Neophodno prestrojavanje nakon što ste ispratili devojku a dok čekate njenu najbolju drugaricu.

Ствари које се могу наћи на оним најсоцијалнијим дјеловима бувљака за које ни ви ни онај ко их продаје не можете наслутити шта су и чему служе, али ипак имају своју цијену.

Cvet je čudo, lep, mirišljav, olujno čulan, kratkotrajan i prokleto prolazan. Takav je, gotovo nematerijalan kao san jer je lišen savkog materijalnog smisla ukoliko ne proizvede plod. Tek kad vidite tužan prizor uvelog cveta shvatite koliko je produktivno jebanje važno i smisleno za plod i sledeću generaciju lepote. Plod ne mora biti, a najčešće i nije, lep kao cvet, ali je materijalan i sadrži podjednake ekvivalente energije i života, suštinski neophodne za svu lepotu sledeće generacije cvetova.

Mazohistički organizmi koji ne samo da mogu da opstanu u ekstremnim uslovim – oni vole ekstremne uslove. Toliko su ekstremni u svom mazohizmu da ne bi ni mogli živeti u normalnim uslovima. I uopšte mi nije jasno što se digla tolika frka oko pronalaska nekoliko kolonija bakterija koje žive na uranijumskim šipkama nuklearnih reaktora, olovnim blokovima akumulatora pa i oko ovih najnovijih što uživaju u Aresenu, kada više od pola mog plemena živi životom ekstremofila. Muči ih osiromašeni uranijum, atmosefera od ugljovodonika, tvrda voda, ograničeni i oskudni izvori hrane, elementarne nepogode, izolacija, kanibalistička korupcija ...

Začudo, oni se uspešno pare, jebu i razmnožavaju, zajebavaju, opijaju, trezne, pa opet opijaju, definišu ... OPSTAJU ... Ekstremofili!

Sposobnost da se zoom out mentalnih sočiva “povuče” do krajnjih granica. Tačno je, ne vide se mnogi detalji na “velikoj slici” ali poznavanje samih detalja slagalice bez potpune spoznaje o tome kakvu sliku grade je skoro bezvredno. Opet, ako već imate “ugrađenu” opciju zoom outa na vašem mentalnom sočivu nije teško povremeno uraditi i zoom in, čisto da bi videli šta se radi tamo dole i kako se uglovi delova slagalice međusobno “gađaju”.

Kažu da ovo padanje na pamet ima neke veze sa popodnevom kada je slavnog Njutna klepnula jabuka po glavi baš kada je slatko zadremao ispod krošnje. Isto kažu da tu ima neke simbolike jer kako ga je klepila jabuka tako je on posumnjao da tu postoji neka viša SILA koja je jabuku dovela baš do njegove glave pa je onda rešio da malo pročačka po pojavi koja je tada već imala svoje ime – gravitacija.

Misli ne “padaju na pamet”, doduše one i ne “izlaze iz pameti”, nevidljive su, čak ni senku nemaju, lako se stvaraju, lako se menjaju i lako nestaju. Uzalud tražite, takvog čarobnjaka koji može svet da pokrene a usput je potpuno bestelesan nećete nigde pronaći.

Ali da ne bude baš sve tako misteriozno i neopipljivo postoji jedna “stvar” koja mislima daje smisao, značenje, težinu i koja ih u potpunosti razotkriva: to su u stvari otisci, proizvodi i nusproizvodi misli, a zovemo ih dela.

Jebeno bezizlazna situacija, a muka pritisla. Gde pobeći, skloniti se a da se ne zajebeš i da se izvučeš iz govana. Gore ne može, visoko u pičku materinu, a još te tamo čeka onaj bradati master baja. Dole isto, jebeno tvrdo i puno troglavih kerova. Pa ‘oćeš nećeš, kad već nema gde ostaneš tu gde jesi. A gde si? Prema naslovnoj umotvorini, logično, u vukojebini negde između neba i zemlje. Znači živi si. Dobro je, jer ni gore ni dole ne bi valjalo. I jedno i drugo bi značilo da si među blaženopočivšima. E sad, upadanje u pliću ili dublju komu bi možda moglo da dođe u obzir kao neka kompromisna varijanta za izbegavanje dalekog neba, tvrde zemlje i ovozemaljskih zajebancija. Samo veselo i opušteno, nebo je visoko a zemlja je tvrda.

