Žiroje
Внимание! Два милиона пернатих степеника без гелендера и без стубова носача. Цијена улазнице је непозната. Пентрање по врелим воштаним кабловима.
Док сам ходао у старој јакни која је била излизана по раменима, нервирао сам се зато што је то као сељачки. Пред очима су ми блицале лабрње и обрве силиконских наказа, и како ми неће дати пичке због јакне. Али добро, ако ме неко буде питао рећи ћу да сам иш'о неки кауч тетки да унесем. Опет, да сам обукао нову јакну нервирао би се како сам јадан што се стидим старе јакне.
Било је врло облачно и тмурно вријеме. Приближавао ми се јак вјетар, што ме је обрадовало јер се у такав трип најбоље уклапам.
Али овог пута су ствари испале мало другачије!
У том ковитлацу прашине и хаоса угледао сам гомилу од пар десетина хиљада жирова којима ту није било мјесто. (Тада већ свјестан да ће ово бити епска борба коју сам очекивао читав живот, знао сам да морам да исцрпим и задњи електропротон снаге, и да давши све од себе побједим или будем поражен). Изненада су се жирови постројили у ешалоне (у висини мојих рамена), и под наредбом жира команданта који је стајао испред њих уздигнутог чела, почели су да јуришају на мене. Нисам био потпуно неспреман на тако нешто, па сам се хитро, у пар корака сакрио иза зида оближње гараже. Силовито су се забијали у зид од ципорекса, који је почео да се круни и пропада у облаку прашине. Увидјевши скори пробој зида, морао сам да потражим нови заклон. Компресовао сам се ни сам не знам како, на величину од пола центиметра и утрчао у ауспух захрђале олупине која је деценијама стајала у тој гаражи. Није било лако ући у ауспух, јер је у њему био кромпир у којем су, пуком срећом, црви направили лавиринт кроз који сам прошавши, обрео се на другој страни кромпира. А са друге стране. Мрак, нестабилни сталактити и сталагмити од скорене гарежи пријетили су да ми се сруче на главу. С поља се зачула жустра команда: у колону по један престрооој СЕ!
Мени нешто прену у гузици ко да ћу се усрати од страха, јебига живот је у питању, и у паници кренух да тражим излаз. Жирови су силним ударима помјерали крхки кромпир! Нашо сам рупу у цијеви захрђалог ауспуха и одлучно се, брзином свјетлости, устремих ка једној радиоактивној антени на једном од врхова Мордора, уједно се вративши у природну величину. Жирови су ме сустигли за тили час. Летио сам у круг око антене посматрјући у њеном подножју партијање милиона мрава уз неку опасну техњару: Пам пам Пам паПаПа, Пам пам Пам паПаПа, Пам пам Пам паПаПа! Мрави су ми махали у разнобојним цвикерима и са неким свјетлима, али знао сам да није тренутак за опуштање. И даље су ме жирови неуморно пратили одлучни да ме дематеријализују. Знао сам да ће им пасти на памет да крену у обе стране око антене, па сам повезао свој ум са њиховим, да предухитрим њихов план и да се извучем. ЗАП! Осјетио сам тај моменат и устремих се ка сунцу које је почело да се назире, док су се они сударали насамарени.
Како смо се приближавали сунцу почео сам да се знојим, јер сам био у јакни, а и жирови су почели да посустају. Ово је сад била борба карактера и издржљивости. Ко иде до краја? Ко ће одустати?
Знајући да можда идем на пут без повратка одлучио сам: ова битка је моја!
Међу жировима је један био најбржи, и он је дошао до мене и предложио ми да прекинемо ову сулуду трку и да одемо у неку другу реалност. Прихватио сам тај приједлог, знајући да је битка завршена иако ми и даље ништа није било јасно.
Sećanje Vuka Draškovića
Sećanje Vuka Draškovića na početak bombardovanja, na Deveti mart, na pad Krajine, na atentat na Đinđića, na bilo koji važan datum iz novije istorije, šta god da se obeležava, voila, izvlači se Vuk iz plakara staroga da da svoje sećanje, viđenje i sud, da bljucne po koju anegdotu u velikom intervjuu na sedamdeset strana, da nam kaže konačno istinu o svemu. Sigurica novinarska: pozvati Vuka, a Vuk dokon čovek, što da ne, penzioner, šćepan šćekić, žena radi umesto njega, a on kući sprema njoke, pa ima vremena, dok meša Vojislava Mihajlovića na tihoj vatri da drobi o raznim temama, iz prve ruke, kao učesnik svih tih važnih događaja.
