Pripadnice ofanzivne andergraund subkulture, obožavateljke panterametalike i zvuka viskofrekventnog urlikanja, konzumenti kozmetičkih preparata drečavih nijansi plave i ljubičaste, kao i odevnih predmeta sličnih dezena i neobičnog kroja. Danju spavaju, noću puše, piju, mrču i stvaraju nove polne bolesti. Kod običnih penzionera izazivaju strah, paniku i insomniju, kod bivših vojnih lica i pripadnika db-a prezir, agresiju i povišen pritisak.
NENj TEKST MESSAGE -Roki, otključaj vrata, dolazim s nekim ribama za deset minuta-
...klik-klak...
- De si, kume! Ovo je moj drug Marko, ovo je Tina, ovo je njena drugarica... Kako beše? - Orhideja. - Drago mi je, ja sam Marko, mada me možeš zvati Fikus, čini mi se da ti to više odgovara. :Orhidejin nemi pogled: - Okej, drugari, cepajte vi, šalite se, volite se, Tina i ja idemo ovamo da joj pokažem modele demokratije po Lajphartu. - Aj, živi bili.
- Orhidejo, oćeš popiti nešto, da te pita čovek? - Apsint. Može i votka. - Apsint? De apsint da ti nađem? Imam tu neku domaću, ima vops... Vinjak ima. - Može vinjak. - Uuu, svaka čast. Vinja koladu ili finjak? U stvari, nemam fantu, tako da nem... - A? - Kažem, nemam fantu, samo koka kolu. - Ma ja ću vinjak, ako imaš. - Čist? - Pa da. - U, sestro, ne bih ti ja to preporučio... Izvolte. - Stavi tu. ... - Znači Orhid... - Je l' imaš soma? - Kakvog soma? - Soma dinara. - A, to. Imam, što? - Daj. - Šta da dam? - Šta, oćeš da ti pušim? - ??? - Ćeš da ti drkam? Može i u pičku, ali samo s kondomom, imam osip, mora da je neka bolest opet. - Šta koj kur... - Ajde, posle možemo da nabavimo krek, znam gde ima za soma i po.
Uglavnom prećutna opaska, na nečije recimo ''neobično'' ime. Nastala je na osnovu Konamijevog neimanja licence, te davanja svakojakih imena igračima u PES-u.
- Aleksandar drago mi je. - Fajazdehulin Pimpekagović drago mi je. - Ko da te konami krstio. - Molim? - Khm, drago mi je, izvolite sedite.
------------------------------------------------------------------------------------------------------- ------------------------------------ VOS tim PES edišn:--------------------------------------
Trijumfalno pitanje koje se postavlja svima koji ti se smeju kada si uporno drugi ili treći i kada te neko uvek pobeđuje, a onda kada dođe trenutak da razvaljuješ i melješ sve pred sobom, tada samo uz izuzetno namršetenu facu postavljaš ovo pitanje, a niko nema odgovor, jer je svima jasno da su ti takvi kao oni i dali motiv da budeš šampion. Pitanje je nastalo zbog svih onih koji su se kurčili dok je Đovak pobeđivao i prozivali Rafu, Federera i Mareja da su konobari koji skupljaju tanjire za drugo mesto, a sada Đovak već počinje da dobija ozbiljnu kolekciju istih i do kraja godine, moći će sve goste na slavi da posluži u tim tanjirima. Naravno nije Đovak kriv. Mi smo govna.
Kraj meča na US Openu. Đovak i Marej prilaze mreži da se pozdrave.
Izraz koji se lagano odomaćuje na VOS-u i ulazi u pravi sleng, jer možeš i pola sata da zakasniš ali stižeš sigurica pre Šanija.
Kamenje, Ada Ciganlija. 18:15h
Johnny Kurajber: Jel krećemo? Šes i petnajs je. Fejz: Evo da popušimo još po pljugu, taman Marvelj kasni, pa da ga sačekamo, javio mi se. Agilni: Pa kada dolazi? Fejz: Za deset minuta. Marvelj: Evo me ljudi. Izvinjavam se što kasnim. Enemi: Ma nema frke kad god doš'o, doš'o si pre Šanzama. Deki: RASKANTAPOCEPOAĆEMO VAS! Andrej Arlovski (dupli nalog): Ma jes' pon'o niveu ti? Drti Dvorf: E ajmo, al' prvo da nađemo onog klinca što mi je ukr'o loptu. Zoki Munja: I da ga zgazimo viljuškarom, taman će do tad i Šanz doći. Bebop: BLAAAAAARGH!!! Ludi Čak: Bebop dao signal. Idemo. Ninka: Ajmo ljudi NINČI MI SE!!! Burza Maradona: Ajmo bre. JA JEMEEEEEEN!!!
