To je isto što i muž - dok on ženu održava drugi je karaju

Studenti Rudarsko-geološkog fakulteta.

Izraz koji se može koristiti kada dođe do sudara dvoje ljudi na ulici, ili nekog drugog sličnog nesporazuma.

Široko. Bahato.
Ovaj izraz za raspojasano ponašanje duguje svoje ime mistifikaciji američkog grada Čikaga kao mesta gde caruje kriminal i gde se svakojaki ološi od zla oca i gore majke svakodnevno bahate i iživljavaju nad nedužnim Čikažanima.
Kako su u našem osirotelom društvu spuštenih kriterijuma svakodnevne potrebe odavno postale luksuz, izraz se protegao na čitav niz stvari, naizgled vrlo daleko od bahaćenja.

Rubinov službeni auto.

Veprova muda zamaskirana u bonton. Šok terapija za beogradsku žgadiju kada ti dodje u posjet, pa navali na prasetinu tražeći viljuškom najmekše parče, a ti mu saopštiš da upravo žvaće svinjski testis. Inače kruži priča da su beli bubrezi dobri za potenciju, po zlatnom pravilu kineske medicine da od životinje jedeš ono sa čime imaš problem. I ima i nema logika, jebeš ga sad..

Pitanje koje predstavlja tačku od koje se račvaju čovek i metiljava lešina.

Čovek će bez problema stući kilo pečenja koje će zaliti sa bar litar špricera, preseći tanjirom salate i zanimati se polovinom vekne usput.

Metiljava lešina će se već na 300tom gramu pečenja izviniti prisutnima što je metiljava lešina i upitati da li je slobodan neki kauč da prilegne malo.

A kako kažu naši stari- kakav na jelu, takav na delu. Zaključak se sam nameće.

Haljinica iz koje sise iskaču napolje, a guza namiguje prolaznicima.

Srbi imaju premnogo izuzetno glupih reči i fraza. Ne znam da li je od osiromašenog uranijuma, specifične kombinacije turskih gena sa našim, ili nas je jednostavno Perun napravio od ovce, al ih ima retardiranih, pa da ga jebeš. I jedini način da se za vreme jednog životnog veka podigne nivo neidiotluka zahteva mnogo vremena, strpljenja, ulaganja i još više gasa i šibica. #nonazi.

Jesen je došla u moj kraj, jebiga. Ptice se cimaju na jug, lisni tepih je prekrio blatnjavu kaldrmu, dok se nebeski vitraž boji olovnim oblacima spremnim da mi skecaju dan. Enter: Đomla. E, sad, Đomla nije običan Đomla, kakvog zamislite kad kažete Đomla. Ne, nije ni Mladen, sin zemlje, domaćin čovek sa dobroćudnim osmehom i punim srcem, koji je počeo da ćelavi još za vreme rudarskog fakulteta i čije bi barem jedno dete MORALO da bude nazvano Džiodud.

Đomla je kul lik. Za sebe, naravno. Prešao je sve živo na svetu što je ikada moglo da bude zanimljivo. Ložio se na hentai, a onda na masne gotičarke, a onda na oba. Ložio se na samuraje, pa na vikinge, kaže za sebe da ume voleti, al su cure kurve, pa ne kapiraju kad im recituješ Balaša i veruje da društvo voli hronično dosadne fejs-komičare sa gorim forama od Ivana Ivanovića. Nosi majice sa V izrezom do pupka, da se vide izdepilirane grudi. Mnogi kažu da je Đomla čudan lik. Ti ljudi su u pravu.
On ne vidi šta je loše u tome da se devojci priđe rečima „Mala, imaš dobre dojkare“, on veruje da je JAKO smešno kad lik padne i kad Šojić traži 5 jajcadi.

No, Đomla prilazi, masna mu kosa leprša na vetru a Humel mu jakna prži zenice koliko odbija Sunčeve zrake KAKO TI USPEVA JEBOTE, NEMA SUNCA, EJ, KAKO MOŽEŠ DA SIJAŠ KO DA TE MUVA ONAJ LIK IZ LAJANJA NA ZVEZDE, PA OVO NIJE HUMANO, ČOVEČE. Đomla prilazi, prešabanska koreografija pozdrava sa određenim likom, koska i zagrljaj sa drugim, okreće svoju bubuljičavu facu ka mojoj malenkosti: „Baki, imaš žvaku?“. Baki. BAKI. BA-KI. Ne, srce, nazovi me kakvim god poganim imenom hoćeš, šoraj mi po familiji od askurđela na ovamo, ali me poštedi svoje zamišljene kuloće. Onog trena kad smo ti i ja tom nivou da mi se možeš obratiti sa "baki", zvanično prestajem da cenim sebe kao živo biće.