Pričanje Vuka sastoji se uglavnom od toga da je on uvek bio mudriji, staloženiji i pametniji od tadašnjih vlastodržaca i savetovao je vrlo mudro i Miloševića i Đinđića i Tita i Dražu, ali oni su bili ludi i malo na svoju ruku pa ga nisu slušali i cap eto što mi najebasmo, a uz to Vuk je ipak nekakav književnik pa zna da složi priču, ubaci neki skeč i neku osrednju publicističku mudrost u rangu Vanje Bulića pa to njegovo trtljanje zaliči na nešto zaokruženo i kao taman jedna kuglica domaćeg rafaela da uz kafu klizne niz grlo prosečnog čitoca nedeljnika Nedeljnik, Vreme, Nin ili Duga, dobro ne Duga.
- Sećam se, taman Spasoje Krunić i ja da sprečimo bombardovanje, našli smi neku četničku vezu do Reganove sestre od tetke udate za majora Muškatirovića, dogovoreno bilo sve, samo da se uđe u Zagreb, ma na jedan telefonski poziv bili smo od toga, kad Sloba, a na NJEN nagovor, pozva me u sred noći i reče: ma ne može to tako Vuče, kaži joj tamo da hoću da i Temišvar bude srpski i oću i izlaz na Egejsko more, pa da pričamo uopšte o pregovorima i ova Reganova tetka, kad to ču, šta će, slegne ramenima, ne veruje i poče da nas maže: ma vi Srbi ste lud narod, ma niste vi ludi, luda sam ja što radim s vama uopšte, te ovo, te ono, te znam ja vas to u kući imam, te ovakvi ste te onakvi, a Spasoje i ja samo ćutimo i gledamo u pod, u šare na tepihu, ja nogom ispravljam one rese eda bi je smekšao malo, bradu gladim, perut joj sa zelenog kompletića tarem i po neku dlaku skinem, i kad završi ona, neprijatna tišina zavlada samo Spasoje cijuknu vazduhom kroz šupalj zub, i ja onda prekinem to i rekoh: eh tetka Regan ne zamerite, al tako vam je to sa Srbima, lud i dobar dvoja kola sa senom teraju, nego da vidimo mi naš poso, ko na košenje zakasni, iz kačice kusa sira, ako me razumeš tetka, namig, namig, daj da se ne zajebavamo, i ona se zamisli pa reče gosn Vuk, shvatam, pa vi ste jedini mudar Srbin koga znam osim Novaka Đokovića i tu ti ja nekako isposlujem da Šipovo pripadne Republici Srpskoj.
Ne zna im se broj
Nemaju JMBG, rođeni na divljaka, neregistrovani.
Popis romskog stanovništa:
- Matični broj?
- Sedam.
- Šta sedam?
- Magični broj. Za sreču.
Štazi
Osoba koja u vozi automobil proizveden u Istočnom bloku za vreme hladnog rata ili neko slično sranje od kola. Tajni agent Štazija- obaveštajne službe Istočne Nemačke. Nešto kao Džejms Bond u Varburgu.
-Batice, kakva ti je to kanta od automobila?
-Čuj, kanta, Lada matori! Tajni agent Štazija-fazon! Jebem ja ribe na konto ovih kola, 51. godište i starije.
________________________________________________________________________
Alo, Štazi mrdaj to govno da proteram auto!
Seks
Израз који се у сленгу најчешће користи како би се дочарало како је нешто врхунског квалитета, а често се користи и као синоним за добар провод.
- Па шта се десило с тобом, кућо? Изгледаш као да те је поплава избацила.
