Floskula koju uglavnom koriste poznate ličnosti kako bi ubedile ''obične'' ljude, a i sebe, kako im slava nije udarila u glavu i kako se nisu ni najmanje promenili od kad su postali popularni. Keš, besni automobili, pičke na izvol'te, ma ništa od toga na njih nije uticalo da se transformišu u Čarli Šina, već su i dalje ostale iste one mirne i nenametljive osobe koje su i bile kada su otišli iz svog malog periferijskog grada u potrazi za srećom i boljim životom.

Ludi komšija, ratni veteran sa šrapnelom u glavudži, i sa neobjašnjivo idiotskom misijom da isprebija svakog kog vidi da se muva oko zgrade u zoru.
Kaže kako se samo vampiri vraćaju u jazbinu u pola pet ujutru, što je nedopustivo za omladinu. Još kaže da se svi oni zasigurno drogiraju, dok svi misle da je upravo on na teškim halucinogenim supstancama.
Da bar 'oće da podeli loma...

Oh my, God....It's full of stars...
je svakako jedna od najmisterioznijih rečenica koja je ikad izgovorena na filmu. To je ujedno poslednja rečenica koju glavni lik Dejvid Bouman izgovara u svom ljudskom obliku.
Odiseja u svemiru je dokaz kako temeljan rad može iznedriti vrhunsko remek delo kome se malo šta može zameriti. Artur Klark, pisac scenarija je u svojoj knjizi "2001, izgubljeni svetovi" izneo čitav proces nastanka ovog filma i tu se može videti kako su autori (A. Klark i Stenli Kjubrik, režiser) u suštini mukotrpno dolazili do onakvih filigranskih rešenja.
Cela priča je u stvari zasnovana na klarkovoj kratkoj priči "Stražar" u kojoj ekspedicija vanzemaljaca dolazi na Zemlju u vreme praistorije i sve što tu može da vidi su životinje od kojih jedne imaju kandže, jedne kljove, jedne oklop i majmuni koji nemaju ništa pa samim tim i izumiru jer ne mogu da dodju do hrane. Vanzemaljci inače lutaju svemirom i pomažu vrstama sa iole šanse za razvoj, da se usavršavaju i stvore neku civilizaciju. Na zemlji toga nema ali vodja ekspedicije ipak medju onim izgladnelim majmunima primeti jednog koji noću kad se sve utiša sedne na jedan kamen i uporno gleda ka mesecu. Vanzemaljac oseti dozu simpatije prema toj jedinki koja logično dobije ime Gleda-Mesec i ipak odluči da ovoj vrsti ostavi neka početna znanja za dalji razvoj.
Prva ruka scenarija je bila nastavak ove priče gde je ljudska civilizacija trebala da završi na Jupiteru gde ih već milenijumima čeka isti onaj vanzemaljac zadovoljan što je nekada davno ipak učinio pametan izbor.
Kroz dalji razvoj priče Klark i Kjubrik su ipak postajali svesni da, ako žele da naprave remek delo, moraju da se odreknu eksplicitnog prikaza vanzemaljaca i vanzemaljskih svetova i da bi bilo najbolje kad bi sve ispričali kroz simboliku. Rezultat svega toga je npr. onaj famozni monolit koji je majmunima doneo mudrost umesto nekakvog karikaturalnog vanzemaljca kao i ona čuvena psihodelična sekvenca kad D.Boumen leti kroz zvezdano polje da bi na kraju završio u hotelskoj sobi u kojoj se odvija njegova ubrzana transformacija u neki novi oblik života. Na taj način približili su se svim cepidlakama ovog sveta, hoću reći, svako može da ga tumači na svoj način. Religiozno orijentisani u monolitu mogu da nadju simboliku Boga. Filosofi pak mogu da shvate to kao neku apsolutnu mudrost, naučnici opet verovatno imaju neko treće stanovište i tako dalje. Isto važi i za hotelsku sobu. Prikaz vanzemaljskog sveta bi samo unazadio celokupni utisak filma tako da je i ovde ostavljeno gledaocima da tumače kako kome odgovara.
Ovo je u stvari najjednostavnija moguća priča. Priča o čovekovoj borbi za saznanjem, od momenta kad je kao evolucijski autsajder prevazišao svoja ograničenja pa do tenutka kad se vinuo daleko od svoje matične planete koja mu ipak jedina omogućuje biološki opstanak pa do momenta kad zahvaljujući tom hrabrom koraku čovek nastavlja egzistenciju u nekom novom savršenijem obliku života, kao dete-zvezda. Oh, my God! It's full of stars!

