Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Sve u svoje vreme, rođeni. Sve u svoje vreme...
Samo da mi je da ovaj svrab iz grla nekako ode...
Ford Tolstojevski
Muški izbor od dva moguća kad život čoveka sabije u parter.
U tom momentu kao da je sav svet gricka kokice u publici i sve su oči uprte u čoveka pred kojim su dve opcije. Prva, kako se treba: naći fino, pedantno rešenje: kupi izlaznu kartu iz papazijanije, u zamenu zgazi ponos da guzicu sačuvaš, obraz smotaj pod mišku, sagni glavu i arivederči. Tu je drugo, kako se mora: pokaži zube, ponos ti je samo ostao, sve drugo si dao, uzeli su ti, ili možeš da izgubiš, inat neka proradi pa da se zakrvavimo – najverovatnije gineš, ali makar nisi pička, a ako preživiš, imaćeš makar o čemu pripovediti posle.
Izbor između ova dva deli granicu između muškarca i ziceraša. Muškarac živi sve vreme, kad se mora gine sa prkosnim osmehom Džejmsa Dina dok je jurio u poslednjoj vožnji Poršeom 550 Spajder, priča o njemu ostaje; ziceraš propuže kroz život, skrivajući se po marginama od utvara svojih strahova, uvećanih lupom kukavičluka.
Pazi one sirovine što su se namrštili, ne možeš ljude ubediti da nismo gledali one tri starlete Vikom orkestra koje su doveli sa njima... Došaptavaju se, sve mi se čini da će da nas šibaju.
Vidim.
Bokte, da izginem u rupi gde vuci spavaju koze analogno, koja mizerija od sudbine da te čovek pita. Da zaginem od ruke čoveka koji je uhvatio gospođu u rivirz kaugrl na meni, potpisao bih odmah, makar bi se imalo šta posle pričati. O, jebali me ovi tvoji hipster seoski vašari po pripizdinama, i ludu glavu kad pristadoh da dođem sa tobom. Šta ti kažeš da im se mi izvinimo, i kažemo da nećemo više? Jebiga, kažemo, zanele nas tri djeve nesvakidašnjom lepotom, pa živi smo ljudi. Našle nam slabu tačku, jebiga kad im šljokice šljašte k'o luster crnom leptiru iz pesme Ju Grupe. Obećamo im da nećemo nikad više, rukujemo se, platimo piće njima i raviojlama i brišemo?
Hm, drama kvin, da ja tebe nešto pitam... Je-si-li-ti-lud?! Da se izvinimo što su oni utripovali da im gledamo one tri, da li su ženske ne znam neka bude da jesu za potrebe diskusije i zbog opšte kulture, ženske što su doveli sa sobom? Idemo mi na njih, iza nas je zid bez prozora. Teoretski: - ti i ja možemo samo napred, praktično: – možemo i na pod, potencijalno: - ne bih ni da isključim mogućnost da će da nas okače za luster-ventilator. Kakogod, ovako izvesno dobijamo batine, ali, jebemu mater, makar ne priznajemo da nam se se sviđaju one tri ljančasterke – njih tri, sveukupan bilans: šesnaest zuba, dva paklića Morave bez filtera, kvadrat vrcaljkom razmazane šminke i jedan termofor pod pazuhom. I ti bi da priznaš da si gledao u njih? Imaš li ti imalo ponosa, ali imalo?
Jebiga, pa tu si u pravu.
To ti kažem. Idemo mi na njih, ne što se treba, nego kako se mora. Ako preživimo, makar pišemo memoare i boli nas kurac. Kad ostarim, lepo turim unuka na krilo, pijem kuvano vino i pričam mu kako sam se šibao sa čitavim zaseokom, odeljenje drvno-prerađivačke industrije, specijalizacija: letvice i bukove grede. Pazi, evo trče međedi! Prvo sad da nazdravimo po jednu čašicu kruške kao džentlmeni, a sad sad vataj flašu i pepeljaru u ruke, zagrađuj astal, formacija katanaćo!
Ona je kafanska konobarica od tri'est tri godine. Njeno ima se pravilno izgovara "SlOađa". Razvedena je, ima vanbračno maloletno dete i radi u seoskoj birtiji Monako. Ojače građe, nikako debela, utegnuta u crne helanke. Crna kosa poput lavlje grive se spušta preko majice sa dubokim V-izrezom koja jedva održava njene pozamašne dojke kao ukrućene goropadi. Na nogama sandale, platforme od plute koje nose samo srpske medicinske sestre i kafanske konobarice.
