Kaže se za radodajke najvišeg reda. Devojku kojoj ni piće ne moraš da platiš da bi ti izblajvala u veceu. Ribu koja će ti dati na prvom sastanku. Cavu koja se trpa u buljsona iako nemaš dobra kola. Prokleta nimfomanka.
- Viš onu tamo? Gledam je celo veče. Ne znam da li da joj priđem. - Au maćoree, pa ti si puk'o? Za nju ne moraš da skupljaš hrabrost niti smišljaš spiku. Samo joj priđi i pitaj je da izađete na svež vazduh malo i vodi je kući. Pocepaj je ko metar drva i to je to. Sutradan te se neće ni sećati. To je tak'a sorta. - Znači taj fazon? - Nego šta, da ima šifru otvarala bi se na četri nule, ko oni koferi po difoltu.
Urbana legenda među Srbima da postoji "kompijuter Pentium 5" koji "ima neki naš rođak", "koji ćemo mi kupiti jer je to najbolji kompijuter" ili "naš rođak ima Pentium 5, ali mi čekamo da izađe još bolji Pentium 6".
Kako su Srbi znali ustvari samo za Pentium i ako kažeš da imaš komp, drug će te pitati "Koji ti je Pentium?", a naravno, ne vredi da mu objašnjavaš da pored Pentiuma postoje i druge vrste.
Noob: Brate, koji ti imaš kompjuter? Geek: AMD Athlon 2 Ghz, 1 GB RAM-a... Noob: Ma brate, koji ti je to Pentium? Geek: Pa... Može se reći da je kao Pentium 4. Noob: Brate, to je sranje, meni će ćale da kupi Pentium 5! Geek: Kako kad Pentium 5 ne postoji? Noob: Šta jedeš govna, ima ga moj brat od strica i to je najbolji kompjuter na svetu! Geek: Zbogom pameti...
Legendarno pitanje koje koriste stariji mangupi da bi naterali klince da se potuku.
Vlada: Ko je jači od vas dvojice? Rade: ja sam! Pera: ma laže on,ja sam! Vlada: e pa ne možete obojica biti najjači,mada mi je Đole reko da je Pera jači... Rade: eo saćeš vidiš da nije... paf paf trš...
Padež koji je slican vokativu, ali unosi više decibela u svoje značenje i upotrebu.
Nekada se urlativ koristio samo na sportskim tribinama, a danas se koristi i u čekaonicama, pred šalterima, učionicama...
-GOSPODINE, TI SI SLEDEĆI !!! -Dobro, sestro... -A TEBE ČIČA, DA NE VIDIM VIŠE OVDE !!! -Ali, poslali su me... -TAJ KOJ' TE JE POSL'O DA TI DA I UPUT, RAZUMEŠ!!?
Tekst izvrsne asimetrične vrednosti, provučen kroz najširi dijapazon vremenskog i konstruktivnog toka, načinjen u umu nekog destruktivnog manijaka, isklesan u kamenu Mont Everesta. Ona priča kada je neko nešto sa nekim uradio na neki način, što neko, negde, u nekom vremenskom periodu treba da pročita, da pusti tu masivnu količinu informacija kroz receptore vida i lokalizuje ih u malom mozgu, prinuđen da količinom datih podataka izbaci iz mozga celu srednju školu i onu jednu jedinu knjigu o preživljavanju u divljini urbanističke sredine, vođenu kroz način pravilnog i racionalnog šopinga, prevashodno namirnica i ravnomernog raspoređivanja primljene monetarne vrednosti u vidu plate. Nešto poput one priče koja sve zanima, ali niko ne želi da je čuje ili ne daj bože, pročita. Priča vašeg života. Rođeni ste za vreme rata ili ste u to vreme odrasli. Nije bitno kog datuma i koje godine, svi znamo sa kojih ste prostora, a ovde je uvek bilo nekog rata. Bez obzira na okupatorske sile, imali ste divno detinjstvo. Šuma, park iza zgrade, dvorište, društvo iz komšiluka. Žmurke, ganje, straže, pa čak i u to vreme depresivnih i u isto vreme lucidnih trenutaka našeg naroda, igrali ste se rata. Maloumne dileje bez kapi zdrave i racionalne pameti, nesvesne dešavanja oko sebe. Kasnije, škola. Navikavanje na obaveze i polako gašenje detinjstva, dok vam se mozak pun nepreglednih panorama mašte šije i oblikuje prema onome što se smatra normalnim. Imputacija religije, politike, pogleda na društvo, odvajanje normalnog od nenormalnog, sve preko strogo iskrojenih društvenih, duhovnih i fizičkih normi. Odrastanje. To je trenutak kada kreneš stranputicom u svom životu. Tinejdžersko doba. One godine na koje ćeš u dubokoj starosti da gledaš delom sa gađenjem, delom sa setom. Ali si ipak zahvalan