Istorijat demokratskih izbora u Srbiji bi morao da izgleda 'vako.
''Bože mili čuda velikoga, Podiže se kuka i motika, Da izglasa sebi novog cara. Jal vazala Vuka Brankovića, Jal pijanog Miloš Obilića, Jali starog, dobrog Knez-Lazara. Sjatilo se srpstvo vaskoliko Na Kosovu polju neravnome Da počuje duel kandidata.
Pak govori Vuče Brankoviću: ''Braćo draga olovke u šake, Rešiću vas ja dileme svake. Sa Turcima savez sočinjeti Uvoz-izvoz tako poćerati. Đe ovaca, i vuci su siti. Uzmeš Islam, ništa neće biti.''
Replicira Miloš Obiliću: ''Ne budali Vuče Brankoviću, Jali si se bunika najeo, Te govoriš takve nebuloze? Dok je mene i na meni glave, Srbija se saginjati neće. No vi, braćo, mene izglasajte! Život ću vam lasnim sočinjeti, Svoj na svome Srbalji će biti.''
Al besedi stari Knez-Lazare: ''Popio si, dobri moj Miloše, Kanda vino tebi čini loše? Biračko je telo vretenasto, Za koitus ti nisi dorast'o. Buzdovane povadimo naše, Da nam sišu i age i paše! Meni glasak vi od srca dajte, Videćete svakojake vajde. U Milice duge trepavice, Blajva dade, Kosovo ne dade!''
Prebrojaše posle prvog kruga, Vuk je prvi, a Milica druga. Kad je bilo oko drugog kruga, doseti se Lazare iz cuga. Pak govori kršnom Obiliću: ''Oj Miloše, dobri pobratime, Neko reče krava ima vime. Ima vime i moja Milica, Đe je vime, onđe je i pica. Arči, Šomi, nimalo ne žali, Da bi tvoji meni glasa dali. U savez ću radije sa tobom, No Srbina načinjeti robom!''
Tako Lazo postade ti care, Za ministre uze gospodare. Miloš dobi resorstvo od MUP-a Još podugo on Milicu šupa. Kad je Turčin krenuo na silu, Lazar viče Ravijojlu vilu: ''Aoj vilo, turim ti ga jako, Kako Turke da izgonim lako? Brankoviću Vuče je sa njima, A Milica od Miloša prima.''
Odgovara Ravijojla vila: ''Nisam kurva, nit' sam ikad bila. No ti šjedi, lepo popi' vino, Pusti Turke, proći će i njino. Pe-šes' vjeki očas posla prođe, Sloboda će Srbinu da dođe.''
Lepo reče Ravijojla vila, Sve pogodi, u pravu je bila. Brzo prođe, te dođe Slobodan, Za šest vjeki, opet na Vidovdan. Tek od tada, nama spasa nema, Srbija se za pod krušku sprema.''
Do laktova u masti sa ključem ili britvom u jednoj, a rakijicom u drugoj ruci. Imao je crne zube koji nikad nisu smrdeli kao što zubi znaju. Valjda baš zbog te rakije. Oduvek je bio zajebant. Pričao je stalno, često ponavljajući priče kao kakva pokvarena ploča a ja, savršen sagovornik, satima sam slušao i upijao te lovačke priče. Deda je bio i lovac. To nisam spomenuo! A kada bih napisao svaku njegovu zgodu ili mudrost koju znam... Ionako pola mojih stvari napisanih ovde su plagijati. Plagijati njegove priče.
Kada se i poslednji put vratio iz mrtvih, bio mu je to već peti-šesti put, baš zbog te rakije, gledao je izgubljeno u familiju oko kreveta. "Starac, znaš ko sam ja? Ko je ovo?" pitao je moj ćale pokazujući na Jovu, mog burazera. Teško, slabim glasom izgovori "Da znam, to je Filip!". Sva familija pokunji glavu u jebiga fazonu a deda pogleda u nas unuke, osmehne se i namignu. Jebeni car! Naravno da je znao sve! Vratio se poslednju foru da baci, da bude siguran da ćemo ga takvog pamtiti.
