Sanjiva misao koja se javi čoveku kad je umoran. Zašto Češka? Jer je dobra za svakog. Ona je usporena, nezainteresovana i neutralna.
Češka je negde u srcu Evrope. Ima Prag, univerzitete, arhitekturu. Ima još nekih stvari, ali i meni opis Češke stane u dve rečenice izgleda. Jednostavno mi se mnoge stvari čine nevažnim da ih spomenem.
Nije aktivno neutralna kao Švajcarska: pare, luksuz, mirna luka da Mihael Šumaher napravi dvorac. Nije kao Slovačka, za koju niko ne zna, koji mešaju sa Slovenijom ili Slovenima. Nije Balkanska ratoborna, bezglava sirotinja. Nije kao Kuba, gde svi beže od kapitalizma, reklama i bilborda, gde su prašina i sunce, i gabaritno siromaštvo. Kubanci imaju tepih prkosa i ponosa prema SAD - u, ispod koga guraju sve probleme. Češka nema tih problema. Nije kao Australija, odsječena, nepoznata, previše daleka da se uzme za ozbiljno. Nije kao bilo šta. Aktivna je, pasivna, stabilna i krhka, raskošna i oronula, sve istovremeno, i ništa od toga.
Šta trażi čovek u Češkoj?
Seljak je umoran od crnog ispod noktiju, znoja i tudje čizme. Hoće maslinasti jesenji kaput. Želi da stavi ruke iza ledja i da hoda trotoarom, nezainteresovano. Da svrati u kafanu da čorbu i pivo, pa kući na spavanje.
U Češkoj nema jakog sunca. Zaštićena je od vetrova. Kiše su sitne, uspavljujuće, neprimetne. Čovek tamo nema puno razloga da gleda u nebo. Eto takva je Češka. Bez jakih boja, bez ičega da ti skreće pažnju, utiče na misli i provocira mir.
Češka je tihi zapad. Češka je brzi istok. U njoj niko nije daleko od kuće. Raj za umoran svet.
Zvao sam se Tom i živeo u Bostonu. Eto me u Češkoj. Bio sam umoran. Od obale okeana. Od posla, od vozova, od gužve, od stalnog proveravanja bankovnog računa. Od cifara. Od kilometara predjenih u glavi. Od dolazaka na vreme. Sada nosim cipele za broj veće jer sam ja tako hteo.
Kada si u Češkoj, poslove ostavljaš do pola odradjene. Ne kao u komunizmu gde ti se čini da niko ništa ne radi i ne kao u kapitalizmu, gde dvojica rade četvorostruko. Ne kao u Rumuniji gde se plata sanja, niti kao u Luksemburgu gde te plate jer dišeš na poslu. U Češkoj odradiš pola posla, koliko stigneš, dobiješ pola plate, ne hvale te, ne grde te, ne zanimaš ih... Ne zanimaju ni oni tebe, poslodavci, klijenti, stranke...
Tamo nema statusnih simbola. Voziš staru Škodu, živiš u stanu na četvrtom spratu šestospratnice. Sredina sredine. Zlato. Smisao života. Sanjalačka sreća.
Pred krizu srednju godina, odu tamo matori mladići. Pa tamo su Čehinje. Ljudi su se umorili od udvaranja, od čekanja, statusa i nivoa veze. Umorni su od akrobacija, elokvencija, duhovitosti, šarenih koktela, dubokih razgovora, upoznavanja duše. Dosta! Lepe, ružne, pametne, duhovite, bogate, lepog lica ili dobrog dupeta... Ne, ovde nema tih kvaliteta, tih poredjenja, ovde caruje jednostavnost konstatacije: Čehinje daju. kad podvuku crtu, samo se to i računa.
Kada odeš u Češku, budi svesan da je od sada i tvoj Bog Čeh. Spor, lenj, poluzatvorenih očiju, navlažen bekerovkom, zaliven staropramenom. Dremljiv, ravnodušan. Tamo je sreća tuga, a pobeda i poraz se služe na istoj tacni. Oštrice su tupe. Sve je to stopljeno u jedan zev zadovoljstva, prihvatanja, pomirenja, lepote.