Slađa je 'oćna, ali Slađa ne da svakom. Uđeš u kafanu, teškim korakom noseći brdo problema na leđima. Sedneš, izdahneš. Naručiš sebi piće, Slađa pije vinjak. Sa Panasonik linije milozvučno peva Ipče Ahmedovski. Seda ti za sto, popričaće sa tobom poput brata ti. Slađa ima završenu osnovnu-i-po školu: osnovnu i dva razreda trgovačke, ali ima životnu mudrost Zaratrustre, iskustvo Marka Pola i smirenost Patrijarha Pavla. Uvek je sa osmehom, ali poznaje život, život koji ju je gazio i nije je štedio. Iznad obrve ima ožiljak koji je podseća na bivšeg muža Žiku, kamiondžiju sa ogromnom trbušinom koji lako zamahne ručurdom, i ranu na desnoj plećki od noža skakavca, ali Slađa se nikom nikad nije žalila na svoje probleme.... Ne, Slađa sluša druge. Selom kruži legenda da se ne zna broj krava i teladi koje su čičice nakon stočne pijace štetovali kod nje u kafani, kao i o broju razbijenih glava seoskih lola od strane njihovih žena, kada bi se muževi o uranku vraćali od Slađe. Ali seoske žene nikad nisu dirale Slađu, Slađa je feng šui u selu, doktor Sigmund Frojd, garant stabilnosti njihovih muževa, samim tim i porodice, pa i sela...
Slađa nije osoba, Slađa je institucija. Da Slađa ne postoji, trebalo bi je izmisliti.
Nenormalno iskren čovek,
čovek koji se ne boji da pokaže svoja osećanja,
nesebičan čovek koji bi svoje rado podelio sa drugima!
Kreten: Hoću da te karam sada!
Devojka: Beži kretenu...
Kreten: Ajde, vidi kako mi se digo kurac...
Devojka: AAAAAAAAAAAAA!!!
je (ne)znanje koje se vremenom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE!
Blaženo neznanje nam pruža osećaj unutrašnje topline, sigurnosti, samopouzdanja i, tako neophodne, hrabrosti za učestvovanjem u životnom nadmetanju. Blaženo neznanje je ishodište većine naših eksperimenata i avantura, bilo da se radi o isprobavanju novog deterdženta, bilo da se radi o seksu bez kondoma ili plovidbi Titanikom. U blaženom neznanju smo srećniji, vedriji i zdraviji. Ovom obliku duhovne levitacije se lako prepuštamo kako bi smo brzo i lako obezbedili, baš izvikanu ali genijalnu kovanicu, LAKOĆU ŽIVLJENJA. Kako uopšte upadamo u katarzu blaženog neznanja ne znamo ni sami, inače nam se to ne bi ni događalo.
Sve ima svoj kraj pa i blaženo neznanje. Ljudi su blagosloveni darom da uče i da ZNAJU. Onog momenta kada se hipnotička magija blaženog neznanja raspukne pred očima blaženo-neznanjem-usnulog čoveka ona se eksplozivnom brzinom pretvara u UŽASAVAJUĆE SAZNANJE.
Prva reakcija na UŽASAVAJUĆE SAZNANJE je da ne znate šta ćete sa njim. Najradije bi se vratili u sobu sa blaženim neznanjem i tamo proveli ostatak života, ali potpuno izbezumljujuće po nas zaključujemo da blaženo neznanje više ne stanuje na toj adresi! Posledica svega ovoga je da moramo prihvatiti UŽASAVAJUĆE SAZNANJE kao ZNANJE i pronaći način da nas opsedne neko novo blaženo neznanje i pruži nam neophodni spokoj u ostatku života.
U blaženom neznanju ljudi su pravili uranijumske paste za zube i kreme za lice, stavljali olovo u benzin i pili vodu iz vodovoda sa olovnim cevima. U blaženom neznanju su medicinski časopisi (bilo je to davno) tvrdili da je pušenje zdravo. U tom istom neznanju su u prodavnice obuće instalirani Roentdgen aparati kako bi mušterija slikala stopala i u milimetar odredila odgovarajuću veličinu obuće. U blaženom neznanju su ljudi išli na turističke ture posmatranja nuklearnih eksplozija, kampovali u pustinjama Nevade, a neki su čak (sa optimalne udaljenosti) izlagali svoje genitalije blastu nuklearne pečurke kako bi poboljšali izglede za potomstvo ili dobili “kvalitetnije” potomstvo (usput su to debelo plaćali). Ima bezbroj ovih priča o blaženom neznanju koje ubrzo postade UŽASAVAJUĆE ZNANJE.