Naredna dva meseca imao je zamišljen pogled koji se gubio u daljini, verovatno iza njive gde je zalazeće sunce poslednji put sijalo po zlatnom žitu koje je on posejao. Pričao je s ljudima pokojnim odavno, a oni su ga svakim danom, sve glasnije i jače vukli dok nije popustio i svojevoljno pristao da pođe s njima.
Nisam neki emotivac, nisam ni umetnička duša. Ali vidim da ima nešto više u čoveku, jebiga, zatureno između svih maski koje menjamo između kadrova u ovom apsurdnom i loše režiranom filmu radnog imena život. Nešto iskreno, sirovo, primordijalno, nešto što je jezgro pokretačke sile u čoveku koje postoji i neizmenjeno tinja još od prvih ljudi evo do danas. Sa tim se svaki čovek rodi, a malo ko zadrži to u sebi posle detinjstva. Stisni čoveka pravilima, ograniči ga strahom, pritegni ga ograničenjima, isperi demagogijom... Stisni još, to nešto u čoveku kvrcne. A jednom kad kvrcne, zauvek je. Čovek izgubi baš onoliko ludosti koliko bi trebalo da ima da ga baci na neke nove puteve, da prodrma, da mu zatruje krv novotarijama i buntom, izgubi baš onoliko kurčevitosti da pogleda ravno životu u oči kad se sustretnu na nekoj uskoj stazi, na kojoj ima mesta samo za jednog. Stisni čoveka previše i od čoveka dobiješ utvaru. Oči potamne, kreativnost nestane. Da, okreni se - dobiješ jednog od mnogih utvara koje vidiš oko sebe. Ako čovek izgubi volju za životom, umro je, u tom slučaju otkucaji srca nisu život, samo su mehanika. Ništa više. Lobotomisati decu, za to nemam nemam adekvatan komentar, niti neko iole adekvatno bedno poređenje.
Ne dati detetu da uprlja šake zemljom crnicom, koja daje i uzima život, da oseti damar života pod svojim prstima, njegov prapočetak i ultimativni kraj - ne dati mu da živi. Ne daju detetu da uprlja šake, da proba pelin življenja. Sve što se stvara, vaja se iz blata, jedino ako se zasuču rukavi, i ako se čovek zaprlja životom, može nešto i da stvori. Život se ne živi u trećem licu. Niti skrštenih ruku. Zagrebati dno, primiti lakat u lice, osetiti strah, dinamika jeste život. Strah je život. Bol je život. Strast je život. Sklanjati dete od sparinga sa životom tokom odrastanja i detinjstva, to znači unapred ga spremati za poraz kad ga život baci u klinč ringa. A baciće kad tad. Jebiga, takav je kapric kurve zvane život, ali protiv toga se ne može. Ili držiš korak, ili predaš meč. Ako je šta podjednako međ’ ljudima, to je bar, važi za sve.
Tetošenje dece u toku odrastanja stvara loše ljude, sa malom dušom i velikim dupetom. Ta korelacija nije slučajna. Kad zapne u životu, a mamine sise na dohvat ruke nema, takvi traže odmah da krive nekog drugog. Nenaviknut na bilo kakav trud, i odgajan da mu dupe bude prioretet u stanju je da gazi tuđe živote, čak i zbog svojih najmanjih hirova. Jebiga, nije naučio vrednost života, ne zna da ceni. Život nije slikovnica, ovo je vrlo zajebano i grubo mesto. Sad "nažalost" pridodati, suvišno je, tako je kako je. Kad padnu, razmažena deca iz staklenog zvona ne ustanu. Ruke su im bele, mišice slabašne. Odgajati dete pod staklenim zvonom je kao pripremati belo pile u inkubatoru, i onda ga pustiti među gladne ulične kerine da ga rastrgaju. Peruška ili dve će ostati, i mnogo tople krvi da se sliva niz vruć asfalt. Ne govorim o odgajanju deteta da bude džiber, nego čovek, džentlmen. Šta li je to - e to je ponajmanje savremena asocijacija slike Engleza sa kokni akcentom koji u fraku pije čaj u pet popodne.