Stvari u Češkoj ne traju predugo. Panenka se smorio te noći, jer fudbal traje devedeset minuta. Kakvi produžeci, kakvi penali... O zar je bitan pobednik, evo šutnuću loptu ako baš želite, nek se otkotrlja. Pobedili smo? Pa sjajno, zaista, hajdemo dalje sad...
Bezbojan dan, u istoj sam kafani iste ulice, kao u bilo kom od jučerašnjih dana. Napolju sipi kiša, a mene odavno nisu zvali po imenu. Ne sećam se odakle sam došao. Pevušim neki mol, dok moja devojka rešava ukrštene reči čekajući da se ohladi supa na stolu. Ulaze kolege sa posla, klimaju glavom. Beše Oktobar ili Mart. Dovrših kriglu piva, naručih drugu, i sklopih kapke na kratko. Prsti su mi bili ukršteni, a laktovi na stomaku. Mislio sam da umirem. Lep osećaj, ali svejedno.
Weltschmerz, oduvek u Češkoj, a ona u meni, kaže zašto da uvek dovršavam misli...
Pre jedno 5-6 godina, kada je tehnologija pojeftinila i postala dostupna širokim narodnim masama i time im, kao što uvek biva, pružila mogućnost da ispolje svog unutražnjeg jašara na jedan potpuno novi način, na ulice Beograda, zamazane šlajmom iz koječijih usta, po prvi put je zakoračio predstavnik nove i dotad nepoznate vrste - slušač muzike na mobu bez sluški, čovek koji širokogrudo deli svoju muziku sa svojim voljenim sugrađanima, odbacujući koncept slušalica kao isuviše sebičan. Bez obzira gde se nalazio, na ulici, u prevozu, u školi, u kraju, kod kuće, na njegovom satu je uvek vreme za puštanje zike na mobilnom. Površni posmatrač bi zaključio da on toliko voli muziku da jednostavno nije u stanju da iskontroliše svoju želju za puštanjem i slušanjem iste bez obzira na to što od didžej opreme ima samo telefon, ali površni posmatrač bi pogrešio, kao što uvek greši jer je površan, a pravo stanje stvari se nikada ne može sagledati tek tako, površina se uvek mora zagrebati da bi se došlo do srži problematike, inače se ne izvučeš.
Slušač muzike na mobu bez sluški ne voli muziku. Ne da ne voli muziku, on zapravo ne voli ništa, on ne oseća strast ni prema čemu, životu pristupa krajnje površno, nikada ne oseća duševnu glad i želju za nečim novim, nikada ne oseća ništa sem jebenog životinjskog nagona ka jelu, piću, spavanju, kenjanju, pišanju, jebanju i slušanju lakih nota u pozadini, lakih nota koje predstavljaju tako prikladan saundtrek njegovom plitkom, protraćenom životu čije bede nikada neće biti ni svestan, jer nikada ga ništa neće nagnati na neko iole ozbiljnije razmišljanje. On će uvek biti zadovoljan sobom, tako sit nahranjen mrvicama, ispunjen neispunjenošću, bez ikakve naznake onog proganjajućeg osećanja da je nešto propušteno, da nešto tu ne štima. To je čovek koji na matursku ekskurziju u inostranstvo kreće ne da bi video čega sve ima tamo i šta će sve proći usput, nego da bi se sa srpskom zastavom slikao ispred Koloseuma. To je čovek koji kad uzme da drka kurac, on ne da ne pusti normalan pornić, makar preskočio uvod i predigru i, ne ubacivši se u celu tu priču, odgledao poslednjih pet minuta tokom kojih izblajhana pornićara uz široki, lažni kez prima par snopova svrša na dva plastična balona prikačena na svoj grudni koš, slušač zike na mobu gleda jebene kamšot kompilacije sastavljene od snimaka u trajanju od po minut-dva, i ceo posao obavi već tu negde na sredini drugog, dok rava stenje u fazonu „Oh yeah