- Ниси далеко. Пази ово. Дигнем јуче неку озбиљнију кинту, дошли ми и Новара и Мехелен и Виториа Сетубал. Све. Рекох, кад је бал нек је маскенбал и запутим се у риболов на сплавове. Шта ћу-куд ћу, ајде на Лукаса. Класика. Дркали ме они љомбери на улазу јер сам био нешто скромније обучен, али ме после краћег убеђивања пуштају. Улазим на Лукас брате, све пичка до пичке. Унутра од мушкараца само конобари и Марко Булат. Секс. А знаш и сам како је било синоћ, падала она ледена киша. Размишљам, па јеботе ове нису курца виделе још од 5. октобра чим су дошле на Лукас по овом кијамету. Палим сигар, видим смешка ми се нека плавуша. Баш добра нека. Није за одабране, али може да прође. Утом долази конобар, кажем може смирноф мени и оној дами тамо шта ће. Прилазим фазон клизећи у сисе и бацам неку жваку како сам махер за криптовалуте, како је кеш превазиђен, а видим да се риба прима на ту причу максимално. Кренем да се хватам с њом, у позадини трешти ја сам дете среееће, рибе вриште на плафону... Секс, кажем ти.
- Па добро, а зашто онда изгледаш као Вучић после полагања венаца у Поточарима?
- Добро, за то сам и ја делимично крив. Кад сам кренуо онако пијан да излазим, пребацило ме нешто у глави и ухватим за сисе ону голманку из Босне што ради као избацивач тамо. Тебра, знаш кад је кренула да ме изува из пичке пред оним поштеним народом, да нису могли други избацивачи да је скину с мене. Па знаш колике шаке имају Босанци...
Srpski Saw
Zdravo Milorade,
Želim da igram igru. Ceo život živeo si kako drugi žele, time ne poštujući sebe. Sada imaš priliku da promeniš nešto. Ispred tebe su dva puta. Ako kreneš prvim, nastavićeš da živiš kao i do sad: čištićeš štalu, hraniti stoku, brati maline, voziti traktor. Ako odabereš drugi, čeka te posao u firmi. Ali ni jedan od ova dva puta neće biti bez žrtvi. Na prvom putu čekaju te teški i prljavi poslovi, svađe sa ocem, šikaniranje od strane žene jer nisi glava kuće, oduzeta moć raspolaganja novcem, zategnut odnos snaje sa svekrom i svekrvom. Na drugom putu čeka te plata od 30 hiljada, sa kojom moraš da platiš stan, hranu, račune, gorivo, registraciju, a što pretekne na gaće, čarape, pivo i cigare. Naravno i šikaniranje od strane žene zbog nemaštine. Zona komfora, finansijska stabilnost, imanje i novac koji ćeš naslediti sa 60 godina, ili samostalnost, ponos, svoj dinar i sloboda.
Živi ili umri Milorade.
Izbor je tvoj.
Da sikću malo i palacaju jezicima
Da ima komšiluk čemu da priča.
- Eto, mogli smo na more ove godine.
- Mogli smo, taman kad se slikaš za fejs da ti ove tvoje sikću i palacaju jezicima.
- ŠTA SI REK'O?
- Rek'o pivo si zaboravila da mi kupiš, nemo' sad da te išćeram iskuće na kišu, ščula!?
Duh brada
Супротнст од праве мушке четничке црне брадетине..
Представља огроман број белих полуневидљивих длака на лицу основаца и средњошколаца. Неки је још имају, док су је неки одавно превазишли. Ако би се длаке на лицу делиле по систему најгора ка најбољој то би ишло одприлике овако:
Дух брада, клиначки брчићи, јарећа брад'ца, и онда сан сваког клинца: целокупна опсада лица црним длакама..
Moralna rupa u asfaltu
Osoba koja svoj moral pokazuje sitnicama; skriva žvake i ne vraća tačno kusur.
Za razliku od moralne provalije (zbog koje ne pričaš sa roditeljima, a ona ti se jebe sa kumom dok ti čuvaš maloletnu zajedničku decu) ne može mnogo da ti se usere u život, ali je svakako dobra za izbegavanje.
40 - 47
To su dva čvora u danu, dve bitnosti ovih dana, a cifre ispred njih, one se menjaju, skoro neprimetno, one nisu naše merilo sada. Ta dva čvora drže dan - kolotečina, sigurica, osovina, stabilna veza - zavisi od gledišta i tumačenja.
Vidimo da oba broja spadaju u zadnju polovinu meseca, tri četvrt, opadanje, tiho tavorenje, tablić, mokre mrve, koske u tanjiru, žaba koja polako jede okrugao sir uštapa. Ali ipak, to je siguran, stabilan, minus, pozitivna nula, održavanje, dva trougla zdenka sira, pogačica i dva tanka lista suvog mesa, odmor između pauza odenutih u drugačije ruho, samo da bi se razlikovale, silom prilika napunjenih slamom, imitacije, rada, života, ljubavi, nečega, ljudskog delovanja, trajanja.