Ne to nije za dobro deteta, pogledaj me u oči, i slušaj dobro. Ne nisi altruista, niti Bogomajka, sebičan si. Odgajaš dete pod staklenim zvonom iz čistog egoizma, turiš ga u izolaciju i boli te kurac. Prst u uvo, tako je najlakše, daj hleba i igara. Ko će razmišljati i brinuti se, to je svakako precenjeno. Pomeriti dupe i dati detetu ruku dok uči korake životnog tanga je svakako preteško, gravitacija guzice te previše vuče dole, jer ipak su i tebe tvoji tako vaspitavali. Ne, vi ne želite da zadržite dete kući da ostane jer ga volite, vi želite usedelicu koja će vam za par decenija menjati pelene kad omatorite i da vas opominje na popodnevnu dozu Ranisana kad vas Alchajmer ubaci u drugu. Ograničiti dete je svakako dosta jednostavnije nego pustiti ga da živi, da proba, da shvati život. Da živi! Ako želiš odgajati dete u zatvoru, pa tebi ne treba dete, nego papagaj. Dosta bolja opcija, eto razmisli. Kad smo kod papagaja. U kavezu mu zakržaju krila zbog tih „ne možeš, ne može, neće, nemoj, nije to za tebe“ na koje ga rešetke kaveza stalno opominju. Ako se odlučiš da ga pustiš da leti u život, prvi vetrić ima da ga zalepi za beton. Ni peruške neće ostati. Papagaj iz kaveza ne mož' biti galeb Livingston, da ga jebeš, obrni okreni, ne može.
I onda kad se desi pizdarija, i kad se skurcopizdi taj vaš groteskni ringišpil, dižete glavu i gledate gore... Gore. Tamo se ne nalaze odgovori. C. Ne. Kajanje je zaludno posle, nijedna količina kajanja ne može promeniti loše odluke roditelja. Kad slomijete dete u detetu, sjebali ste ga za čitav život, pička vam materina.
Reper ili orjentir. Tačka u prostoru na osnovu koje se može određivati relativan položaj drugih tačaka. Termin je u upotrebi u artiljeriji. Pogrešan reper najčešće je uvod u katastrofu.
Opasna sorta ljudi koja, srećom, lagano nestaje sa životne pozornice.
Ne, ne govorim ja o ljudima poput moje gazdarice sa početka studija, baba Milke, čestite Ličanke, za vreme rata bolničarke na Petrovoj gori, koja je svakog četvrtog jula vadila iz vitrine svoju Spomenicu i ordenje i skidala prašinu sa njih krpom, tresući se pri tom čitavim telom, jer se gospodin Parkinson intenzivno družio s njom godinama unazad, a kada mu se kasnije pridružio i gospodin Alchajmer, ordenje i Spomenica su uzalud čekali u vitrini.
Govorim dakle o ljudima koji su itekako znali da potegnu svoju Spomenicu, kao kebu iza pojasa, „kad god je trebalo“ – kako je to lepo umeo da kaže moj komšija, pokojni Dragomir Sikiracija. Uuu, od kakvog su samo materijala bile pravljene te Spomenice. Kakav crni džoker u špilu Piatnikovih karata, pa on je mala maca za Spomenicu !
Kuća ili stan u elitnom kvartu ? - Spomenica ! Mesto ambasadora u nekoj egzotičnoj zemlji ? – Spomenica ! „Savetnik“ direktora u dobrostojećem preduzeću ? – Spomenica ! Školovanje dece na prestižnim svetskim univerzitetima ? – Spomenica !