baby, right there, right on the titties, hnnnnnggg!!!1”, brzopotezno, mehanički, bez trunke pravog uživanja, vođen ničim drugim do težnjom za udovoljavanjem svojim telesnim nagonima. To je čovek koji kad ogladni, uzme i obari viršle, iako bi uz desetak odsto više truda mogao da ih isprži u tiganju i pojede nešto što za promenu nema ukus kao jebena plastika. To je čovek koji skida najnoviji deo „Paklenih ulica” sa neta, i to ono sranje snimano DV kamerom u nekom bioskopu u Kataru, odgleda ga i biva oduševljen onim što je video, jer mislim brate „Paklene ulice 6”, do jaja film, kako nisi gledao batice, Vin Dizel, besna kola, drift, spojleri, sve! On na volpejperu moba drži sliku zajebanog hromiranog zmaja koji se uvija oko jin-janga, u folderu „slike” ima podfolder „motori” u kojem se obavezno nalazi slika drečavo zelenog japanca sa „agresivnim repom” na čijem sedištu sedi riba sa jeftinim kvarcovanim tenom i cignaskom trajbal tetovažom iznad ogromne mlitave bulje, zatim podfolder „ribe” gde su obavezne raskrečena Sandra Afrika, Megan Foks i Pamela, i naravno neizbežni podfolder „Srbija” odakle na njegovo duhovno zdravlje motre ispikselizovani Draža, Ratko, Lazar i neki rendom manastir kojeg ni sam bi umeo da prepozna. Kada traži ribu, njemu nije bitno da li ona miriše na čistotu, diskretno i nenapadno, ali istovremeno ženstveno i omamljujuće ako dovoljno obratiš pažnju, ili pak na kakofoniju kvantaške pijace samlevene u konzervu jeftinog spreja, pomešanu sa ustajalim smradom cigara i piva. Bitno mu je da ima sisu.
Muzika koju slušač zike na mobu sluša bez sluški mora biti prilagođena jeftinom kineskom zvučniku od 0.2 vata u njegovoj novoj Nokiji koja ima „tako dobar zvuk” koji košta više od čitave garderobe njegove keve koja šljaka u propaloj državnoj firmi, a to svakako nisu progresiv rok ili stoner dum. On sluša samo komercijalni krš haus koji je čuo na radiju, mutiranog hibrida hip hopa i RnB-a sa ovonedeljne MTV-jeve top liste, zatim isto to ali u sobnoj produkciji njegovog ortaka iz Vrčina, i naravno turkoidno treš zavijanje uz zurlu i šargiju, ali ipak ne toliko turkoidno da mu ekipe u istočnim pregrađima Istanbula ne bi skinule jaknu. Tu se najbolje ogleda njegova ispraznost i njegov besmisao, jer on u prvi plan stavlja svoj odnos prema muzici o kojoj zapravo pojma nema jer mu nikada nije palo na pamet da je istraži malo na svoju ruku, van okvira koje su mu nametnuli mediji i bliža okolina, makar u granicama tih žanrova na koje se ograničio. On nije tru rejver, nije tru reper, nije tru šaban, on je od svega pomalo a istovremeno ništa do kraja. Audio fajlovi u njegovom telefonu imaju naslove u formatu „nikola-rokvic-2011-NOVO-exyump3-ba-muzika-horoskop-vicevi-o-muji-i-hasi.mp3”, a za ID3 tagove nije ni čuo, jer on ne voli muziku dovoljno da bi je uredno organizovao, ne zanima ga baš toliko. On ripuje pesme sa Jutub klipova u niskim bitrejtima, baca ih na mob, na ekvilajzeru svaku frekvenciju budži do maksimuma jer mu je ortak rekao da se tako jače čuje, stiska plej, a mob stavlja u džep ako je napolju isuviše hladno ili ako mu trebaju slobodne ruke. Muzika mu je samo neophodni bekgraund nojz, jer kad je tišina, ume mozak da se poigra sa čovekom, ume da dâ sebi slobode i odluta tamo gde ne bi trebalo da odluta.