I posle tog borbenog usklika, ljudi kreću da se sklanjaju besnom čoporu s puta, a Šanzama još nema.
Ako je sudeći po voluminiziranom vokabularu današnjih modnih dizajnera, stilista, personalnih trenera i pedera uopšte, u naslovu su nabrojena četiri osnovna tipa građe kod žena. I dok u svetu visoke mode od pripadnosti jednom od navedenih oblika zavisi ne samo konfekcijski broj već i čitava karijera jedne mlađahne manekenke, u "običnom životu" čitave horde ženske čeljadi se sve više i više okreću verovanju da će ih "ramena u ravni sa kukovima", "definisan struk" ili "delikatni gležnjevi" determinisati za ceo život, neretko i po završetku istog.
U epohalnim tumačenjima samoprozvanih stručnjaka u ovoj dubokoumnoj tematici - čije tekstove obično objavljuju tako fabulozni časopisi kao što su "Cosmopolitan", "Vogue" i "Perfex" - nailazimo na tako introspektivna proročanstva-uputstva koja nalažu da jedna "jabuka", na primer, nikako ne sme da nosi crvene cipele, jede gibanicu i uda se za muškarca koji ima manje od tri automobila. S druge strane, njena koleginica "banana" može da jede Bifteck "a la Balzac" dvaput nedeljno u "Maderi", ugađa svojoj deci "Pertini" jebenim igračkama i nosi prugaste "Burberry" šalove ali zato ne bi trebalo da jaše konje, nosi brus sa korpama i kuva ručak preko vikenda.
Svim ovim i sličnim životnim mudrostima, školovani pederi i osvedočeni ženomrsci uče naše drage majke, sestre, devojke i supruge a one, sirote, valjda u šoku od svog tog noblesa i zaslepljene nestvarnim bleštavilom silnih repriza o avanturama četiri kuravele u Njujorku i ne uspevaju da se opsete priprostog života kojem inače robuju. Slušati jebenu Snežanu Dakić najmanje mož' da pomogne...
Ne znam kako vi, drage i poštovane kolege moje, ali ja na čitavu ovu stvar gledam kao na jednu lepu veliku voćnu salatu dok peščanim satom merim vreme koje mi je potrebno dok istu ne pojebem...pardon, pojeDem. Prijatno.
Preteča debljine. Devojka koja svojim koračanjem stvara tektonske poremećaje, a teoretičari zavere je lično drže krivom za havariju u Fukušimi, jer se sumnja da je plesala uz ritmove ''Muzike za ples'' baš u trenutku prvog zemljotresa. Njena bestijalna pojava čini da Majk Tajson i Muhamed Ali izgledaju k'o obični školarci, a čudovište iz Loh Nesa u poređenju sa ovim kuriozitetom u pojmu neoblikovane ljudske mase ostavlja utisak savršenog komšije. Njena kćerka, bacačica kugle za svoju majku kaže da je veoma okretna, te da joj je potrebno svega 100 m2 prostora kada odlazi od kreveta do frižidera i nazad, te da su majčine ambidekstrozne sposobnosti posebno došle do izražaja otkad je počela da praktikuje konzumiranje bureka i ćevapa istovremeno.
Kada ne radi kao sparing partner sumo rvača, upražnjava honorarni posao kao izbacivač u klubovima, a Mišelin joj plaća godišnju licencu jer je koristi kao maskotu. Urbana legenda kaže da ju je Gradska uprava zaposlila kao štit od sunčeve toplote, plativši joj da u vrelim danima stoji na gradskom uzvišenju stvarajući hlad nad gradom. Priče da će se ispuniti proročanstvo o junaku koji će biti dovoljno hrabar i vešt da stupi u seksualni odnos sa bićem koje bez problema opslužuje trojicu još se nisu obistinile. Tu filantropske osobine pojedinca ne pomažu; jedino magnovenje uma ubogog mladića koji nije svestan u šta se upušta, ili hektolitri alkohola koji će i đembeloj omogućiti da u svojoj unutrašnjosti oseti nešto drugo osim ćevapa.
