Мој међед са села.

Ciganski Ken.
Onaj što ga zamišljaju Ciganke kad im dosade njihovi muževi.

Ситуација у којој птичурина која чачка крокодилу зубе промаши зуб и боцне га у месо маћори. То редовно снимају ови са Дискаверија и остале истраживачке главе, али су само једном у емисији приказали како дилкроко плаче.

Droga bez koje građevinari ne znaju gde da okače jaknu.

...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.

Придев који описује нешто што није смешно, али знаш да има тенденцију ка хумору. Битно се разликује од зајебанције (курч. сатире) у којој се неки објекат на духовити начин излаже руглу помоћу интелигентне игре речима или добро темпираног сарказма. То је налепница коју увалиш некоме из сажаљења, хумор који Борис Бизетић продаје за педесет евра и бокс Лорда под шатром у Никинцима, пре него што раја почне да пије из певаљкине чизме.

Парада на којој се мушкарци шетају са својим девојчицама, лижу им сисе, држе се за руке, и носе различите транспаренте на којима пише, рецимо код мушкараца "Волим пичку", "There is no shame to be straight"... и код жена "Волим га у себи", "Живим за Курац"... Оваква парада има за циљ, тј. нема никакав циљ. Не тражи се равноправност, јер је то сасвим нормално (за разлику од оних), не тражи се доношење нових закона јер је то закон природе (где сте видили да се јебу два слона???) Живела стрејт парада!

Odgovor na patetični SMS od 3 strane.

Nerviraš mi devojku.

Не може свако ћутање да буде ћ у т а њ е. Само посебна ћутања могу да заслуже назив и статус ћ у т а њ а.

Није то оно кад ти ћутиш јер немаш шта да кажеш, или те је неко наљутио па ти сад ћутиш љутито на њега. Ни оно кад ћутиш јер ти је тако дошло, штосеонокаже - спокојан си ваљда због нечега (пише у тамо неким часописима да тако ћуте блиски људи, особе које немају потребу да стално затрпавају једно друго теоријама и ставовима, занимљивостима и ексцерпцијама из властитих прикљученија), и онда ти безбрижно ћутиш, а у себи ћарлијаш (а овако пише у неким збиркама поезије, ваљда је и то неко паметан смислио и међ народом раширио).

Дакле, то не. Ово ћутање - ћ у т а њ е - развија се полако и наравно ћутке.

Почне да клија у оним тренуцима кад ти нешто падне на ум, а што на ум - то и на друм, па хоћеш и другоме то да кажеш, да му покажеш и поклониш комад, бар кришку, себе, па да заједно наставите кроз мисли и реченице, обогаћени и зближени трансфером поклоњених комада сопствености.
И, шта се деси? Налетиш на зид. На бедем. Или на шанац. На јарак. На јаз несхватања и неприхватања понуђеног, чак презривог одбацивања. Ништа. Ти прећутиш.

Други неки пут пожелиш да другоме, теби наизглед блискоме, саучеснику у раси, средини и моменту, опет пружиш чест својих можданих трудова, можда и да му разбистриш поглед на васколики овај божји пашњак, да му словом злонемислећим укажеш да није све тако као што он дума, да је боље да престане са неплодношћу и трулошћу својих дана. Опет зидина, опет провалија. Испаднеш чудак. И прећутиш.

Неки тамо пут, падне ти опет нешто на ту твоју памет (која је ареал, очито, веома склон падавинама и оборинама - кажу тако на прогнози након дневника, и наведу колико је пало милиметара ту, а колико тамо), и ти заустиш, да се у глас претвориш. Е онда ти напокон испаднеш паметан, па затвориш уста. Шкљоцну зуби, и ти прећутиш.

И би добро. И како ти се затворише уста, отворише ти се очи. И ти схвати да је ћутање твоја мембрана, твоја келија манастирска и твој карантин (овако се каже и у некој познатој нумери, кад овај један хоће да заборави неку своју љубав, шта ли је). Да је боље да ћутиш и прећутиш. И тако се у теби то ћутање стврдне, или окошта, свеједно.

И то не би био проблем да си ти срећан што ћутиш. Али, ти хоћеш да кажеш. Нећеш да ћутиш. А ћутиш. Јер је тако добро. Јер нема ко да те заиста чује.

Posetilac Ade Ciganlije koji se brčka samo u plićaku.

Covek koji pokaze svakom vozacu da mu je dobar auto.

Маса зомбија која се креће, конзумира храну, заузима простор, смрди и штети животној средини, а чини слој становништва који такође има право гласа, а глас им вреди као и мој.

Kada ne pojedeš celu čokoladu, već jednu kockicu ostaviš keru da proba.

Pet dana pred platu, na kraju svakog meseca.

Svako od nas ima tako nešto u životu.
Nešto što je mnogo bolje da ostane nedorečeno. Veza raskinuta bez one finalne rasprave. Ili prijateljstvo.

Bolje ostavljeno tako da ne kažemo baš sve što mislimo.Sa onom besmislenom nadom da će da se obnovi.Kad - tad. Kad uspemo da ne uprskamo do kraja i do kraja života imamo prostor za razmišljanje kako je dobro moglo da bude.

Bivši dečko tvoje sadašnje devojke.

Окупљање група незадовољних грађана испред зграде владе.

С обзиром да је влада само једна, а незадовољних је много, групе морају да се координирају и успоставе ред, како би свака од њих у прихватљивом термину могла да виче на чистачице и портире у згради, и блокира главне саобраћајне артерије.

Lek za sve strahove i fobije.

Разлог пропасти овог народа, јер људи постају пасивни, нико се више не бори за своја права на живот. Ћути, добро је... Још увек си жив!