To je bilo nekada.
A šta je danas naše aktuelno blaženo neznanje?
Pa, užasnuli bi smo se kada bi saznali. Čak i da nas takva saznanja ostave hladnokrvnim, arheologe koji će uredno slagati naše kosti sigurno neće.
Blaženi su oni koji ne znaju, a oni koji znaju lakoću postojanja čine nepodnošljivom ili barem manje podnošljivom.
Vragolanka, vrca, pičak među pičkama, zlatna ribica među ribama, šmeker u ženskim gaćicama.
Neuhvativa kao četvrtina jajeta na zajedničkom tanjiru za predjelo, neobična poput dve koštice u breskvi, deteline sa četiri lista ili trinaeste plate u Srbiji. Bilo da vas ljubi na najšašaviji mogući način uz osećaj koji stvara lizanje ledenog Rumenka na plus 40, bilo da iz kafića u kafić eksirate tekile, valjate se po bilijar stolu, zaspite na klupi u parku ili u dam-ti-dam stilu jurite niz glavnu ulicu...
Ona prija kao zaranjanje prstiju u brašno, kao krađa upravo spremljenih kolača, kao umivanje hladnom vodom posle trčanja, kao navijanje na utakmici.
U njenom svetu i korov koji ste zapatili može da posluži za pravljenje ljuljaške na kojoj se kikoću i vaše i njene bubice. Ona vas jednostavno ne pušta da odrastete...
Tip koji predstavlja jedno od glavnih obeležja svog kluba. On je prisutan na svakoj utakmici koja se igra na domaćem stadionu, srednjih je godina, neretko nosilac pivskog stomaka, ima arsenal psovki na kojem bi mu i kočijaši pozavideli, u slobodno vreme ne radi ništa i izvanredan je poznavalac fudbala a i sporta uopšte. Ima svoje male rituale koje upražnjava na svakoj utakmici jer to njegovom timu donosi sreću. Skoro svaki klub ima po jednog ovakvog navijača.
Druga gradska liga zapad:
Zagrevanje:
Glavni navijač (grickajući semenke): Vidi ovog malog što doš'o da sudi. Nema ga dva'es kila. Mali, lepo da sudiš, da ne čupam uši! Šalim se bre, u svakom slučaju ću da ti čupam uši na kraju. Eee, jesi čuo bre!
Zvižduk za početak utakmice
Glavni navijač: Sine, slobodno jače duni u pištaljku, ne čujem te ništa, jesi doručkovao jutros?! E da, jebem ti prvi red na sa'rani. Čisto da znaš!
Prva sporna situacija:
Glavni navijač: Pa faul bre jebem li ti sve ti jebem što imaš u kući da ti jebem, jeb'o te ko te doveo i napravio, jeb'o li te otac i onaj ko ga izmislio. Pa kome ti da sudiš, nije ti ovo školsko igralište mamu ti jebem balavu.
Penal za goste
Glavni navijač: Kakav penal mamu ti napenalim! I sestru i tetku i dedu ako treba, samo da se završi utakmica, najeb'o si iz mesta kad ti siđem dole!
Kraj utakmice, 0:2 za goste:
Glavni navijač: Mali, mrzi me da se preskačem preko ograde, ali doći ćeš ti opet. Tad neće da me mrzi, ima da ponesem buzdovan, to će da ti bude poslednje što si sudio kad ti ja presudim!
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, posle definisanja srećnog niza shvatićete da ste produkt i učesnik neverovatnog lanca srećnih dogadjaja.
Za početak, jasno vam je da ste vi nečiji potomak i da su (sada već ti neki) vaši roditelji opet nečiji potomci. Nižući tako potomke i njihove roditelje možete stići veoma daleko u prošlost, čak do vremena kada se sam život na zemlji začeo, a to je boga mi jako mnogo vremena – negde oko 4 milijarde godina.