- E, Sale, pazi k'o ulazi. - Šta, ko? - Ma gledaj kod vrata. - Šta da gledam, jebote?! Sve je crno u radijusu dva i po metra. Ko je ušao, jesi ti p'jan? - Ama pogledaj malo bolje, ''to crno'' je đembela Milica. - Aaa, a jebote? Brate, šta je ono?! - Ćuti, moronu, nemoj da te čuje! Znaš da je Dragana isprebijala. - Nije ni čudo. Njena ruka k'o moj torzo. Što ga je mlatila? - Ma Dragan je muvao onu malu Aleksandru. I ona reče da je najbolje da idu na dupli spoj, da povede nekog ortaka za Milicu. A Dragan ni pet ni šest kaže da ne zna koga bi poveo, jer Milicu mogu trojica da jebu, a da se ne sretnu. Onda mu je Milica spucala kroše i ubacila ga u kontejner.
Predviđanje budućnosti i uloge roditelja karakterističan za skoro sve mlade ljude. Nekad kad zabodeš pivo u parku, a pored tebe prolazi mladi ćale i šeta klince, desi se da počneš da zamišljaš sebe u toj ulozi. Ili kad čuješ komšijsku decu ujutru u šest kako histerišu što još nije počeo Sunđer Bob. Tad uveravaš sebe kako ti to nećeš da dozvoliš. To je to. E sad, postoje dve glavne karakteristike vezane za ovaj fenomen:
1. Svako sebe zamišlja kao do jaja roditelja, a decu kao do jaja decu. To je tako po difoltu. 2. Nelagodnost koja se javlja kod muških spekulanata, a vezana je za žensku decu. Nema ništa gore nego da zamisliš svoju adolescentnu ćerku, pripitu i u društvu napaljenih tinejdžera. Svašta ti prođe kroz glavu.
- Brate, razmišljam nešto skoro... Znaš li ti kakav ću ja otac biti? - Kakav? - Najbolji! Deca će me obožavati, prosto vidim to. - Hehe, a i ja sam razmišljao o tome. I ja ću da budem baš do jaja ćale. - Hehe. Kad klinac poraste malo, pa igram fudbal s njim. Pa uzemem godišnji, odvedem ženu i decu na more. Pa se kupamo tamo, vodim klince na sladoled, učim ih da plivaju... - E, to ti je život. - Da. Pa posle kad porastu, vodim ih u školu, pomažem im oko domaćeg. Pa usmerim dete ka sportu, da se razvija pravilno. Verovatno neko plivanje, tako nešto. Hoću i da budu samostalni. I posle isto tako, neću da im branim da piju i puše. Neka ih, tako sam i ja kad sam bio mlad. - E jes, da puše. - Pa šta, brate. Provaliće oni da ne valja to. - A šta ćeš ako budeš imao samo žensku decu? - Što? - Pa, brate, ono... Zamisli imaš sina, pa ga vidiš kako šeta neku curu. Sve ti dođe milo. Pa još dođe kod tebe i kaže ti: Uh, ćale, kako sam jebao onu malu noćas! Hehe, sin je to! - Hehe, istina... - A zamisli dođe ti ćerka tako, pa ti kaže: Uh, ćale, kako me Peca odvalio od kurca sinoć, još me pička boli! - Dobro, bre, seljaku jedan! Pa nećeš tako s detetom da pričaš! Jebote, kakav si ti retard... - Ja ti ozbiljno pričam. Zato ja neću žensko, samo muško. Tebi svejedno? - Normalno. - E, a zamisli onda dođem ja za vikend kod tebe s decom. Nismo se videli deset godina. I tu roštiljanje, piće, zajebancija, a ovaj moj mali uvati tvoju ćerku i ubije je od kurčine, tako da joj... - Alo, bre! Ti gledaš da ti razvalim tu vilicu poganu?! - Šta ti je? - Šta šta mi je! Šta šta mi je! Koga da jebe tvoj sin!? - Brate, ti si puko. Zajebavam se, koj ti je kurac! - Pa šta se zajebavaš s tim, nije to za zajebanciju. Jebote... - Ti ko da istina imaš ćerku. - Ma jebi se.
kraća pauza
- On da jebe moju ćerku... - Još razmišljaš o tome? Rekao sam ti da sam se zajebavao. :imitirajući glas sagovornika: - Moj sin jebe, njenjenjenjenje, jebač, njenjenjenjenje. - C, koji si slepac. - Ti si slepac. Tvoj sin jebač! Na koga?! Na tebe? Ti si jebao zadnji put dok još evro osamdeset dinara bio! Sledeći put ćeš da jebeš kad opet bude bio osamdeset dinara! Znači nikad! - Puši kurac, jebala te deca.