Ali, još taj kvalitetni istočnonemački ključ sa ugraviranim 40 - 47 nijedan šraf ne okreće, još se ne kreće ni na jednu stranu, ili bar se tako čini, prirodni tok za sada, mi samo jedrimo, kućica na vrhu snežne planine, koliba s četiri prozora na četiri strane sveta - međutim, u velikoj noći svi su sada jedan te isti, u istom slepilu, različite zvezde u istim smetovima ništa ne kazuju.
I već je po malo muka i teskoba u toj nekad ukutkanoj kolibi koja sada postaje stešnjena, mučnina je neka od svih tih čajeva nataloženih leta koja se puštena iz mirisa već vrzmaju nagomilana nervozno po ćoškovima i draškaju naježene dlačice blagim toplim spavajućim sporim dahom i dosta je više tog utopljavanja i surfovanja na tihom dremežu bez porinuća u mračne dubine - tamo ti se električna jegulja obmota oko lista i strašna takozvana riba-akademik ti se zagleda ružno u lice i kaže Velbužd, ćuti tu i prdkaj spokojno na površini, jer... čekaj, koliko je, koliko je sad? Opet 40 - 47.
Ah, taj konj, ta raga suviše sporo gricka mahovinu, izludeću od tog mljackanja, sve to meni u inat, znam, smiri se de, evo ti čaj, neću čaj, dobro ajde daj, nije li kasno za kafu? Nije. Neka, ipak ću čaj, neću čaj, kafu ipak, ne, kolko je sad sati?
Uspavali smo se, Keri, uspavali, brzo pogledaj, ajde, ustani budi se ceo svet je naš, ajde ajde već je Svežih i 02 - Mladih i 15, divni bageri su izažli na ulice, sve sija! Hmm zar već? Kad pre... Stani samo da pogledam u knjige inđijele šta kažu za to... b b b evo ga, bageri, da vidimo... Znaš, ne bih da delujem na svoju ruku...bager kušnju znači hm
E znaš, dosadan si.
Fado
Probijanje na kulturno umetničkoj lestvici podrazumeva u jednom trenutku otkrivanje fada - čoveče, koliko je tu bola u ekspresiji, glasu, pevanju, prokletstvu benfike, u samo jednoj noti sadržan je ceo portugal topao mek i bolan na dodir stomak portugalske žene koja oseća sav portugal u sebi i koja ga izbacuje na svetlost portugalskog sunčanog dana svojim glasom mekim, ah ko ovo ne lajkuje taj je nečovek i neportugal, drvo jednom rečju, bukva, anabela i loš čovek.
Za kraj ovog dela uspona kulturnog uzdizanja fado podvižnik odlazi na koncert MARIZE u Sava centar u martu prošle godine slikavši karte pre toga kupljene još u novembru i onda tek se može reći da si dobio čin mlađeg vodnika studentskog kulturnog centra - nezavisno novo udruženje -marksistička frakcija - ogranak Korićani, i da možeš da kažeš da se razumeš u fado ko MARIZA u kriv portugal.
Šušumiga
Neki koji se samo nešto šušumiga, šunja se, mulja, traži nešto
Pretisak si mi podigo,
gde se smucaš šušumigo!
Ispovest jednog umetničkog klizača u "Srbiji"
Malo je poznato, a retko se i hvalim, mada ne volim ni da pričam o tome, da sam do četrnaeste godine trenirao umetničko klizanje u sada već čuvenoj klasi Mate Miloševića i Olge Kepčije. Šta da kažem, bio je to lep ali i težak život, svakodnevni treninzi, sale koje prokišnjavaju, padanje na dupe milion puta, slušanje Adel, žuljanje muda u kostimu, susret sa predrasudama, neprihvatanje od strane muškog društva, nazivanje baletanom i pederkom, a s druge strane bilo je i lepih stvari, slava, novac, moć, droga, mogućnost ranog mirisanja ženskog oznojenog tela i tzv. alpski gimnastički seks sa bacakanjem u vis, teška i zahtevna disciplina, ma sve ima svoje, sad tek vidim.