Potezanje i mahanje Spomenicom, kao i nabijanje iste na nos svugde i svakome, prvoborci ’41 su doveli do savršenstva. I ne samo to, u svom revolucionarnom zanosu i nadahnuću, naučili su svoju decu da je Spomenica nasledna poput bilo koje nekretnine i da oni i njihova deca, i deca njihove dece, itekako imaju pravo da uživaju sve blagodeti koje ona sobom nosi.
E pa, malo morgen, drugovi prvoborci !
Zbog vas nisam postao „kapetan na belu ladju“ jer je neko od vas glavonja poslao dopis da potičem iz „četničke familije“. Prc ! ... Ovih dana izjednačiše četnike i partizane. Šta ćemo sad, drugovi prvoborci ? Kome od vas da se napozdravljam šire i uže familije za uništen dečački san ? Kome da se zahvalim za dva šamara dobijena od direktora škole, kome me je nastavnica istorije poslala u osmom razredu zato što sam rekao da je moj deda do rata bio kulak ? Pa šta ako je bio ? Sve ste mu uzeli, a mojim roditeljima ste dozvolili da smrde u jednosobnom stanu, celog života strahujući da im neki vaš „ker“ ne zakuca na vrata, istovremeno ućutkujući mene, da ne talasam puno, kad je klupko krenulo da se odmotava, tamo krajem osamdesetih.
U krvavoj igranci devedesetih, koju ste nam zakuvali, najmanje je stradalo vas, vaše dece i unučadi, drugovi prvoborci. Opet ste na vreme izvukli guzice, i svoje i njihove, a nečiju tuđu decu ste slali da ginu i budu sakaćena. A meni u bukvici piše da sam bio na vojnoj vežbi ? Molim ?!? Koliko znam, a znam, na vojnoj vežbi se puca manevarcima i na kraju dana svi, i „plavi“ i „crveni“ dođu na isto kazanče da jedu. Nešto se ne sećam „plavih“ da su dolazili, a vi ? A da, vi ste bili„ opravdano odsutni“, je l' te ?. Nosili ste tetki lek ...
I sada, skoro dvadeset godina kasnije, putujem krajevima koje sam nekad zvao domovinom uz oprez. Zašto ? Neee, ne bojim se ja tamo nekog Lojzeta, Ante, Samira ili Dževdeta ... Bojim se nekog tamošnjeg vašeg prvoborca zaogrnutog lipom, šahovnicom, ljiljanima ili crnim dvoglavim orlom koji kroji tuđe sudbine bez krojačkog metra ...
Pa kako da vas čovek ne mrzi ?
Lokalna kafana u Š. , Crna Gora, 1990.
Sedim za stolom sa bratom od strica i taman naručismo po pivo kad sa susednog stola zakrešta nekakav čiča: „Čiji ti je taj mali, Mišo ?“ „Eto ti ga pa ga pitaj ...“ – odgovori brat suvo. „Čiji si ti, mali ?“ – okrenu čiča ka meni svoje čkiljave, svinjske očice. „Mali ti je u gaćama, čiča, a ja sam sin ...“ – pa dodadoh očevo ime. „Aaaaaa, (očev nadimak iz detinjstva) mali ... He, heee ... Pitaj oca oćahu li pocrkat’ četnici pod pećine dolovske, da ne bješe varenike iz vaše kuće ?“ „Bogami bi ja volio da je bilo više te varenike, pa da četnici prežive i da vam se onda najebu milosne ...“ – brat me uhvati za ruku. „Ćuti, jadan ne bio, on je prvoborac čuveni ...“ „Pa šta ako je prvoborac ?!? ... Čiča, nabij sebi spomenicu uuu ... znaš !!! Ne daš mi ni pivo s mirom popiti !!! Mrš ! .. Ajmo, buraz ...“
Stanica „četvorke“ u centru Novog Sada, 1993.
