**NE MOŽE MALIM SLOVIMA!**
Kad bi se pisalo malim slovima izgubilo bi svu svoju čar. Jer, jebem li ga, mora da ima neku čar kad je nateralo tolike ljude da se ponašaju kao da su sada pobegli iz Kovina. Čar je, verovatno, u posebnom mentalitetu Norvežana, naroda koji nam je doneo neke od najvećih manijaka u istoriji sveta.

**MEJHEM JEBENI!!**

**ČLANOVI BENDA!!**

**EURONYMOUS!!**
**DEAD!!**
**NECROBUTCHER!!!**
**MANIAC!!**
**COUNT GRISHNACKH!!!!!**
i Čarls Hedžer.

Najistaknutiji primer ovog žanra, bend nastao u podrumu neke memljive prodavnice ce-deova u Oslu(ovde se vidi da bi Norveška muzička scena bila mnogo manje sjebana da su osamdesetih godina ljudi znali za torente), od strane petorice mladića koji su skontali da bi bilo mnogo kul da ofarbaju face u belo i našminkaju se u stilu klinki koje prvi put idu u diskoteku. Onda su iskopali nekog Šveđana koji je bio u Norveškoj najverovatnije jer su ga Šveđani prognali pošto je bio preveliki retard za tako razvijenu državu.(ovde se pokazuje da su Šveđani govna i da najgore od svojih uvaljuju Norveškoj, koja je u to vreme bila u kurcu, ali hejt o Šveđanima ćemo ostaviti za neku sledeću definiciju). Dotični je, bivajući izrazito poremećen uglavu, pred koncert mirisao mrtve ptice i zakopavao se u zemlju, misleći da će se tako približiti svojim uzorima, mrtvacima. Onda bi izlazio na scenu, bacao kozije glave po publici i vrištao, dok je u pozadini Euronymous na džitri udarao ***FIS-FIS-FIS-FIS-GIS-GIS-GIS-GIS***. Publika je bila u delirijumu.(ovde se vidi da uopšte nije čudno što je Brejvik Norvežanin, a ne Žabar ili Papuanac).

A onda je jednog dana njihov pevač pronađen kako leži u kući usred šume, izgledajući samo malo mrtviji nego što je inače izgledao. Kliknuli ste na link, je l' da? Vidite sliku? Znate, slika postoji, pošto je prva stvar koja je pala na pamet njegovom kolegi iz benda kada ga je video sa prosutim mozgom bila da trkne do radnje, kupi fotoaparat i slika ga. To se kasnije pokazalo veoma korisnim, jer im je '95. ponestalo ideja za omotnice albuma, pa su stavili sliku svog mrtvog jarana. Što da ne. Tu se bendu priključuje novi basista, i tu dolazimo do najepohalnije ličnosti ovog muzičkog pravca.

**VARG VIKERNES!!!**

Zanimanje: pevač, gitarista, bubnjar, pisac, palikuća, ubica, serator.
Rođen kao(o, ironije) Kristijan Vikernes, ovaj momak je oduvek pokazivao sklonost ka paljenju crkava i drvljenju kurca u dugačkim raspravama. I jedno i drugo su veoma uticale na njegovu karijeru.
Varg Vikernes je, pošto njegov bend, Burzum, koji se sastojao od Varga Vikernesa kao glavnog pevača, Varga Vikernesa na gitari, basiste Varga Vikernesa i perspektivnog bubnjara Varga Vikernesa, nije bio preterano uspešan, smislio drugi način da privuče pažnju na sebe. Počeo je da pali crkve i diže bune, ali nije računao da će Norvežane boleti patka za par crkava, pa se odlučio na radikalniji potez.
Godine 1993. izbo je svog kolegu iz benda Euronymousa dvajes' tri puta nožem u leđa i osuđen je na 20 i kusur godina zatvora. Tamo je, konačno srećan zbog sve pažnje koju su mu posvećivali, uzeo sintisajzer i napisao 10 puta više muzike nego za sve vreme dok nije bio u zatvoru. Inovativne melodije poput ***CE-CE-CE-CE-CE-CE-CIS, GE-GE-GE-GE-GE-GE-GIS*** su mu obezbedile mesto u aleji velikana norveškog blek metala, pošto niko do tada nije pisao tako kompleksne i zanimljive melodije. Kad je posle 16 godina pušten na uslovnu, postao je diplomirani serator i profesionalni komentator svega što se dešava u društvu, i do dana današnjeg je ostao jedan od najpriznatijih norveških besednika i ljudi čije se mišljenje najviše ceni.(ovde se vidi da su Norvežani šmrkali previše one nafte što su u međuvremenu otkrili, pa im je udarila u glavu.)
Uz uvek veselog Varga dolaze i drugi interesantni momci ove muzičke scene, interesantni po svemu osim po muzici:

**MAGNUS NEKAKO!!**
Osuđen na doživotni zatvor jer je iz čista mira ubio nekog flafičastog lika na ulici,

**GAAHL!!!**
Poznat je jer je peder, a izgleda ovako

I ostali genijalci.

Jedini preostali finansijski potencijal u Srbiji.

To je ono što, pored istorije, takodje pišu pobednici.

U osmom razredu na ekskuriziji jedno veče pozvah moju tadašnju djevojku da joj pokažem moju sobu. Ona se nećkala, premišljala i pristala. Ja sam joj pokazao sobu.

To je onaj osećaj kada pešaci čekaju zeleno svetlo na semaforu. Automobila nema a crveno svetlo nikako da se transformiše u zeleno i niko nije toliko jebeno moćan da pređe ulicu. Ljudi i dalje čekaju, neizvesnost je u njihovim glavama. I tada, tada dolaziš ti, sa moćima pobesnelog vepra i mudima velikim poput turskog topovskog đuleta...
Bez ikakvog razmišljanja prelaziš ulicu. Masa koja je do tog trenutka čekala, kao penzioneri u banci Inteza, kreće za tobom iako tebi na leđima ne piše "Come with me if you want to live", ne znajući da li ih vodiš u propast ili koji već kurac.

Istorijski događaj u kom su se odrasli ljudi tukli oko parčeta peska u kom će moći da se igraju, istovremeno se svađajući i oko toga ko ima boljeg zamišljenog prijatelja. Tuča je trajala sve dok jedni nisu odlučili da pokupe svoje igračke i vrate se kući.

Ono što najviše počnete da cenite u momentu kada realno najmanje vredi...

Spravica koja nas od malih nogu uči da ćemo otići gore jedino ako nego drugi ode dole.

Bezbroj puta izgovorena rečenica kada se igra fudbal. Obično je golman onaj koji je najsmotaniji (ima izuzetaka) i kada je penal za protivničku ekipu golman (smotani) biva oteran od strane glavonje u timu (to je onaj najbolji) ovom rečenicom, jer je on toliko dobar da može i da igra a i u tako bitnom trenutku da odbrani važan penal.

Када пијете зато што немате девојку, а не можете да је нађете зато што сте увек пијани.

Juce je konacno docekao svojih ' 5 minuta '