Klasična izdaja od strane glodara ruke koja ih je hranila, na čiji su brod ušetali kao slepci, a sada, kad isti tone jer su ga išibale strahotne oluje i prebili talasi, gnusni siktavi stvorovi hrle ka drugom. No, kapetane, nemoj da te to brine. Neka ti je oko uprto u pučinu i nek ti se srce ne smežuri od straha k'o u preplašene ptice pred njenom veličinom. Životna plovidba je surova, paluba često klizava, puna burad ubrzo splasne svoje zalihe. Jedan je tvoj brod, ali ako ga nemilosrdni Posejdon načne, moraš preći na tuđ i postati slepi putnik, no ostati dostojanstven do kraja jer nisi rođen kao pacov već kao kapetan. Nikada nemoj dozvoliti da brodolom uništi čoveka u tebi i pretvori te u mizernu živuljku koja podlo grickajući tanji užad te je nemoguće vezati čvor. I kada poslednji, razume se, budeš polazio sa svoga broda, kormilo isčupaj i ponesi sa sobom, a ne žali za sidrom i jedrima, dovoljno je pamtiti ih. Nek ti je dobar vetar verni pratilac a mirna voda najveći prijatelj, brodovi ionako nisu baš najbitniji. Ono najvažnije jeste doći do luke večnosti, ako treba plutajući, plivajući, rveći se s talasima koji dave i uranjaju, koji tuku i pune usta i oči solju, ali preći ceo put kao čovek i nestati s penom što zatire postojanje. A pacova je uvek bilo i biće ih. Neka te pučina ne utopi pre vremena, a kad do toga dođe - videćeš njuške svojih izdajica obešene o bezdan i tvoja će duša oslobođena prhnuti put galebovih krila.
Kapetan: Brod tone ''drugar''! Umeš li plivati? Jedan od pacova: Ne umem, al' sakriću se u tvoj džep! Kapetan: Bojim se da nećeš, ja poslednji silazim, pacovi prvi napuštaju brod.
Greška u koracima; zajeb u fundamentu. Fraza kojom Jehovini svjedoci prodaju svoju čupri naivnom narodu, istovremeno rizikujući da lako podlegnu zajebanciji.
- Dobar dan. - Ćao. - Da li ste pronašli Isusa? - Ne. Jes' ga vidio slučajno? - Molim?? - Tražim ga od jutros. Eno stari gleda ispod kreveta, mater i sestre sam poslao u kuhinju da provjere da nije tamo. Nekidan se isto izgubio, tri dana smo ga tražili, men' se noge odsjekle. Voli tako da se šeta oko zgrade pa odluta. Babu smo poslali prije pet sati da vidi je l' u dvorištu, još se nije vratila. Sad i nju moramo tražiti. - S takvim stvarima ne valja se šaliti! - Ti si prvi počeo. Da ste malo pametniji i organizovaniji ne bi kucali na vrata svešteničke porodice... Vozdra nubaro!
Do jaja nadrkan lik. Svakog časa kao da se sprema za masovni pokolj. Sve mu ide na nervne završetke. Sve ga iritira, žena, deca, fikus, komšija, gavran na grani, tašta pa čak i pande. U fazonu je, pobiješ govna i gotova stvar. A često je i u, šta mi se koji kurac obraćaš, tripu.
Dobar dan Petroviću. Lep dan danas. Imam jedan poslić za vas... - Kakav lep dan u pičku materinu? Samo što ne skapasmo ovde od vrućine. Samo neki posao i posao i posao. Ne može čovek na miru da popije kafu na poslu... Šta me ti gledaš bre ćoravi? Gledaj u svoju roze sveščicu dete ti jebem.
Odlazak kući
- Vidi ovog magarca što se parkirao. Sve ću mu gume izbušim. Mali ko je ovo parkirao ovde? - Ne znam čiko. - Jebo ti čika mater... Šta radiš ovde kad ne znaš ko se parkirao?! Mrš kući. ... - Ženo stigao sam. Ne pitaj me ništa. Nije mi dan. Ček, zašto je ručak hladan koji kurac? - Sad ću ti ga podgrejem. Polako. - Šta polako? Nema polako! Ajde svi me jebite u dupe. Šta vas dvoje mamlaza gledate to? Kakve su to kurcoglave svinje na tv-u? Da li ste vi normalni? Ajde idite negde i drogirajte se pička vam materina neotesana. - Nemoj da me psuješ Milojko... - Ne seri bre debela... Daj onu rakiju da se smirim malo... - Nema je više. Popili gosti. - Imali smo goste? Ko dolazi u goste na ovu krizu? Mamu im jebem da im jebem. Nek bar donesu nešto kad dolaze tuđe da piju. Biće mrtvih vidim ja...
