Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.

Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.

Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac.
Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja.
Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema.
Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno.
Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.

Šta trażi čovek u Češkoj?

Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.

U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.

Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.

Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.

Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...

Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.

Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.

Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.

Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...

Пре једно 5-6 година, када је технологија појефтинила и постала доступна широким народним масама и тиме им, као што увек бива, пружила могућност да испоље свог унутражњег јашара на један потпуно нови начин, на улице Београда, замазане шлајмом из којечијих уста, по први пут је закорачио представник нове и дотад непознате врсте - слушач музике на мобу без слушки, човек који широкогрудо дели своју музику са својим вољеним суграђанима, одбацујући концепт слушалица као исувише себичан. Без обзира где се налазио, на улици, у превозу, у школи, у крају, код куће, на његовом сату је увек време за пуштање зике на мобилном. Површни посматрач би закључио да он толико воли музику да једноставно није у стању да исконтролише своју жељу за пуштањем и слушањем исте без обзира на то што од диџеј опреме има само телефон, али површни посматрач би погрешио, као што увек греши јер је површан, а право стање ствари се никада не може сагледати тек тако, површина се увек мора загребати да би се дошло до сржи проблематике, иначе се не извучеш.

Слушач музике на мобу без слушки не воли музику. Не да не воли музику, он заправо не воли ништа, он не осећа страст ни према чему, животу приступа крајње површно, никада не осећа душевну глад и жељу за нечим новим, никада не осећа ништа сем јебеног животињског нагона ка јелу, пићу, спавању, кењању, пишању, јебању и слушању лаких нота у позадини, лаких нота које представљају тако прикладан саундтрек његовом плитком, протраћеном животу чије беде никада неће бити ни свестан, јер никада га ништа неће нагнати на неко иоле озбиљније размишљање. Он ће увек бити задовољан собом, тако сит нахрањен мрвицама, испуњен неиспуњеношћу, без икакве назнаке оног прогањајућег осећања да је нешто пропуштено, да нешто ту не штима. То је човек који на матурску екскурзију у иностранство креће не да би видео чега све има тамо и шта ће све проћи успут, него да би се са српском заставом сликао испред Колосеума. То је човек који кад узме да дрка курац, он не да не пусти нормалан порнић, макар прескочио увод и предигру и, не убацивши се у целу ту причу, одгледао последњих пет минута током којих изблајхана порнићара уз широки, лажни кез прима пар снопова сврша на два пластична балона прикачена на свој грудни кош, слушач зике на мобу гледа јебене камшот компилације састављене од снимака у трајању од по минут-два, и цео посао обави већ ту негде на средини другог, док рава стење у фазону „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, брзопотезно, механички, без трунке правог уживања, вођен ничим другим до тежњом за удовољавањем својим телесним нагонима. То је човек који кад огладни, узме и обари виршле, иако би уз десетак одсто више труда могао да их испржи у тигању и поједе нешто што за промену нема укус као јебена пластика. То је човек који скида најновији део „Паклених улица” са нета, и то оно срање снимано ДВ камером у неком биоскопу у Катару, одгледа га и бива одушевљен оним што је видео, јер мислим брате „Паклене улице 6”, до јаја филм, како ниси гледао батице, Вин Дизел, бесна кола, дрифт, спојлери, све! Он на волпејперу моба држи слику зајебаног хромираног змаја који се увија око јин-јанга, у фолдеру „слике” има подфолдер „мотори” у којем се обавезно налази слика дречаво зеленог јапанца са „агресивним репом” на чијем седишту седи риба са јефтиним кварцованим теном и цигнаском трајбал тетоважом изнад огромне млитаве буље, затим подфолдер „рибе” где су обавезне раскречена Сандра Африка, Меган Фокс и Памела, и наравно неизбежни подфолдер „Србија” одакле на његово духовно здравље мотре испикселизовани Дража, Ратко, Лазар и неки рендом манастир којег ни сам би умео да препозна. Када тражи рибу, њему није битно да ли она мирише на чистоту, дискретно и ненападно, али истовремено женствено и омамљујуће ако довољно обратиш пажњу, или пак на какофонију кванташке пијаце самлевене у конзерву јефтиног спреја, помешану са устајалим смрадом цигара и пива. Битно му је да има сису.

