otvorena prodavnica koja će svojim kupcima moći da ponudi specijalizovani izbor poklona za različite vrste slavlja i proslava. Tako će poklonici poklona i poklanjanja biti u ekskluzivnoj prilici da, između ostalog, pazare majicu "Srećan ti Rođendan, Rođo!", šolju "Završio samFuckultet" i popa-lutku koji govori "Nije plak'o, ovoga mi krsta!" (za krštenja)...
• • • •
- E, brate, imam dve karte za cert Dilana Paneka...'Si poklonik dobrog ambijentalnog progresivno-psihodeličnog roka? - 'Si ti poklonik moje pesnice, a, debilu drogirani?!
Samo jedan mada, verovatno, i najpoznatiji od nimalo beznačajnog broja termina u srpskom slengu na kojima možemo da zahvalimo našoj gasterbajterskoj braći nastanjenoj na teritoriji SR Nemačke, tim hrabrim muškarcima i ženama koji su se u potrazi za boljim životom pre maltene pola veka uputili u ovu srednojevropsku “zemlju piva i kobasica”, tu ostali i sad podižu već treću ili četvrtu generaciju potomaka u istoj ( podizanje sopstvenih nadgrobnih ploča, pak, ostaviće za rodnu grudu; za to je, valjda, jedino dobra ).
Bilo kako bilo, izraz iz naslova je klasičan primer “srbizacije” jedne strane reči tj. procesa u kojem se ista raznoraznim metodama govornog unakažavanja filtrira u maltene neprepoznatljivu verziju sâme sebe, a sve u cilju zvučnog približavanja prirodi i tonu srpskog jezika. U prilog tome svedoči već i sâma reč “gasterbajter”, koja je u poređenju sa svojim originalom ( “gastarbeiter” ) ne samo netačna već i sasvim pogrešno akcentovana ( “gast-arbeiter” ). Doduše, treba staviti ruku na srce i reći da čak i najstrahotnija srpska “prevedenica” nije ni upola nakazna koliko jedna turska varijacija reči “Entschuldigung”. O tome, pak, nekom petom prilikom.
Elem, upotreba naslovnog izraza u svakodnevnoj komunikaciji na ovim meridijanima daleko je raznovrsnija od one u zemlji iz koje isti potiče ( “Aufwiedersehen” – doviđenja; prim. veoma ponosnog nem. prev.). Između ostalog može se susresti kao: specifičan pojačivač ukusa u tzv. “savetodavnim” rečenicama ( nešto kao “...i gotova stvar!”, samo loma zajebanije ), pomalo ruralna poštapalica neklasifikovanog tipa ali uglavnom negativne konotacije, latentna psovka nastala najverovatnije pogrešnom ritmizacijom originala ( “a u fiderzen” = a u pičku materinu ), dok se u nešto ređim situacijama dâ naći i u svom osnovnom značenju, ali više fore radi što je onda opet najpribližnije reči “doviđorno”. I kad smo već kod toga...Srdačan.
- Matori, pomagaj! Svetlani već nedelju dana kasni, šta ako je zakačila, jebote?! - A šta sam ja? Ginekolog jebeni? Nek’ kupi 10 onih kurčeva za izvaljivanje trudnoće, popije dve litre vode i aufiderzen! - Da, al’ šta ako je stvarno trudna? - E, pa onda je, brate moj, zaista “aufiderzen”...
*
- Pošto jabuke? - 100 dinara kilo, gospođo... - Skupo, bre... - Ako ‘oćeš – uzmi, ako nećeš – aufiderzen! - Ništa. Daj 5 kila, sviđa mi se tvoj stav...*
- Ćale, može neka finansijska ispomoć, xexexe? - Ne može... - A daaaj, što pušiš kurac, jebote?! - Aufiderzen, ščuo!!
***
- Otkud ti kući, bre? Jao, otpustili ga, znala sam! A jesam ti lepo rekla da ne pij... - Ćuti, ženi, i ne lupaj gluposti, k'o Boga te molim...Nisu me otpustili nego taj posao što sam do sada radio više ne postoji, je l' razumeš? - Ne razumem...Kako "ne postoji"? - Tako, lepo. Neki majmun je izgleda juče pušio u skladištu, nije dobro ugasio cigaretu i aufiderzen - tokom noći sve izgorelo, i skladište, i roba, i noćni čuvar!
Ultimativni revanšistički spust ribi koja nas je odbila na drzak način.
- Ćao. Znam da se zoveš Marina, a prezime me ne zanima, jer nosićeš moje uskoro. 'Ajmo napolje, ovde je buka. - Pali, seljaku! Otkud ti uopšte ideja da mi se takav nikakav obratiš?! - Jebiga, pogledao sam sve ribe u klubu i zaključio da ovakav samo kod tebe imam šanse.
Možda i najpravičnija (kamo sreće da je jedina takva) formulacija u našem zakonu. Ukoliko si napadnut, naravno da imaš pravo da se braniš, ali samo ako podjednakom merom uzvratiš, to jest istim oružjem. U teoriji zaista izvanredna, samo da nije te puste realnosti koja nam smeta da uživamo u svom nadrealizmu i proklete prakse. Bilo je polemike da se ukine posle slučaja dede od nekih 70-80 godina koji je potegao utoku na nožem naoružanog provalnika od 30 godina starosti i zaglavio robiju, ali nije došlo do izmene jer bi prava lopova bila narušena. A to ne smemo da dozvolimo da se desi! Ne, kad provalnik upadne, bićemo civilizovani kao Atlantiđani. Samo da voda ne nadođe, majkumu...