Označava uzvik sreće, radosti i blagostanja ljepše polovine zbog prekida stanja hronične napaljenosti i perioda duže apstinencije, koji se najjače manifestuju poslije veće sportske manifestacije tipa SP u fudbalu.

Старински назив за телевизор.

Ствар која ме мучи откако је проевропски орјентисани Б92 приказивао Повратак Краља, два пута. Дакле, јебачина у Средњој Земљи. Има ли је или се сви репродукују путем спора као печурке? Рецимо да има, и сада проблем је која раса се како и колико пампрчи. По дубокоумном размишљању у којем највише ценим само своје и ничије више мишљење дошао сам до закључка да се малени хобити највише и наперверзније скрнаве. Зашто? Не знам ал' имам такав осећај.

Имамо оркове на пример, они су типична жгадија, скоро као животиње су. Само кењају около и једу шта стигну, укључујући и спорије оркове. Дакле њихов коитус мора да је животињски и самим тим веома досадан. По принципу женка пусти хормон, мужјак дође, оваплоти и крај. Сморчина.

Даље имамо виловњаке чија сношка вероватно личи на оперу у извођењу миланске Скале. Вероватно је то под сјајем Месеца и звезда, уз звуке потока и цвркут птичица које славе сједињење два тако савршена бића као што су усрани елфови. Траје сатима у којима се два Леголаса нежно додирују по коси и шапућу један другом нежности на синдарину, јер очигледно је да су се виловњачке цаве смориле од толиког кењања па заскачу људске шумаре док усафтани перу дуге црне косе на потоку после лова на дивљег вепра. Онда како се утовар два дерпеа примиче крају креће киша метеора која означава крај тако узвишеног чина као што је парење виловњачко. Смор, још гори од оркова.

Ту си у патуљци, ал' пошто њихове жене фурају браду као и мушкарци нисам довољно мазохиста да размишљам о томе како изгледа та јебачина. Што се мене тиче патуљци по цео дан копају и траже митрил а деца се рађају када дух Илуватаров сиђе међ' миџете.

На крају ту су људи а то сви знамо како изгледа је л' да? ЈЕ Л' ДА? И не, ако си гледао на редтјубу то не значи да знаш.

Е сада хобити, то је једна срећна нација малих перверзњака и секс манијака. Логично је, они живе у лепом окружењу, не смарају се ратовима, само ладе јајо по ливадама, ждеру константно и имају гомилу деце. Шта друго може да буде осим константног, упорног, и надасве раширеног клепетања минијатурних длакавих мудашаца по оним кућицама и пољанама. Слушајте мене, ја знам најбоље, хобити се пршћу к'о нездрави. А ту је и она цава Роузи са којом се Сем ожени на крају када му прва љубав запали преко баре, тотално перверзна цава са све оковратником и погледом успаљене волухарице. Хобити брате, јебу се не жале.

Postupak jednak socijalnom samoubistvu, praktikovan od strane teških alkoholičara, narkomana i marginalaca - jedinki koje su dotakle dno života. Čin kojim se nesrećnik uzdiže na pijedestal klošarstva, posle čega za njega više nema svetle budućnosti. Prestavlja svojevrstan raskid sa zdravim razumom, na koji okolina nikada ne reaguje blagonaklono. Doduše, ni kurcovadilac ne gleda s razumevanjem na okolinu zbog godinama akumuliranog bola u kurcu koji oseća prema istom.