Stasiti četrdesetogodišnjak, pristojnog izgleda, nešto duže kose i „štucovane“ brade, sa sve šajkačom i kokardom na njoj i klinac od nekih sedamnaest-osamnaest, koji vrti malu srpsku zastavicu u levoj ruci, raširili mini tezgu tu na stanici i prodaju četnička obeležja i kasete sa muzikom nacionalističkog naboja. Iz malog kasetaša tutnji „Marš na Drinu“. Odjedanput užasna dreka. „Sraaaaam vas biiiilo !!!“ – vreči kao jare iz plota jedna smežurana starica sa štapom. „Sraaam vas biiilo, partizaaaani umiru po parkovima od gladi, a vi prodajete to smeće !!!“ Stariji čovek pokušava da je umiri. „Molim vas, gospođo, smirite se, nema potrebe da vičete ... Vidite, ja prodajem ovo da bih preživeo, ja i ovo moje dete ... A ko zna, za pedeset godina, možda će neko poput mene na ulici prodavati petokrake ... Nemojte tako ...“ „Sraaaaam vas biiilo !!! ... Sram vas biiiiilo !!! “ – ne odustaje starica. „Ja ... ja ... ja sam prvoboooorac !!!“ „E, baba, aj sisaj kurac!“ – uskoči u raspravu klinac iza očevih leđa. „Šta mene bole kurac što si ti pušila kurac Moši Pijadi u rovu, pa dobila spomenicu ?! Ajd, sad, odjebi !!!“ Baba zaneme. „Dobro je“ – pomislih. „Nisam jedini koji ih mrzi ...“
Prijemna hirurška ambulanta lokalne bolnice, 2004.
GRUUUUU !!! Vrata ambulante se uz težak tresak otvoriše, ne bih smeo da se zakunem, ali ko da ih neko nogom otvori i unutra upade čovek pedesetih godina, sav unezveren, ali mu glas zazvuča veoma drčno: „Molim vas, doktore, moj otac mora pod hitno da legne u bolnicu ! On ima skoro osamdeset godina i jako mu je loše ...“ „U redu, uvedite ga da ga pregledam“ – rekoh. Po obavljenom pregledu, vrlo brzo utvrdih da starac nema nikakvo hirurško oboljenje koje bi zahtevalo hitan prijem, pa tako i rekoh njegovom sinu. „Ali kako, molim vas, nije za prijem ... znate, on je prvoborac ...“ – drčno će sinčić. „A je li ? E pa vidite, gospodine, to kod mene nije olakšavajuća, nego otežavajuća okolnost ...“ - rekoh uz jedva primetan osmeh. Jesam li darnuo gde ne treba ? ... Ooo, još kako ... „Kaaaako molim ?“ – dreknu sin, a zatim sve maske finoće spadoše i on krenu da sipa najstrašnije kletve, uvrede i pretnje. U tom momentu se setih da sam dan ranije na odeljenje primio dedicu, koji je veći deo života proveo u zatvoru zbog pripadnosti četničkom pokretu i cinično se osmehnuh. Glumeći da sam se uplašio od sinovljevih pretnji, rekoh: „Dobro, gospodine, primiću vašeg oca u bolnicu ...“ Momentalno je zaćutao, a pobednički osmeh mu je ozario lice. Lično sprovedoh dedicu do sobe u kojoj je ležao ovaj drugi dedica. Upadoh u sobu prilično bučno i viknuh: „POMOZ’ BOG, ĐEDE !!!“ „Bog ti pomog’o sinko ...“ – reče stari četnik. „Evo ti vodim jednoga prvoborca, da ti bude cimer ...“ – namignuh mu šeretski uz osmeh. „Ođe mi ga lezi ...“ – reče deda pokazujući na krevet do svog. „Da ga ja izliječim ..“ – nastavi on „testerajući“ bridom levog dlana preko sopstvenog grla. Sutradan je deda-prvoborac napustio bolnicu. Na lični zahtev.
Pitate me da li mrzim sadašnjost Vukajlije, znajte, tako nešto se ne pita.