životu na tim uspomenama, koje su te najviše oblikovale. Prva cigareta. Prvi džoint. Prvi odigrani tiket sa društvom na kraju osnovne. Ah, ta još uvek nevina vremena. Stigao je i taj dan. Probao si nešto od jačih droga na proputovanju kroz Evropu u dvadesetoj, sa društvom. Išao si na ispiranje od Češkog piva. Jurili su te karabinjeri po Rimu jer si se pobio u lokalnom kafiću sa likom koji je smuvao ribu za susednim stolom na koju si bacio oko. Bio si lud. U Nemačkoj si se skontao sa grupom gejeva koji su ti uvalili džoru po nižoj ceni. Zauzvrat si se klao sa lokalnim neonacistima braneći ih. U Francuskoj si nevino spavao na Jelisejskim Poljima, snivajući divne snove nošene svetlim "Šardoneom" i govedinom sa tri kile crnog luka. Bežao si na Koridi od razjarenih Španskih bikova i toreadora sa mačevima, jer si kresnuo gradonačelnikovu ćerku ispod tribina. Jebao si Bugarske kurve poreklom iz Ukrajine, prerušene u časne sestre u Amsterdamu. Pokušao si da preplivaš la Manche, ali te srećom brodska patrola izvukla na vreme i pomogla ti da se spaseš iz hiperventilacije. Trčao si go ispred Engleske kraljice. Vratio si se nazad u svoju zemlju. Par sledećih godina si bio frajer u društvu i muvao svaku ribu na koju si naleteo. Sve dok se jednog dana nisi oženio. Proglašen papučarom, sa devalviranim krugom prijatelja i srećnom ženicom uvek željnom pažnje, prolaziš kroz još par godina svog života. Dobijaš decu. Ti mali anđeli koji ti psuju sve po spisku. Preslatko, dok su male praznoglave budale. I oni odrastaju. Tada se svet pretvara u mračnu pustaru u kom te boli kurac za sve oko sebe. Brak ti se raspada, ali izdržavaš zbog dece. Žena se dere na tebe svaki dan i zvoca ti zbog para. Banke traže povraćaj kredita uz kamate od pedeset posto. Kasniš sa ratama za auto i stan. Kum hoće da te bije jer mu još nisi vratio pare, a šef te tera da radiš prekovremeno. Neplaćeno, naravno. Pronalaziš mir u piću. Sediš u kafani i razmišljaš. Jebao si pola Evrope. Sada tebe jebe cela Srbija. Vremenom se izvučeš iz svega. Deca diplomiraju i napuste te. Posećuju jednom godišnje. Nekad i ređe. Žena svakih par dana kupuje baterije za vibrator koji je dobila od komšinice Mice za Novu godinu. Ti znaš za to, ali te boli kurac. Ne sapliće te svaki dan, što se toga tiče i bar je srećna. Ne priča. Mnogo. A i ti si srećan. Jebeš komšinicu Micu kad god joj je muž na poslu, a deca u školi. Prolaze godine. Usponi i padovi. Obraduješ se i ucvikaš od svake vesti. Prestao rat. Da li je to samo zatišje pred buru? Komšinica trudna. Da li je tvoje? Konju, naravno da je tvoje. Onaj njen je zadnji put pipnuo nakon Božićnog posta '99. Jebiga, ne možeš sad ništa. Bar je tu, blizu, možeš da ga gledaš kako odrasta. Starost. Otišao si u svoj zavičaj. Provodiš poslednje godine svog života u miru. Razmišljaš o svom životu i prisećaš se svih trenutaka sa osmehom. Uz suzu na licu i poslednje otkucaje srca, možeš da kažeš samom sebi da si živeo. Zašto je ova priča bitna? Nije. Da li je istinita? Ni to nije bitno. Ali bi bilo lepo da je neko čuje. Ili pročita. Ali neće. Iako je napisana, u savremenoj ljudskoj prirodi je da živi brzo i ne obraća pažnju na one stvari koje nas ne zanimaju. Umesto napredovanja, ram memorija homo sapiensa se smanjuje. Teško je zadržati nečiju pažnju. Smisao ovoga je ironija. I jedna priča. Šta je ironija u priči? Nema je, jebiga. Ironija je u definiciji...
Semantička konstrukcija koja povezuje lepe manire i našu stvarnu nameru.
- Ej, šta radiš bre Mićo? - Evo...blejim, ti? - Ništa...upekla zvezda, je li? Kako tvoji podnose vrućinu? - Onako, čvarimo se, bemliga... - Šta ćeš, kažu ima i preko četres stepeni...jel si ti ovako dobro? Kako mali Vasa? Uči li šta? Radenka jel te sluša? Jel vam Džeki ne kenja po patosu više? - Dobro su svi, ma Vas... - Nego da te pitam nešto, imaš li možda jedno 100-200 evrića na zajam?