Retrogradno evolurala od nekadašnjih elitnih jedinica Lava Trockog do današnjih domaćih izdajnika. Doduše bilo je i međufaza kao ona u Španiji kada je neki general rekao da će on lično voditi četiri kolone a da mu se peta zagubila negde kod Madrida i da će ta peta tamo čekati ... ali u zasedi.

Kod nas je bilo... pa u našem stilu?
Jebi ga, taj baja koji je bio zadužen za kolone nije imao Excel inače ko zna koliko kolona bi napravio. Ovako u tefter mu stale samo pet, pa je lepo razvrstao po kolonama sve one likove koje zna i koje ne zna. U prvu kolonu je smestio vođe i ta prva kolona je bila svetinja, tu nema diranja. U drugu dragu mu familiju, u treću prijatelje (ali one prave), u četvrtu pale drugove (eto, da se i oni pomenu negde), a u petu sve ostale.

Iako po propozicijama preskakanje iz kolone u kolonu nije bilo dozvoljeno niti moguće, dešavalo se da se neko iz neke naprednije kolone preko noći (ali naročito preko noći) nađe u ovoj najnazadnijoj, takozvanoj intelektualnoj petoj koloni.

Elem, ta najnabudženija imenima peta kolona nije imala ime, a sve te ljude su ipak morali da proglase da su nešto jer ovako nisu bili ništa, nisu bili vođe, rođaci niti prijatelji, a ni pali drugovi. Na kraju je pronađeno jednostavno i logično rešenje: imenovaše ih petokolonašima. Još samo neka funkcija da se dodeli petoj koloni i stvar rešena. E tu se debelo zapelo ali je to zapinjanje ipak rešilo problem. Nema funkcije za petokolonaše!, beskorisni šljam, trutovi, čitači i pisači knjiga, anglofili, germanofili, čovekoljpci, vernici, filozofi, maštari, sanjari ..... ma oni su sve samo ne neko iz prve četiri kolone. Jednostavno VIŠAK i balast.

Da, tako je bilo u vreme pre Excela, bio je samo baja sa tefterom, a u tefteru 5 kolona. Petokolonaši.

A u kojoj si ti koloni?

Pseći govor tela i izraz vrhunskog poltronstva i poniznosti. Inače, među ljidima vrlo cenjene veštine.

Visoko kotirane na listi poželjnih osobina podvijanje repa nije moglo da ostane samo pseća privilegija. Hteli smo i mi da imamo TO. Na kraju smo uspeli, kao i uvek i kao u svemu. Mada, težak anatomski hendikep nedostatka repa nas je totalno osakatio u mogućnostima da i bukvalno podvijamo rep. Ali zaboravili ste na magiju imporovizacije jer kao surogat repu i njegovom podvijanju pade nam na pamet da u te shvrhe upotrbimo mozak i ostatak tela. Da, pa time možemo sve, možemo čak i nepostojeći rep da podvijemo. Simulacija, ali uspešna, malo spuštena ramena, blago povijena glava i kičma nadole, opuštena muskulatura lica uz laskave zvuke palacanja jezikom i eto efekata podvijenog repa. Čak raskošnijeg i delotvornijeg. Kad se bolje razmisli, mogućnost da stvarno imamo rep bi nas samo ograničavala u bogatstvu i raskoši prezentiranja poltronskih veština.

Jesu tri reči, ali svaka zaslužuje analizu. A tek celina, ma knjigu da napišeš. A još kad čuješ ko ovo izgovara dođe ti da se zapitaš ko je ovde na LSD-u, ovaj što se cmače sa Bogom ili ti koji gledaš scenu. Nego pođimo redom.

BOGA (ti) POLJUBIM. Što baš Boga da ljubi. Zašte neće tebe ili mene da poljubi, mi bi baš voleli da nas ON poljubi. Bilo bi to kao da nas je sam Bog poljubio. A da li ste se pitali zašto ne kaže: “đavola ti poljubim” E pa nije budala da se ljubi sa đavolom kada je možda i ON đavo, pa bi ispalo nešto kao sliku svoju ljubim ili čak neka đavolska homoseksualna veza. Zato, neće ON ni nas ni đavola nego hoće baš Boga da ljubi, a možda je i sam umislio da je Bog pa, ono, u fazonu Bogovi se samo međusobno ljube a boraniju ko jebe.