Kako ne mrzeti skup anonimnih jadnika koji pišu bedne definicije, koje ne zaslužuju ni da se na njih potroše dva bedna dinara da se odštampaju kako bi se njima obrisala guzica posle obilnog sranja, sa kojim se već pomenute definicije mogu uporediti? Kako ne mrzeti te iste anonimne jadnike zato što smatraju da će njihove definicije neko ocenjivati a sami nedeljama nisu pročitali nijednu definiciju? Kako ne mrzeti preljevanje na posterima i davljenje u govnima po reakcijama? Kako ne mrzeti moderatorske kurve, pedere, lopove, licimure, milijardere koji lade jaja i kartaju šaha umesto da septičku jamu isprazne. Kako ne mrzeti besmislene diskusije o tome zašto se divimo Crnoj Gori i tri teme o Titovim blizancima u poslednjim aktivnim temama? Kako ne mrzeti mrtvilo četa?
Kako se ne setiti lepih vremena? Vremena kada su smiješne slike zaista bile smešne, kada se zavodila diktatura po fotografijama vukajlijaša zbog ziljavljenja Sandžak Babe, kada su tinejdžeri proterivani u igre, zato što i zaslužuju da budu tamo zato što su stoka bezrepa. Vremena kada su četom vladale dojke, a forumom koNjkursi na kojima su se pljuvale posterdžije. Vremena kada su definicije morale da imaju određen kvalitet da bi bile na naslovnoj, kada su se strajizmi praštali samo Straji, a ostaloj gamadi brisali. Vremena kada ocene nisu pokazivale doba dana kada je definicija napisana, i raspoloženje gamadi koja se tada zatekla na sajtu, nego njen kvalitet. Vremena kada su se posteri brisali brzinom munje tako da si sekund posle otvaranja postera bacio F5, a onaj lik bi već plakao i vikao da mu ostaviš bendvid na miru. Vremena kada su reakcije postojale samo na Mulucinoj temi. Vremena kada su kradljivci kulenja bili proganjani, a ne postavljani na odgovorne pozicije, i kada nije prošlo tri dana bez kvalitetnog spema foruma ili četa. Kako ne pomisliti na onu Tulumovu „Kad se samo setim kako je nekad sve bilo super dođe mi da umrem sad kad nije ništa super u poređenju sa nekad kad je sve bilo super a sad nije“?
I na kraju, kako ne mrzeti sebe, zato što si upao u kolotečinu sadašnjosti Vukajlije? Kako ne mrzeti sebe što nisi bio prvi koji bi rekao „Ovako više ne ide“, prestao da pljuješ lošu ocenjenost i počeo da redovno čitaš definicije? Kako ne mrzeti sebe što postuješ na temama o baštovanstvu i beskrajnom nizu tema o najglupljim sportskim događajima? Kako ne mrzeti sebe što ti je suviše mrsko da klikneš „Odjava“ nego nastavljaš da obitavaš na tom istom mestu?
Zato ja mrzim sadašnjost ovoga sajta, a očito i sebe samog. Hvala, i m'rš u kurac.
Mogao sam da napišem i karijeristkinja i da u toku kucanja dva puta pogledam u tastaturu(elektronsko lomljenje jezika xexe) da li pravilno kucam tu reč ali neću. Jebe mi se, moja dekfka-moja pravila. Ionako mi i te rodne ravnopravnosti idu na kurčev živac ali o tome nekom drugom prilikom.
Karijera, kažeš, emancipacija? Frljamo se izrazima, a? Šta si ti ono beše po zanimanju, piar? Konsalting menadžer? Menadžer bilo čega? Sajmovi, konzilijumi, kongresi, okupljanja, sastanci, kontakti, asistenti... Jel znaš ti, poslovna ženo, da zaviješ sarmu, da te ja pitam? Naravno da ne znaš, nisi gledala majku kako kuva nego seks i grad, jebo selo tamo samo blata ima.