Музика коју слушач зике на мобу слуша без слушки мора бити прилагођена јефтином кинеском звучнику од 0.2 вата у његовој новој Нокији која има „тако добар звук” који кошта више од читаве гардеробе његове кеве која шљака у пропалој државној фирми, а то свакако нису прогресив рок или стонер дум. Он слуша само комерцијални крш хаус који је чуо на радију, мутираног хибрида хип хопа и РнБ-а са овонедељне МТВ-јеве топ листе, затим исто то али у собној продукцији његовог ортака из Врчина, и наравно туркоидно треш завијање уз зурлу и шаргију, али ипак не толико туркоидно да му екипе у источним преграђима Истанбула не би скинуле јакну. Ту се најбоље огледа његова испразност и његов бесмисао, јер он у први план ставља свој однос према музици о којој заправо појма нема јер му никада није пало на памет да је истражи мало на своју руку, ван оквира које су му наметнули медији и ближа околина, макар у границама тих жанрова на које се ограничио. Он није тру рејвер, није тру репер, није тру шабан, он је од свега помало а истовремено ништа до краја. Аудио фајлови у његовом телефону имају наслове у формату „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, а за ID3 тагове није ни чуо, јер он не воли музику довољно да би је уредно организовао, не занима га баш толико. Он рипује песме са Јутуб клипова у ниским битрејтима, баца их на моб, на еквилајзеру сваку фреквенцију буџи до максимума јер му је ортак рекао да се тако јаче чује, стиска плеј, а моб ставља у џеп ако је напољу исувише хладно или ако му требају слободне руке. Музика му је само неопходни бекграунд нојз, јер кад је тишина, уме мозак да се поигра са човеком, уме да дâ себи слободе и одлута тамо где не би требало да одлута.

Toliko gadno da bi svakom prosečnom Kinezu ogadilo najsvetiju od svih svetinja.

Milan Tarot savremene srpske istorije, samozvani doktor istorijskih nauka(inače metalostrugar), reformator gramatike zaslužan za utiranje palatalizacije u srpskom jeziku(tvorac mrskog mi prideva "srBski") i među obrazovanom omladinom poznat kao Ovan Seretić. Sve bi ovo bilo nebitno da dotična spodoba ne održava "naučne" skupove širom Srbije (inače puni sale u kojima se ovo održava) na kojima neobrazovanoj raji potura priču o Srbima kao nebeskom narodu od kojeg su nastale nacije kao sto su Grci, Egipćani, Rimljani... Na sebe je skrenuo pažnju knjigom "Zabranjena istorija"(sjajan marketinški potez, samo reci Srbinu da je nešto zabranjeno i smatraj da je posao obavljen) u kojoj nas prosvećuje saznanjem da ova istorija koju mi učimo(doduše, treba istoriji prilaziti sa velikim rezervama) ustvari i nije prava istorija nego zavera stranih službi da se utre sveti srpski narod! Knjiga je puna nebuloza koje kao da je pisao naduvani Ekrem Jevrić i autentičnih mapa koje je verovatno Deretić sam crtao. Jedino što nam preostaje je da pretpostavimo da je:

1. Deretić begunac iz ludnice Arkam koji se doselio u zemlju ludaka na brdovitom Balkanu. Moguće je da je doneo svoje radove sa rekreativne nastave i da je njih otkrio Saša Popović(inače čovek koji zna sta ostali ludaci traže) pa sada Deretića koristi kao marionetu i stiče jos prihoda za svoje carstvo zla!

2. Deretić ljubitelj lika i dela Monti Pajtona, pa je hteo da se i on malo našali sa srpskom istorijom i prikaže nam njenu smešnu stranu, ali pošto su neki to shvatili preozbiljno čovek je resio da se malo ovajdi.

3. Deretić je pokvareno đubre, šarlatan i iskompleksirani metalostrugar koji zarađuje na nepismenosti naroda, mada nije još utvrđeno da li veruje u sva sranja o kojima piše knjige!

Азотсубоксид, азот(I)-оксид, N2O илити "гас смејавац". Име добио по Бекију шта-је-смешно-који-курац Бекићу.

Када пиплметар каже: "Пипла без". Када камерман каже: "А могао сам да пишем песме" и крене да се беси, опет. Када предајник телевизије баца сигнал до краја одговарајућег атара. Када продуцент, хм, па добро, кад нема продуцента. И када поред свега наведеног они не виде разлог да одустану, разлог да оборе краља. Ко су они? Наши јунаци су својеврсни шерпаси, спремни да се из недеље у недељу пењу на ову планину бесмисла, најчешће у саставу: водитељ (и сам носилац захвалнице за учешће на Шахијади у Трогиру) и велемајстор опскрбљен магнетним фигурама (за таблом).