Toliko gadno da bi svakom prosečnom Kinezu ogadilo najsvetiju od svih svetinja.
Elem, prolazim pre neki dan pored Studenjaka kad primetim iza žbuna povijenu žensku priliku sa zavrnutim nogavicama, nešto čeprka. I ja naravno, kao svaki osvedočeni fut fetišar nagnem se da pogledam. Kad ono kurčina! Baba od preko 60 leta sagela se i rukama skida skramu i đubre sa svojih ubuđalih stopala. Ja tu puknem, reko baba lebac ti krvavi nejebem, šta to uradi ogadi mi žensko u dugoročnom periodu jebem ti poreklo prljavonogo i familiju tu tvoju seljacku u dupe. Masa se okupila i aplaudira, jedan doviknu da tako ona svaki dan tu stoji i ogađuje ljudima pičku zato što je ljuta jer niko neće da je jebe. Ponesen pokličima prisutnih zaletim se i sabijem babu nogom u stomak. Zatim joj zabranim da se do daljnjeg tako ponaša, odem kući i uključim pornić ne bi li malo došao sebi. A u glavi misao: Bože, kakvih sve osoba ima na ovom svetu.
Milan Tarot savremene srpske istorije, samozvani doktor istorijskih nauka(inače metalostrugar), reformator gramatike zaslužan za utiranje palatalizacije u srpskom jeziku(tvorac mrskog mi prideva "srBski") i među obrazovanom omladinom poznat kao Ovan Seretić. Sve bi ovo bilo nebitno da dotična spodoba ne održava "naučne" skupove širom Srbije (inače puni sale u kojima se ovo održava) na kojima neobrazovanoj raji potura priču o Srbima kao nebeskom narodu od kojeg su nastale nacije kao sto su Grci, Egipćani, Rimljani... Na sebe je skrenuo pažnju knjigom "Zabranjena istorija"(sjajan marketinški potez, samo reci Srbinu da je nešto zabranjeno i smatraj da je posao obavljen) u kojoj nas prosvećuje saznanjem da ova istorija koju mi učimo(doduše, treba istoriji prilaziti sa velikim rezervama) ustvari i nije prava istorija nego zavera stranih službi da se utre sveti srpski narod! Knjiga je puna nebuloza koje kao da je pisao naduvani Ekrem Jevrić i autentičnih mapa koje je verovatno Deretić sam crtao. Jedino što nam preostaje je da pretpostavimo da je:
1. Deretić begunac iz ludnice Arkam koji se doselio u zemlju ludaka na brdovitom Balkanu. Moguće je da je doneo svoje radove sa rekreativne nastave i da je njih otkrio Saša Popović(inače čovek koji zna sta ostali ludaci traže) pa sada Deretića koristi kao marionetu i stiče jos prihoda za svoje carstvo zla!
2. Deretić ljubitelj lika i dela Monti Pajtona, pa je hteo da se i on malo našali sa srpskom istorijom i prikaže nam njenu smešnu stranu, ali pošto su neki to shvatili preozbiljno čovek je resio da se malo ovajdi.
3. Deretić je pokvareno đubre, šarlatan i iskompleksirani metalostrugar koji zarađuje na nepismenosti naroda, mada nije još utvrđeno da li veruje u sva sranja o kojima piše knjige!
- Gospodine Deretiću, ovo je egipatski istoričar Muhamed Fati Osman, inače čovek za kog se tvrdi da mu nema premca kada je u pitanju egipatska istorija! Gospodin Fati Osman želi da sa vama prodiskutuje o autentičnosti vaših dela i tvrdnji da su egipatski faraoni ustvari Srbi poreklom iz Gornjeg Brijanja.
- ŠTA? Ko je bre on da sa MNOM diskutuje o arhaičnosti mojih dela pička mu materina! Je l' znaš ti da biste vi kurac malo sagradili piramide da vam nije bilo nas Srba! 'Ajde bre sramota! Još bi oni čuvali one, kako se zove ono sto jurca po pustinji pička mu materina, kengur beše?! E to, još bi se oni sa njima jebavali!
- Aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! - Gospođo, oćete dudarim epiduralnu anesteziju ili da upotrebimo Bekija? - Kako žeeeeeeeeeeliš! - Eo jedan Beki. Čudo medicine. - Ma samo udaaaaaaaarhahahahahahahahahahahaha pa lol jebeni! - Iii evo malog kuronje. - Hahahahahahahahahaha...
Kada piplmetar kaže: "Pipla bez". Kada kamerman kaže: "A mogao sam da pišem pesme" i krene da se besi, opet. Kada predajnik televizije baca signal do kraja odgovarajućeg atara. Kada producent, hm, pa dobro, kad nema producenta. I kada pored svega navedenog oni ne vide razlog da odustanu, razlog da obore kralja. Ko su oni? Naši junaci su svojevrsni šerpasi, spremni da se iz nedelje u nedelju penju na ovu planinu besmisla, najčešće u sastavu: voditelj (i sam nosilac zahvalnice za učešće na Šahijadi u Trogiru) i velemajstor opskrbljen magnetnim figurama (za tablom).
Voditelj: Dobro veče dragi gledaoci i dobrodošli u još jedno izdanje emisije :"Prvo Skoči Pa Reci Top". Sa Vama su kao i obično šahovski velemajstor Milivoje Kerkez i moja malenkost Jordan Hadžimarković. Večeras će naš Milivoje analizirati duel koji su 1973. godine odigrali Rangorat Bramakrišna i Sergej Sergejevič Boršč u okviru manifestacije "Dani Božura" u Pertu. Velemajstor: Dobro veče, ili što bi mi šahisti rekli "Kad imaš figuru viška, svaka je kraljica žiška". Voditelj: Hahaha Milivoje, duhovito kao i uvek. Velemajstor: Dobro, dosta smo se šalili, da krenemo sa analizom ove predivne partije. Sve me žmarci podilaze od uzbuđenja. Tako tipično za Boršča, bele kugle, igru počinje građenjem takozvanog "Pojasa Nevinosti" štiteći kraljicu lovcem i topom na g6 i g8. Bramakrišnin odgovor bio je takođe očekivan, koristeći čuveni napad Levi-Vilander pokušava da ce probije skakačem, putanjom C5 E3 C6 E5 H5 A4 C2 D4 D5 ali biva odbijen. I kada se očekivalo da Boršč odigra.. Voditelj: Pretpostavljam "Temišvarski hazard"? Velemajstor: Upravo, on apsolutno neočekivano odigrava "Hačaturijanov bajpas" i stvara disbalans vodenih i vatrenih figura. Dalje..
Zvrrrrrrrrr...
Voditelj: Izgleda da imamo nekog gledaoca na vezi :začuđenost uzrokovana prvenstveno saznanjem o posedovanju telefona a zatim i pozivom gledaoca: Izvolite, biće nam drago da čujemo ako imate neko pitanje u vezi ove partije, ili šaha uopšte? Gledalac: Iam jedno pitanje za gosn. Majstora, tog ćoravog tu, recte mi kako se zove ono kad zamene mesta top i lovac? Velemajstor: Pod jedan gosn. Velemajstor, a mesta menjaju top i kralj a ne top i lovac, i to se zove rokada, no.. Gledalac: MOJ TI KURAC KINDERLADA, hahahahahahaha, al sam ti ga šukno, ahahahahaha, šah-mat profesore, šah-mat! Haha... Voditelj: Izvinte zbog ovoga. Gosn. velemajstore možete nastaviti.
Večiti žal za davno izgubljenim vremenima. Nešto ukorenjeno u biti svakog čoveka. Možemo biti milioneri, jebati zvezde sa estrade, imati vilu na Kipru, voziti BMW-a, uvek će postojati to "Kako se nekada živelo". To vam je rođaci urođena nostalgija. Što bi Nikola Kojo reko stalno ta priča kako je nekad nešto bilo bolje. Sa urođenom nostalgijom obično dolazi i urođena potreba da se novim generacijama ispriča o starim dobrim vremenima i onome što oni nikada neće imati.