Umesto da si pravila kolače kao tinejdžerka i pisala recepte u svesku ti si jurila popuste po berškama i teranovama, kucala esemesove i mejlove i razvlačila žvake po fakultetima i zadnjim sedištima napucanih likova sa beogradskog asfalta. Sada recepte čitaš na netu i pitaš se zašto su ti kiflice kao guma a za podvarak misliš da je "ono na kolima ispod onog metalnog što si platila 170 evra kad se pokvarilo".
I ta kola. Jebo te ko ti je reko da ih kupiš i ko ti je dozvolu dao. Samo ti nabadaj papučice u štiklama i polako...imamo mi vremena da ti uteraš MANa sa dve prikolice na to "malo" parking mesto, čemu žurba pa svi smo krenuli na Obilićev venac da pijemo produženi sa mlekom i ogovaramo ljude, to je esencija života.
Posle se pitaj zašto nemaš dečka. Ili imaš ali je pomalo gej i ne jebe kako valja. Pa ne bih ni ja jebao kako valja da jedem supu iz kesice, dao bih ti kurac u kesici pa ga kuvaj dok ne nadođe a onda mi kaži jel isto "iz kesice" i domaće, masno. Muškarac spremio sebi da jede, opeglao sebi majicu i jedva našao čarape pa da jebe kako valja? Juče. Pa sam sebe gleda ko pederčinu, umalo nije zavuko sebi pastu za zube u buljsona posle kupanja.
Gde su ti deca? Jebo ženu koja troje nije rodila. Nemaš dece jer su obaveza? Pa i tebe je neko odgajio i posvetio ti se...dobro, možda te je trebao malo više tući ali svako ima pravo da pogreši. Dece nemaš jer nemaš ni muža a ako imaš muža onda ne možeš da planiraš decu kada još nisi zamenik zamenika zamenikovog zamenika nekog kurca u nekoj firmi sa imenom profy, inter, global pa neki đavo... Nek imaš platu ko Milka Forcan ali ako dece nemaš koji će ti? Letovanja, krpice, izlasci... A imaš kucuuu. Jaoj slatkica voli životinje... Volim ih i ja ali im ne titram muda i ne hranim bolje nego sebe. To treba da ti bude ljubimac a ne gazda i ako uopšte porediš džukelu sa detetom zaslužuješ da nemaš dete.
Da, izlasci. Pregazilo te je pola grada jer si ti emancipovana, samostalna, jaka, sama sebi dovoljna žena? Ne, ti si kurva. Kako god da sročiš opet si kurva. Tj drolja, kurve poštujem. Pohvali se ovim kada te "startuje" neko, svideće mu se veruj mi.
Koliko god napredak civilizacije bio dobar ima i svoje loše strane a ova je jedna od najlošijih. Mrzim i muslimane ali šerijat je iz raja izašao. Dobile ste i pravo glasa. Al ste ga izglasale jebale ste mu mamu, bitno da oni imaju lepe frizure i čestitaju vam Osmi mart preko teve prijemnika. Što su arapi puni love? Nafta? I to se potroši, ali nema ko jer žene ćute i rade šta im se kaže.
Toplo porodično gnezdo, ručak miriše 200 metara oko kuće ili stana, muž došao sa posla i seda da popije rakiju pred ručak, doneo skromne ali pune kese, deca dolaze iz škole, ljube mamu i tatu, sedaju svi zajedno da ručaju i pričaju o tom danu, kuća sređena pod konac možeš je za katalog slikati, gledanje slagalice posle ručka, pomoć deci za domaći zadatak, šetnja parkom, porodično pecanje, odlazak kod babe i dede, idila...to je idila a ne ono što juriš i šta sanjaš.
Bezvredna hartija. Papir kojim ništa ne dokazuješ i ne služi ničemu, nego jednostavno ga imaš kod sebe zato što tripuješ da nešto vredi, a ustvari je go kurac od papira i možeš samo dupe njime da obrišeš.