U to vreme, nije postojalo skoro ništa od onogoa što danas znamo da postoji. Zemlja nije imala planine, reke, šume i sve ostalo što volimo i čemu se divimo. Najviše je ličila na glatki Mars sa ponekom barom koja više podseća na veštičji lonac iz crtanih filmova nego na normalno jezero ili more. E, od tog trenutka pa nadalje za vas počinje niz srećnih dogadjaja ili tačnije prava lavina srećnih dogadjaja koji će posle 4 milijardi godina kao rezulat čitave jednačine proizvesti nikog drugog nego vas.
Da je neka karika srećnog niza u bilo kom tretutku (a bilo je mnogo trnutaka u periodu od 4 milijarde godina) pukla, vas sada ne bi bilo. Možda u tom slučaju ne bi bilo ni nas, to ne znamo, ali vas sigurno ne. Sreća je što je svaki, ama baš svaki, vaš predak bio dovoljno seksi da prca nešto ili da bude prcan, da bude dovoljno zdrav da doživi vreme za prcanje i da ga je prcanje sa suprotnim polom dovoljno privlačilo. Sreća je i što je svaki vaš predak bio dovoljno brz, snažan, okretan i inteligentan da izbegne da ga neka veća zverka, zgnječi, povredi ili smaže za neki od obroka ili užinu pre nego što je prcao i produžio srećni niz u kome ste vi za sada zadnja karika. Sreća je i što nijednog vašeg pretka nije udario grom, ugušio vulkan ili samlela stenčuga pre nego što je (sad već pogadjate) prcao. Sreća je i što nijedan vaš predak nije podlego nijednoj smrtonosnoj bolesti niti stradao u bezbroj kanibalističkih ratova što ih čovek vodiše u poslednjih 50.000 godina pre nego što je prcao i dodao kariku u srećnom lancu u kome vi sijate kao poslednji dragulj.
Naravno, sve ovo ne znači da nijednog vašeg pretka nisu rastrgli dinosaurusi, lavovi ili krokodili. Možda je neki od njih završio na nečijem koplju ili prosvirane glave u ratovima, ali budite sigurni - to se desilo tek pošto je PRCAO i dodao makar jednu kariku srećnom nizu.
I tako, karika po karika u srećnom lancu dugom 4 milijarde godina stigosmo do vas, trud se isplatio. Možda. Ali ne zaboravite da srećni niz treba nastaviti. Treba dodati sledeću kariku u lancu sreće. Zato, LJUDI! prcajte se što pre i koliko god možete! Nešto što može da prekine vaš srećni niz uvek vreba.
Koliko god da ste defetista, pesimista, nihilista ili šta već, da li se sada makar malo bolje osecate?
Koktel. Spravlja se na kraju pijanke od pića koja su ostala u čašama. Konzumiraju ih najhrabriji ljudi sa prikrivenim problemom. Vodjeni parolom "da se ne baci".
-Matori, svi odoše.
-Jašta, daj da smućkamo jedan koktel. Da se ne baci?!
-Malo vinjaka, malo djus-vodke, malo...šta je ovo?
-Neki liker od kokosa, Branka to pije...
-Malo Brankinog likera od kokosa, malo piva sa dna flaše, malo domaće šljive-guarne...
-Evo ga! Ekskluzivno za mog cimera i mene jedan egzotični, nimalo prefinjeni, smeli koktel "smrt u zoru"!
-Nije nešto, ali služi svrsi...
-Nije bitan kvalitet, važno je da gruva!
Očajnički vapaj čoveka koji je oduvek bio drugi izbor. Kao i nesrećni Luiđi, kolega Super Maria koji igra samo kad ovaj prvi padne u provaliju, i on je stupao na scenu samo kada su sve ostale opcije bile potrošene. I tad nešto malo, nezapaženo. Princezu nikada nije spasao, zadovoljavao se onim 'moša' sluškinjama, koje kažu da je u drugom zamku. Njega zovu na fudbal samo kad neko ispali, pa da se popuni brojka za 5 na 5, a i tada je stavljan na gol. Njemu riba da samo kad Luiđijev drug nije zainteresovan, pa Luiđi posluži kao rezerva. U društvu se ne ističe, na njegove viceve se niko ne smeje, često ga ni ne saslušaju do kraja. Luiđi se ne rađa, on to postaje vremenom, i najčešće je sam za to kriv.