2014 godina - Ma ovi sjebaše državu, ova omladina nema nikakvu budućnost. Ovako nije bilo za vreme Slobe. Kad se samo setim kako se tad lepše živelo....
1999 godina - Kad se samo setim kako se živelo za titovo vreme, a gledaj sad. Ovaj Milošević sjeba državu totalno, svi nas mrze zbog njega. Nemamo mi nikakvu budućnost.
1975 godina - Pre čovek nije morao da bude član partije da bi dobio dobar posao, a gledaj sad. I ako se učlanim u partiju da im udovoljim ne smem u crkvu da idem. Ma idi bre ovako nekada nije bilo, pre smo živeli slobodno.
1925 godina - Ova tehnologija neće ništa dobro da donese. Gledaj ti ovo, sad umesto kočija voze kola. Još malo će i čoveka da naprave na mašinu. U moje vreme nije bilo ovih govana, živelo se ljudski.
Početak vremena, rajski vrt Adam: Al sam se smorio ko zmaj. Ceo dan spavam i jedem voće, da bar imaju neke ribe pa da jurim nešto, nego ova moja jedina u celom univerzumu. A ni ona neće da mi da, nego ceo dan bleji sa onim životinjama. Kad se samo setim kako je nekad bilo bolje. Bog: Kad nekad, ti si stvoren pre nedelju dana, ovo je početak vremena. Adam: Ma znam, to me jebava urođena nostalgija.
Dvanaest godina pre početka serije, Demonska lisica sa devet repova (nije Pokemon) napala je miroljubivo selo smrtonosnih nindži po imenu Konohagakure (što bukvalno znači "selo skriveno u lišću", a svi znamo da nindže umeju i da sakriju plast sena u igli). Kako ni sve udružene snage seoskih nindži koji baratu magijama elemenata, prizivanja karakondžula i borilačkim veštinama nisu uspeli da zarobe ovo apokaliptično stvorenje, u borbu se umešao... Četvrti Hokage (uzvik iznenađenja!!!). Seoski knez dolazi, kad išće raja... On je gospodar seoskog saobraćaja... Na ramenu mu je istetovirana Zenica... U pregradi za šurikene slika, žena mu i djeca... Daleki predak Čakija, Brusa, Džekija, Milke, Putina i Bate, čija titula znači "Vatrena senka". Jednom rečju, Pai Meijev tata... U epskoj borbi koja je uključivala napredne tehnike šaketanja i magijobacanja, Demonska lisica je uspela da pruži zavidan otpor. U stvari, bila je toliko moćna da je Četvrti Hokage jedva uspeo da zarobi dušu Devetorepe lisice i za to je platio svojim životom. Ali avaj! Kako četvrti Hokage nije imao pri ruci Pokeloptu, a nije bio fazon da Lisicu zatvori u bocu (tema je suviše eksploatisana), on je dušu Devetorepe lisice zarobio u telo tek rođenog Uzumakija Naruta, protagoniste serije. Poslednje reči Hokagea bile su:"Nemoj da je neko dirao Naruta, povampiriću se i svima vam jebati kevu"! 12 godina kasnije... U medjuvremenu su žitelji nindža sela provalili da ih je Hokage zajebavao za vampirenje, pa su svi počeli da se izdrkavaju na Naruta, kao da im je on žario i palio selo pre 12 godina. Naruto je odrastao u mladog delikventa. Ide po gradu i šara zidove sa nepristojnim grafitima. Nema pojma da izvede nijednu nindža tehniku i više puta je padao na nindža ispitu. Voli da ždere i sanja o tome kako će jednog dana postati novi Hokage (ko kad bi Kristijan sanjao da će jednog dana postati predsednik Srbije). Jednog dana je, igrom slučaja, spasao život svom senseiju, koga je napao neki seoski dizelaš. Tom prilikom, Naruto je upotrebio jedan mnogo zajeban, tajni džutsu, koji je tom prilikom naučio (Džutsu je tehnika, to jest ono što sam do sad zvao magija, a kako je naučio, to vidite sami, neću sve ja da vam objašnjavam). Naime, Naruto je upotrebio tehniku Klonova Senki, koja stvara gomilu njegovih klonova od krvi i mesa (zavisno od raspoloženja, sposoban je da ih stvori dovoljno da sam sa sobom organizuje nerede na utakmicama) i tako sredio drčnog napasnika. Sensei je, impresioniran njegovom tehnikom, bez polaganja ispita proizveo Naruta u mladog nindžu, to jest, genina. Tako počinje priča o Narutu, najnaloženijeg nindžu koji je hodao Zemljom. Za dalje informacije, daunloadovati mangu.