Biti boem je jedno, ali pričati sa flašom i vijoriti njihalo strave pred razgrogačenim tetkama i zgroženim majkama koje rukama pokrivaju oči svojim znatiželjnim kćerima je nešto sasvim drugo - degutantno i socijalno neprihvatljivo, najblaže rečeno. Jedini koji je uspeo da uradi tako nešto uz izvesnu dozu šmeka je bio Bukovski.

Sam čin se jedino može uporediti sa nihilističkim gašenjem cigareta o sopsvene podlaktice/jezik ili šetkanjem narkomana sa zagnojenom gangrenoznom venčugom u majici na bratele.

Проћи кроз сито, решето и филтер папир говњиве егзистенције. Ићи животу уз и низ карину периодично, до момента кулминације.
По рођењу, Пушача Курца Живота је кева чедоморка испустила у помије. Док су деца његовог узраста хасала козје брабоњке и сапун с укусом шумског воћа, он је био потеран да ратује у самом пркну света, где му је шрапнел трајно издепилирао леђа, ноге и мошнице. Оседео пре треће деценије живота, женио се, разводио, котио. Не рачунајући бракове, прошао кроз још неколико ратова.
Док би светина радије пунила стомаке пивчугом, он би наливао избушену јетру вињаком док му се кутњаци не расклимају. Мењао жене и вере као гнојаве завоје, селио се као стидна ваш, спичкао сву имовину на трке керова, а притом успео да задржи зајебани аристократски подсмех испод машћу натопљене брадурине.
Довољно интелигентан да схвати у какво је ништавило и седам јегера свет забасао, а довољно мудовит да одслуша комплетну дискографију Пеперса, повући обарач му и није била толико мучна радња.

Milan Tarot savremene srpske istorije, samozvani doktor istorijskih nauka(inače metalostrugar), reformator gramatike zaslužan za utiranje palatalizacije u srpskom jeziku(tvorac mrskog mi prideva "srBski") i među obrazovanom omladinom poznat kao Ovan Seretić. Sve bi ovo bilo nebitno da dotična spodoba ne održava "naučne" skupove širom Srbije (inače puni sale u kojima se ovo održava) na kojima neobrazovanoj raji potura priču o Srbima kao nebeskom narodu od kojeg su nastale nacije kao sto su Grci, Egipćani, Rimljani... Na sebe je skrenuo pažnju knjigom "Zabranjena istorija"(sjajan marketinški potez, samo reci Srbinu da je nešto zabranjeno i smatraj da je posao obavljen) u kojoj nas prosvećuje saznanjem da ova istorija koju mi učimo(doduše, treba istoriji prilaziti sa velikim rezervama) ustvari i nije prava istorija nego zavera stranih službi da se utre sveti srpski narod! Knjiga je puna nebuloza koje kao da je pisao naduvani Ekrem Jevrić i autentičnih mapa koje je verovatno Deretić sam crtao. Jedino što nam preostaje je da pretpostavimo da je:

1. Deretić begunac iz ludnice Arkam koji se doselio u zemlju ludaka na brdovitom Balkanu. Moguće je da je doneo svoje radove sa rekreativne nastave i da je njih otkrio Saša Popović(inače čovek koji zna sta ostali ludaci traže) pa sada Deretića koristi kao marionetu i stiče jos prihoda za svoje carstvo zla!

2. Deretić ljubitelj lika i dela Monti Pajtona, pa je hteo da se i on malo našali sa srpskom istorijom i prikaže nam njenu smešnu stranu, ali pošto su neki to shvatili preozbiljno čovek je resio da se malo ovajdi.

3. Deretić je pokvareno đubre, šarlatan i iskompleksirani metalostrugar koji zarađuje na nepismenosti naroda, mada nije još utvrđeno da li veruje u sva sranja o kojima piše knjige!

Najstariji tabloid magazin izdavačke kuće stori.

U bukvalnom smislu reči, jedan od dalekih predaka. Kolokvijalno, lik koji je dovoljno mlad da ne umre, a dovoljno mator da bude Krkobabićev ispisnik. Ustvari, askurđel i nema starosnu granicu, bitno je samo da odskače od sredine u kojoj se nalazi.