(Boga) TI (poljubim). Čijeg Boga? Pa tvog boga hoće da ljubi, a ne svog. Sad je samo pitanje da li on neće da se žvalavi sa svojim Bogom iz nekih, možda samo higijenskih razloga, ili bi malo, onako promiskuitetno, da “proba” tvog Boga pošto mu ovaj njegov već dosadio. Ko zna, vidite i sami kolika pitanja se ispiliše.

BOGA TI POLJUBIM. More to znači da nema zajebacije. Gazda je ljuti. Podvijaj rep, gmiži, puzi, izmisli petu kolonu, podmetni brata rođenog i spašavaj živu glavu. A NJEGA pusti nek se cmače sa Bogovima, tvojim, mojim i njegovim ako ih ima. Mada, čisto sumnjam, jer zašto bi neko rekao “Boga ti poljubim” kad bi imao svog Boga.

Postoji, to je na primer žena koja će natakariti štikle i pored činjenice da na taj način postaje višlja od svog pratioca. Očigledno je da ih je obula da bi satirala konkurenciju a ne zbog nesrećnog pratioca. Promene na alfa poziciji među ženama su mnogo češće nego u svetu muškaraca i odgovaraju vremenskim intervalima koji su dovoljni da se rasturi frizura ili pokvari šminka. Žene to znaju i prilagođene su tim čestim promenama. Kad se pažljivije pogleda one su potpuno u pravu, i pola sata je sasvim dovoljno vremena da se obave neke stvari.

Osoba koja radi u drogeriji.

Pritka je u prošlosti bila najčešći krivac za defloraciju pre braka.

Porn tube, red tube, porn hub, kad ih otvori neko žensko.

U davna vremena, uz parabolu i elipsu bejaše jedna od tri posestrime, koje su zajedno sekle konus. Onda, dođe misteriozni srednji vek i hiperbola dobi i značajnu primenu u desetercima, ispevanim uz gusle.

Kao sopstvenu osobinu individualac je smatra bezopasnom. Istu osobinu kod drugih ljudi vidi kao opasan idiotiazm.

Kad shvatiš da si sa oba dežurna asistenta nekada slušao predavanja iz ispita koji upravo polažeš.

Spektakularan događaj pun “skeniranja” kakav ni medicna još nije smislila, sitnih nesnalaženja, donošenja krupnih zaključaka na osnovu nebitnih detalja ili pokreta. Jadne devojke su morale da izdrže “prženje” više pari rendgenskih očiju koje vide i procenjuju baš sve, od visine IQ do plodnosti. Posle ovog “temeljnog“ istraživanja odlazile bi kući u nekom poluomamljenom i pomalo postiđenom stanju. A mene je kod kuće čekalo nostradamusovsko proročanstvo o mojoj nesrećnoj sudbini ako samo i pomislim da u porodično stablo “ugradim” baš tu devojku.

Himalaji postoje tek tričavih desetak miliona godina ali su za to vreme uspeli da pomognu našim prabakama da “sakriju” svoju dragocenost duboko i zagonetno negde između prednjice i zadnjice, i leve i desne noge. To nije bila slučajnost. Svejedno, naše pradeke su se našle u problemu. Umesto da im pička četvoronožne prabake uvek bude pred očima i “na izvolte” sada je ta ista pička kod dvonožne prabake bila sakrivena i teško dostupna. Jednostavno, posle nastanka Himalaja nije više bilo tako lako i jednostavno jebati.

Када пиплметар каже: "Пипла без". Када камерман каже: "А могао сам да пишем песме" и крене да се беси, опет. Када предајник телевизије баца сигнал до краја одговарајућег атара. Када продуцент, хм, па добро, кад нема продуцента. И када поред свега наведеног они не виде разлог да одустану, разлог да оборе краља. Ко су они? Наши јунаци су својеврсни шерпаси, спремни да се из недеље у недељу пењу на ову планину бесмисла, најчешће у саставу: водитељ (и сам носилац захвалнице за учешће на Шахијади у Трогиру) и велемајстор опскрбљен магнетним фигурама (за таблом).