Anime Naruto je poznat (bolje reći ozloglašen) po tome da je prepun filera. Fileri su epizode koje nemaju veze sa glavnom radnjom, a koje ne postoje u mangi. Ponekad, anime prestigne mangu po radnji, pa kako bi se radnja u animeu usporila i ljudi nastavili da kupuju stripove, prave se fileri. Mali je broj ljudi koji voli filere (ja recimo, ne poznajem nikoga ko to voli).
Nekim postupkom izazvati neočekivano jaku reakciju. Triger (okidač) je uglavnom kap koja prelije čašu i dovede do masivnog šitstorma. Trigerovanje pokreće neobjašnjivu i teško shvatljivu lavinu i baca trigerovanu osobu u afekat. Gavrilo Princip s lokalnim značenjem, deseta pogrešna sudijska odluka nakon koje izbija tuča na terenu, jedan korak koji vodi preko ivice.
1 - Molim optuženog Dokurčeva da mi kaže šta ima u svoju odbranu i da mi kaže da li su istiniti navodi gospođe Milić Hadžifejzović u kojima tvrdi, citiram: "Dotični Dokurčev je mog muža, 20. novembra 2016. godine sačekao na hodniku zgrade, vezao ga dugačkim kanapom, obesio naglavačke na terasi, istim tim kanapom mu fiksirajući muda, i spuštao ga tako sa četvrtog sprata, do prizemlja, tačno sedam puta, kada je moj muž, gdin Dejan Hadžifejzović dobio blaži srčani udar. Nakon toga ga je podigao nazad na četvrti sprat, u svoj stan i šutirao martinkom u levo plućno krilo." Pa, gospodine Dokurčev, šta imate da kažete na ove navode?
2 - Prvo i prvo, nije mi bila namera da ga spustim do dole sedam puta, već mi je pri podizanju dotičnog nakon šestog spuštanja iskliznuo kanap iz ruku, drugo, šutirao sam ga i u bubrege, ali ne martinkama nego truperkama, postoji razlika, znate. Treće, stavite se u moju situaciju. Dotični, nekoliko meseci unazad svako jutro u šest ujutru kreće da vežba u svom stanu preslušavajući "Moji su drugovi" Momčila Bajagića zvanog Bajaga, na ripit, vežbe mu se sastoje od trčanja u krug po stanju, pevanja refrena i usputnog stenjanja tokom strofa koje i dalje nije naučio. Četvrto, tog fatalnog, 20. novembra, nakon cele te torture sam krenuo na posao i sreo dotičnog Dekija u hodniku zgrade gde me je pozdravio sa "dobro jutro džezeru", što me je ekstremno trigerovalo i dovelo do fleševa svakog jebenog jutra u prethodnih sedam meseci. Od kada se on doselio u moju zgradu, anksiozan sam, Bajagić mi se priviđa na ulici, i razvio sam fobiju od džeza, drugova i generalno ljudi koji se zovu Momčilo. Ako i dalje smatrate da sam kriv, eto, prihvatam kaznu, kakva god da je. Samo da budem što dalje od ovog monstruma.
3 - Poštovani sudija, to što je život dotičnog siv, ne znači da moj ne sme da bude žu...