Izraz koji koristimo za tipa koji je glavna mušterija urgentnom centru. Premlaćen, zakrpljen 100-tinak puta.
Ako se izraz koristi za devojku, onda ima sasvim drugačije značenje. Devojka koja je gažena više nego magistrala je bušna ko sito, naširoko poznata, jer joj je reputacija zasigurna ako je zaista radodajka.
- Šimi se opet kurči, samo dokle će??
- Jebi ga, na tribinama je stekao neki ugled, ima leđa, trpa se svugde..
- Bruda, gažen je više nego magistrala, valjda zna da treba da stane.
- Pa to cene huligani, sad je jedan od njih..
______________________________
- Brate, jesi karo Spomenku sinoć?
- Nije dala...
- Spomenka?
- Dap...
- To su neki novi momenti. Koliko ja znam, gažena je više nego magistrala. Pa kako nije dala, šta je rekla??
- Rekla da neće brate, nemoj da smaraš!
- HAHA! Ne mogu da verujem, pa nju je jebala cela južna pruga!
- Ma da, nisu je jebali samo oni koji je nisu pitali i ja što sam je pitao... Šta kenjaš!!?
Ovo neko trik pitanje, a?
Zar nije očigledno? Ono - mitoza, mejoza, nastavljanje loze, ognjište, sećanje na pradedinu spomenicu, patrijotizam, nebeski narod, penzioni fond, još malo ognjišta? Dobro to, to je po difoltu, majka mu stara. Ali, ima još tako puno "za", manje sakralnog karaktera, da čovek prosto poželi da zalihu kondoma napuni vodom i promptno pofrlja na prolaznike. I baci se na posao. Kako koji posao? Eee, ovo je poslednji put da ti pokazujem.
- Sam naziv (tata, ćale, otac, ćaća) jebe mame. Bukvalno, figurativno, kako god. Moćno je. Plodni pape, mašina za proizvodnju potomstva. Ćale si. Legenda si. Roditelj. Tata-mata. Tvorac. Bogotac! Maćori. Autor.
- Možeš da nemilosrdno patišpanjišeš uokolo i izigravaš facu, naročito ako nisi mator. Kao: "Jebote, što je skočio pedeve. A baš mi ćera jutros kaže 'Tata, možemo li da kupimo hrčka'". I onda svi kao "Imaš dete?" "Ma, da" - odgovaraš na kulijanskom narečju, "ja to onako usput, to ti je ništa. A vozim i golfa trojku, tjunovan, šampanj boja".
- Pred ženskim svetom si car. Padaju na to: pažljiv si, roditelj taaako swatkog detenceta. Vidi mu saaamo raspar čarapice... Upamti: "bući-bući dete" lako prelazi u "bući-bući vršnjak". Obavezno opet pomeni golfa.(Ženo, ako čitaš ovo, ne nastavljaj, šalio sam se... Jeste, glupo je, da žao mi je, znam - na kauču... E, pazi sad, čitaoče, 'nači sve je suva istina! Nastavljaj.)
- Možeš da se pod plaštom deteta provučeš za milion stvari.
Klopaš sve redom, šatro da probaš, pa da proveriš rok, pa ne može ono, boleće ga tiiiiba. Legitimni Čokolešnik, alo! Prvi novogodišnji paket je tvoj, naročito ako je beba rođena krajem godine! Jer tada ne može iz njega ništa da hasa (eventualno mu daj da glođe kutije, zgodno je za prve zube). A i kasnije se ugrađuješ onako momački, ko Đinkić u privatizaciju.
- Igrice, crtani. To je poseban odeljak. Ti im samo pomažeš. Ti isprobavaš. Ti samo prelaziš neki težak nivo, skenjavaš bosa, jer mora da se iskombinuje pet raštrkanih tastera plus skrol na mišu. I igraš, žrtvuješ se - šta ko može da ti kaže. Isto i za crtane. Sad možeš do mile volje da turiraš sve: od Blufonaca do Betmena. Glumi tu kolateralnu štetu, a ovamo puca ti stojan.
Ima još toga onoliko, ali skontao si valjda srž, nosaču mošnica, sapatniče po polu. Zajebavaj se dok možeš, a posle... Pa, nastavićeš da se zajebavaš, dakako. Ćale.
- Tata, jesi završio sa tim primerom?
- Evo, upravo završavam. ’Oćemo Lego Star Vorsa?
- Toooo!