Poremećaj percepcije. Živahne, čudnovate, fantastične, voljno izazvane iluzije koje se javljaju pri posmatranju nejasno definisanih ili nepostojanih i prolaznih slika. Kako početak, tako i kraj ovih opažanja u potpunosti je voljno kontrolisan.
Otpočnemo odnos, kakav takav… Više nikakav, no ‘ajde. Ponekad se čini u redu da ga prihvatim sa osmehom i pridružim ti se u suludoj igri za koju znam da nikuda ne vodi. Uostalom, zašto bi svaka igra morala da ima svrhu? Tu i tamo se ipak setim da vreme neminovno protiče dok se mi zavitlavamo. Svako traženje forme zahteva vreme, tešim se. Naročito kada je neko tako originalan kao mi.
Ponekad ti svejedno zameram takav način igre. Znaš da živim po planeru. Jednog dana ću ga simbolično spaliti. Znam koliko ga ne voliš. Možda je najpametnije da okončam čekanje. Da pustim kamen niz brdo.
Avaj, u poslednjim trenucima svog ambivalentnog konflikta ipak odlučujem da se vratim u već odavno izgubljeni meč. Sta fali da otplešemo jos jednu rundu, kada smo već do ovde stigli? Shvatiš ponekad da me povređuješ u banalnosti kojom opervažiš svaki naš razgovor, pa naprasno odlučiš da nestaneš. Ostaviš me samu pitajući se kuda si nestao. Kliše je pozdraviti se pri odlasku.
Znaš da mozeš da sve u trenu ispraviš.
Nenadano se vratiš nekoj besmislenoj formalnosti, pritom rušeći sve one snove koje sam dotada gradila. Kažem "gradila", jer je to uvek bio privid zajedničkog građenja. Ti nikad ne učestvujes. Ne znam čemu svo čekanje. S vremena na vreme u tvom kukavičluku i nemogućnosti da mi kažeš jedno sasvim jednostavno "ne", nazrem iskru osećanja. Pomislim da ti je stalo. Uvek se javiš tek toliko da mi poremetiš mir i podsetiš me na sve ono sto osećam prema tebi. Mozda ne treba da ti svaki put ushićeno odgovaram. No, kasno je sad.
Kako sam? Pitaš ovlaš.
Uvek bolje nego ti, jer ti si uvek loše. Teško je biti dobro, znaš? Lako je biti loše. Ali ja i to prihvatam, ne osuđujuci te. Ludilo je alter ego svake genijalnosti. Hajde da našu priču pretočimo u film. Šta kažeš na to? Ti, uostalom, tako divno pišeš... Ja ću biti neko ko će znati da iza plašta autodestruktivne depresije koji nosiš, uoči tvoje beskrajno vredne dragulje. Ti ćeš znati da u meni vidiš nekog ko sanja iste snove. Znala sam da ćeš to prihvatiti. Ti si zahvalan na mojoj sposobnosti da u tebi vidim mnogo više od lepih očiju. A ja sam zahvalna, što sem divnih očiju ti zaista poseduješ mnogo više. Kokonstrukcija. Uspevamo da pripovedamo nama svojstvenu priču. Zajedno pronalazimo smisao. A smisao je, uostalom, tako jednostavna reč.
Ipak, uvek zaboravljamo da u našu priču upletemo ono što oni, koje često znamo da osuđujemo (tvrdeći da su za nas isuviše plitki) zovu “realnost”. Zapravo ja sam zaboravila. Pa sam zaboravila da ti priznam, a onda sam vremenom bivala sve uverenija u to da ono, što razumniji od mene nazivaju iluzijom, zaista postoji kao objektivno. Ti si mi davao opravdanje da u tako nešto verujem. Bivalo je sve tegobnije da išta izustim. Da posumnjam. Jer na kraju - mi smo drugačiji od svih ostalih. Sumnja bi bila greh prema nama. Bila sam uverena da su ljudi izmislili termin "iluzija" da bi poremećajem nazvali ono što im je neshvatljivo. Prihvatala sam da u nejasno definisanim slikama uočim viša osećanja.
A onda si mi pomogao da ih fiksiram i u trenu mi je bilo jasno sve. U tom trenutku, pareidolija je prestala.