- Bakljava. Ja sam Kristijan Gaši, fudbaljer Sent Galjena. - Lepo je to dedžgo što se baviš sportom, nego kakav ti je to papir u ruci? Da bi ušao u Rusiju moraš da pokažeš pasoš. - Pa to je pasoš Republjik Kosova. - A-ha. Super ti je to, ja sam inače iz Narnije, pa te razumem. Nego daj nam pasoš. - Alji ovo je pasoš. - Jeste, jeste. Srećan put nazad. Sledeći. - Ovo je međunarodni skandalj. Molim Vas pozovite konzuljat Kosova. - Konzulat Kosova još nemamo. U planu je odmah nakon postavljanja konzulata Srednje Zemlje. Do tada, sikter bre!
Odluka da okončaš svoj život na jedan poseban način. Nećeš to uraditi klasičnim vešanjem, pucanjem sebi u usta ili lastom sa zgrade, nego ćeš ili smisliti nešto novo, što do sada nije korišćeno ili ćeš sebe namerno dovesti u situaciju da te neko ubije, oslanjajući se na to da će izvršioci tvog ubistva, koje je samoubistvo jer ga ti priželjkuješ, biti originalni i nadasve inspirisani tvojim provokativnim gestom.
- Što gotivim ove krajiške svadbe. - Jeste, najbolje su. - Što je stala muzika? - Neki lik se popeo na binu i skida košulju, saće verovatno da zapeva. - Brate je l' mu ono šahovnica na majici? - Da bre. Vidi što ga svi gledaju u šoku leptejebo. - Čekaj nešto hoće da kaže. - Samo za mladence i celu njihovu familiju otpevao bih *Čavoglave* od Tompsona. Idemo, jedan, dva tri i....
Zamišljena sila koja uzrokuje da stvari ne teže kretanju prema centru planete nego se kreću u suprotnom smeru, takoreći na gore.
- Mile, bio si na moru? - Kako znaš? - Čuo sam da je bio neki blam, ali neće da mi pričaju, kažu da čekam tebe... - Uf, znaš onu moju džanariku? - Znam. - Znaš kako ja svake godine pečem rakiju od nje? - Znam, tečna ciroza, nema ko je ne zna... - E, ponesem ja litar na more, zviznem sa gazdom jednu noć celu flašu, on iznese svoju lozu istog nivoa kvaliteta, meni se prikenja, daleko WC, skočim u more i obavim... - I? - Ovaj bacio peglu od smeha - ja dobio proliv, a ono govno se svo nagomilalo oko vrata kao braon ogrlica... - Aaaa, zato meni kažu da te sad zovu Mile Antigravitacija...
(Kolubara, 1914, noć, obe strane su ukopane) Poručnik Ilić: He he he he ej Švabe, da nemate municije, da vam dam malo he he he ite u pičku lepu materinu! (muk na drugoj strani) Poručnik Ilić: He he he što ćutite, ite u pičku lepu materinu, odo ja da se ispraznim, trpim još od Milanovca, tri ti boga jebem kol'ko brzo bežite! Glas sa druge strane: Nabo te tvoj kralj Petar! Poručnik Ilić: He he he Hrvoje nabodem ti ja krstaču u zemlju na 40 dana, ako me razumeš Drugi glas sa druge strane: UUUUU NE BIH TI SIPA KONŠERVU U PANCEROTU AL ĆA TI JE UVALIJAAAAAAAAA Glas sa druge strane: Šuti, panjino dalmatinska! Poručnik Ilić: Jebem ti krv, varim bre k'o piton bebu slona, šes' meseci, klajfna mi bude ko tramvajska šina. He he he, Švabenzi, haben zi di zerbišen banditn geprctn habn? Glas sa druge strane: Vaas? Poručnik Ilić: He he he ih zage, gee in di muters foce, varst du in di arš geprct? Glas sa drugi strane: Ah di zerbiše idiotiše barbarn! Major Petrović: Pa dobro bre, čoveče, hoćete li prestati da psujete već jednom? Poručnik Ilić: He he izvin'te gosn' major, malo sam ždroncnut, ite u pičke lepu materinu!