Večiti žal za davno izgubljenim vremenima. Nešto ukorenjeno u biti svakog čoveka.
Možemo biti milioneri, jebati zvezde sa estrade, imati vilu na Kipru, voziti BMW-a, uvek će postojati to "Kako se nekada živelo". To vam je rođaci urođena nostalgija. Što bi Nikola Kojo reko stalno ta priča kako je nekad nešto bilo bolje.
Sa urođenom nostalgijom obično dolazi i urođena potreba da se novim generacijama ispriča o starim dobrim vremenima i onome što oni nikada neće imati.

Prostranstvo, mnogo veće od hektara, kilometra kvadratnog i Rusije, a malo manje od kosmosa.

Znak da se treba javiti dermatovenerologu.

Dvanaest godina pre početka serije, Demonska lisica sa devet repova (nije Pokemon) napala je miroljubivo selo smrtonosnih nindži po imenu Konohagakure (što bukvalno znači "selo skriveno u lišću", a svi znamo da nindže umeju i da sakriju plast sena u igli). Kako ni sve udružene snage seoskih nindži koji baratu magijama elemenata, prizivanja karakondžula i borilačkim veštinama nisu uspeli da zarobe ovo apokaliptično stvorenje, u borbu se umešao... Četvrti Hokage (uzvik iznenađenja!!!).
Seoski knez dolazi, kad išće raja...
On je gospodar seoskog saobraćaja...
Na ramenu mu je istetovirana Zenica...
U pregradi za šurikene slika, žena mu i djeca...
Daleki predak Čakija, Brusa, Džekija, Milke, Putina i Bate, čija titula znači "Vatrena senka". Jednom rečju, Pai Meijev tata...
U epskoj borbi koja je uključivala napredne tehnike šaketanja i magijobacanja, Demonska lisica je uspela da pruži zavidan otpor. U stvari, bila je toliko moćna da je Četvrti Hokage jedva uspeo da zarobi dušu Devetorepe lisice i za to je platio svojim životom.
Ali avaj! Kako četvrti Hokage nije imao pri ruci Pokeloptu, a nije bio fazon da Lisicu zatvori u bocu (tema je suviše eksploatisana), on je dušu Devetorepe lisice zarobio u telo tek rođenog Uzumakija Naruta, protagoniste serije. Poslednje reči Hokagea bile su:"Nemoj da je neko dirao Naruta, povampiriću se i svima vam jebati kevu"!
12 godina kasnije...
U medjuvremenu su žitelji nindža sela provalili da ih je Hokage zajebavao za vampirenje, pa su svi počeli da se izdrkavaju na Naruta, kao da im je on žario i palio selo pre 12 godina.
Naruto je odrastao u mladog delikventa. Ide po gradu i šara zidove sa nepristojnim grafitima. Nema pojma da izvede nijednu nindža tehniku i više puta je padao na nindža ispitu. Voli da ždere i sanja o tome kako će jednog dana postati novi Hokage (ko kad bi Kristijan sanjao da će jednog dana postati predsednik Srbije).
Jednog dana je, igrom slučaja, spasao život svom senseiju, koga je napao neki seoski dizelaš. Tom prilikom, Naruto je upotrebio jedan mnogo zajeban, tajni džutsu, koji je tom prilikom naučio (Džutsu je tehnika, to jest ono što sam do sad zvao magija, a kako je naučio, to vidite sami, neću sve ja da vam objašnjavam). Naime, Naruto je upotrebio tehniku Klonova Senki, koja stvara gomilu njegovih klonova od krvi i mesa (zavisno od raspoloženja, sposoban je da ih stvori dovoljno da sam sa sobom organizuje nerede na utakmicama) i tako sredio drčnog napasnika. Sensei je, impresioniran njegovom tehnikom, bez polaganja ispita proizveo Naruta u mladog nindžu, to jest, genina.
Tako počinje priča o Narutu, najnaloženijeg nindžu koji je hodao Zemljom.
Za dalje informacije, daunloadovati mangu.

Неким поступком изазвати неочекивано јаку реакцију. Тригер (окидач) је углавном кап која прелије чашу и доведе до масивног шитсторма. Тригеровање покреће необјашњиву и тешко схватљиву лавину и баца тригеровану особу у афекат. Гаврило Принцип с локалним значењем, десета погрешна судијска одлука након које избија туча на терену, један корак који води преко ивице.