- Dobar dan. Srećan rad. Kako ide? - O, dobar dan, hvala. Evo teško, mučim se sa ovom bravom već dugo. Obično to brže odradim, ne znam kako ovo ovako... Da l' je ovaj lik lud ovo da montira. - Ja se zaista izvinjavam što Vas uznemiravam u poslu, ali da niste Vi slučajno provalnik koji upravo pokušava da obije moju kuću? - A, ovo je Vaša rezidencija? Oprostite, nisam znao, primite moje iskreno izvinjenje za onu formulaciju u vezi brave. - Nema veze, to me žena naterala da montiram, ja nisam bio za to. Znate, i ja se sa njom mučim. Bravom, to jest, mada ni žena nije daleko od te tvrdnje, a imam ključ. - Uh, da Vam nisam u koži! Ja to samo jednom, sada, a Vi svakog dana. Joj, gde mi je kultura? Ja sam Zvonko Kalauz, provalnik. Izvolite moju vizit-kartu. - Drago mi je, ja sam Petar Gedora, automehaničar. Oprostićete moju indiskreciju, ali da niste slučajno naoružani? - Ah, ne, ja sam fini gospodin provalnik, samo otuđujem Vaše stvari. Jedino ovaj pajser, ako se računa... - Jao, pa nemam pajser pri ruci da se sada fizički obračunamo. Jedino ako biste me pričekali da trknem do podruma, imam tamo jedan, pa da počnemo. - Naravno, nema problema. Ne uznemiravajte se ni ako je pajser rđav, primio sam tetanus nedavno. Neću morati dugo da Vas čekam, nadam se? - Ah, pa to Vam ne mogu obećati. Da budem iskren, nisam baš najsigurniji gde sam ga ostavio, moglo bi da potraje. Ali Vi slobodno uđite, raskomotite se, skuvajte kaficu, potrudiću se da brzo dođem. - Dogovoreno. Da pristavim i Vama kaficu? - Uh, baš bi moglo, legla bi mi jedna onako fino. Bez šećera, moliću. Posle, ako hoćete, umem da gledam u šolju, pa kad sve to završimo, šta kažete tada na obračun? - Vrlo rado, čekam Vas sa nestrpljenjem.
Autentična, po nekima izmišljena, ali u svakom slučaju veona intrigantna ličnost. Niko ne zna, u suštini, da li je postojala, ali o njoj se peva i dan danas. Svojih 5 minuta slave dočeka tamo u sitne sate, kada se otvore duše i novčanici njenih obožavatelja, koji prvo bojažljivo, pa kasnije sve smelije ''natpevavaju'' stihove sa mizikantima. Sve počinje naivnim stihovima „Cano, Cano, Canule, kupiću ti nanule", nastavlja dečjim „Kuvarica pile peče, iz pileta čorba teče. Pile ćemo da jedemo, kuvaricu zna se - bice muško prase", da bi se onda prešlo na neprevodivu egzaktnu erotiku koju je teško iskazati u jednoj definiciji.
Neki kažu da je Cajka zaista živela u nekoj vojvođanskoj zabiti. Drugi da su je izmislili Cigani, kao što su smislili i laganu, jednostavnu, efektnu melodiju u E-duru. Postojala ili ne, „Cajku" se svirala, i još uvek se svira od elitnih evropskih restorana, do poslednjih sremačkih prčvarnica. „Cajka", ovakva kakva jeste, prija svakom uhu, bez obzira na intelektualni nivo ili socijalni status, iako obiluje terminima sirove erotike, koja u neku roku može da bude shvaćena kao čist prostakluk, ali samo onom ko je ne razume. „Cajka" je deo naše vojvođanske izvorne baštine, samo nama bliska i razumljiva, i kao takva nikada neće biti zamenjena.
Kao takva, dopisuje se u kafani, posle velikih količina ladnih špricera koji otvaraju dušu i srce, i sklanjaju kamen uštogljenosti koji vlada nad nama. Sposobna da digne atmosferu gde to nikom ne bi pošlo za rukom i da otopi led u srcima svih besnih Sremica, Cajka će i dalje vojevati pobede nad učmalom atmosferom, životnim nedaćama, i bar na tren običnog čoveka skolniti mislima iz teškoća života i svih nedaća koje ga muče.
Samo neki primeri, ima ih naravno bezbroj, a to drugom prilikom.
A oj Rado, koliki je, velik kurac u komšije, turio ga kroz kapiju, zapiš'o nam svu avliju. AMAN
Jedva čekam poskupljenje mesa, da za kurac kupim Mercedesa. AMAN
Kada Eksim u iglou jebe, njemu često guzica ozebe. AMAN
Hvalila se iz Stapara Mara, da joj nema u jebanju para, kad to čuo iz Bingule Paja, uter'o joj i kurac i jaja. AMAN
Marš u pizdu materinu, kaže otac sinu, puno selo žena, a ti jebeš strinu. AMAN
I omiljeni stih, većine nas, vojvodjanskih bećara: Jebo bi je, al' je nebi liz'o, jer je pizda kraj dupeta blizo. AMAN
Za svel ljubitelje, obavezno preslušati audio verziju, pod nazivom Cajka uživo 1. deo, a i za one koji žele da saznaju nešto više
Duboke misli su one misli o samoj suštini života i sveta koji nas okružuje. Duboke misli znaju da budu opasne po život jer se čovek nenaučen razmišljanju može lako udaviti u njima. Srćom spasioci postoje u jednom malom gradiću po imenu Kovin.