Bio sam velika nada, i ja i ona, kojoj ime ne pominjem, i još se sećam prijema kod tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića posle još jednog uspešno osvojenog turnira iz serije 250, kada je on obećao sredstva, opremu, sale koje ne prokišnjavaju, eksere, strunjače, kozlić, specijalni plavi led i novu odskočnu dasku. Od toga naravno nije bilo ništa a moja partnerka, moja Anjočka od toga se ubrzo i razbolela a malo potom i umrla, nažalost samo umetnički, otišavši u tada sve popularnije Grand balerine, tzv. Saletove anđele, izdavši me i ostavivši me samog da vežbam u sali koja je već tada pomalo prokišnjavala...
To već nisam podneo, dotuklo me je, menjao sam potom partnerke bacakao ih sve u vazduh u nebesa, piruete, milion pirueta, ali to već nije bilo to, nijedno dupe kao Anjočkino nije prijanjalo u potpunosti u moje krilo, samo je ona nasedala skroz i taman, kao dupe Južne Amerike oličeno u Brazilu koje se revizionistički vraća u afričko krilo Gvinejskog zaliva odakle je otišlo pre milion godina... Gasila se već polako moja zvezda, imao sam gomilu medalja, trofeja, diploma, knjiga za odličan uspeh, bačenih meda i zeka puna jedna soba - počeli su bili i da se razmnožavaju međusobno, stvorivši novu rasu - takozavnih malih meka i zeda kojih je bila puna soba, kmečali su, nisu nam dali da spavamo po celu noć, taman jedno uspavamo, drugo se probudi a i skupo je bilo u to vreme doći do mleka u prahu za sve njih, rat, sankcije, ZaM, pa najmanje baš tad dobije bronhitis, ma da ne pričam sad...
Elem, onda je došao taj sedamnesti novembar devedestosme, industrija se kao malo oporavljala, zabeležen zavidan privredni rast... I tada, baš tada, kad je država cvetala, jedan moj nepažljiv doskok i istegnuta tetiva drkalica dovoljni su bili da zglob škripeći otpeva labudovu pesmu svojoj dragoj Bufon-Mendeljejovoj opni - hrskavici koja ga je strasno obgrljivala... Ironično, za to vreme, dok smo plesali moja tadašnja partnerka Olga Kirilenko i ja, išlo je baš Labudovo jezero... Kiselo sam se osmehnuo držeći se za zglob i psujući od bola... Rusi su odmah skočili na sudiju, nema šta, da ne grešim dušu, i da pomognu, kao kad je ruski car nazvao Francuze devestopetneste i reko saveznicima slušaj, daj tamo Srbima šta traže, municiju, pomorandže, brodove, sve, inače - zlo! E tako i sad, ustalo sve, najbolji njihovi lekari, fizičari, ruski vemea, svi, institut Lomonosev, Tarkovski, svi svi se okupili, namestiše nekako zglob, dadoše mi stan, salu koja ne prokišnjava i kakva-takva stalna primanja... Znači to, ne kažem, kad te prime za stalno, napravismo jedan bolji ručak da častimo te ljude, ali opet više to nije bilo to, izgubio se žar, sve sam češće razmišljao o penziji... Uskoro, otišao sam tiho, baš onog proleća kad su bombe počele da padaju, u dnevniku nisu me ni pomenuli, važniji je bio neki srušen most...
Sada pijem rezignirano i gledam ovog Noleta i sve isto, ko preslikano, istorija se ponavlja, e moji Srbi bitno je da starlete imaju i od ptice mleko a sale nam prokišnjavaju ej Srbende u pamet se dozovite, užad kisne, razboji trule, trule kobile niko više ne igra, ko da igra kad deca sva debela ko šarani oni što se guraju u onom bazenu (koji inače prokišnjava), kad jedu samo snikers, dao bih ja njima snikers, gde je nama bio snikers... Oprostite, odužio sam malo, revoltiran sam izvinite ali kome još treba isluženi umetnički klizač, sad sam samo domar u školi koja prokišnjava i tako, žiga me na promenu vremena i na prve taktove labudovog jezera, oženio sam izbeglicu s Kosova, jednu predivnu ženu koja mi je podarila porod i koja i vikendom tka za pare i tera me da jedem sir iz Leposavića imamo osamnestoro dece.