Probijanje na kulturno umetničkoj lestvici podrazumeva u jednom trenutku otkrivanje fada - čoveče, koliko je tu bola u ekspresiji, glasu, pevanju, prokletstvu benfike, u samo jednoj noti sadržan je ceo portugal topao mek i bolan na dodir stomak portugalske žene koja oseća sav portugal u sebi i koja ga izbacuje na svetlost portugalskog sunčanog dana svojim glasom mekim, ah ko ovo ne lajkuje taj je nečovek i neportugal, drvo jednom rečju, bukva, anabela i loš čovek.

Jesti izuzetno žilavu hranu.

Скуп људи са коца и конопца, углавном деформисаних животних навика, а који су чудним околностима ипак нека муда у друштву.

То сиротињско П од ,,Просвета“ које тако изгребано на корицама књиге стоји као да је писано на неком храпавом, сивозеленом, зиду, на брзину, са мало боје или креча обележавајући сиромашне ћириличне куће тим П за рушење, јер, заиста, нема погоднијег слова за ту, у име лепшега, требљења, тријажну, ружну, работу, нема сиромашнијег изгледом слова од П, па макар и имало највише одредница у Речнику, али ипак то П ћирилично, које је све нека праља, половност и папрат, ипак је то П, кад се мало боље загледаш, она стара кућа у моравском неком вардарском ил динарском стилу која чучи негде чуварна под грабљеним гигабајтима назиданих, лепих, туђих, небитности; то П су она врата мала на тој кући, за наше претке који су били мањи растом али већи људи (имам да пријавим овде једно матијовање бећковићем) и звали су се Рајко и Малиша, али небитно сад то, заиста јесу та сеоска врата то П сиромашно и иза њих скривено богатство: босиљак, бршљан, ћилим, клис, стојник, чинија, дреждник, мушема, врж, солир, кочан, биљарда и земљани зид неки боје ових корица, ту се улази у простоту благословену и мирис старине, и ту се више не може спрдати ређајући непостојеће речи ко у реду два изнад, ту је нешто озбиљно ко суза дједа Рада, ту заћутиш и не може се ту ништа паметније и нешто *ново* рећи, него само прођеш кроз то П и седнеш на троножац и узмеш машице у руке и као нешто прчкаш и ти домаћински око ватре, да се коначно, задовољно, промешкољи мало и дух кућни, стари, чуварни, дремљив; џараш Мало огњиште *скоро* пресељено у Смедеревац, разгараш огањ као да се поиграваш са домаћом мачком и убациш тектек по неку добро просушену цепанку букову исечену још пре десет година из оног доле луга из којег се ретко секло, тек да се пререди, јер ту су најдебља стабла била, најстарија; јесенас, све то, посекоше, дрвокрадице, и отераше, за нигде.

Dok se nisu pojavile petarde u ovolikim kolicinama, karbit je bio omiljeno sredstvo klinaca za pravljenje buke u komsiluku za novu godinu, badnjak, itd. Danas je dosta tesko doci do njega.
Karbit je zapravo jedinjenje kalcijuma i ugljenika koje u dodiru sa vodom stvara izuzetno zapaljiv i eksplozivan gas, acetilen. Obicno se mogao naci kod autolimara ili nekoga ko je radio gasno zavarivanje.
Od velicine grumena karbita, zavisilo je iz cega ce se pucati. Koristile su se stare limenke za farbu, stare limene kante, pa sve do buradi za naftu.
Ubacis karbit u limenku, pokvasis ga, zacepis i sacekas da se skupi gas i zapalis. Ovo zadnje je stvarno bilo ekstremno, mislim na bure, jer je postojala opasnost da se bure rascveta kad se gas zapali.
Ali, ko je jos onda razmisljao o tome, pogotovo ako imate izmedju deset i petnaest godina...

    Прође још једно лето, обливено знојем, тешко и врелије од гнезда Нечастивог. Немилосрдно сунце је спалило поља, оставивши нам нешто мало да презимимо. Као какав разбојник и хајдук се после пожара сакрило иза тмурних јесењих облака, оставивши природу да полако вене без његових зрака.
    Ноздрве је још увек парао мирис барута, биле су жељне мириса слободе после толиких година чамљења у сенци рата. Чезнуле су за мирисом печеног кромпира на жару испод казана, за свежином јесењих јутара испуњених мирисом јабука које леже у трави, окупане росом и дуго очекиваном кишом. Рекао би човек да су све бриге прошле, крећемо испочетка и уживаћемо у благостањима након што смо туђина протерали из отаџбине. Увек се знало, једног злог господара мења још гори. Тако нам се свуда размилеше разни комесари, пролетери и другови, изашли из мишјих рупа па од себе праве богове, а оног јединог заборавили и говоре против њега. Сецикесе и коцкари, шверцери и преваранти, сад господа иако не воле тако да се зову, али једнакији од осталих. Праве себи нову државу, кроје је по својој мери, искоришћавајући народ. Само траже, дај, дај, дај! Брата сам дао, због једног тог друга ослободиоца је стао уза зид пред швапску пушку. За њим остаде млада невеста која умре убрзо након што му на свет донесе сина. Детету је сад четврта година. Он је све што имам.
    Износио сам последњу котарицу кукуруза на таван кад се зачуо звук возила док се са муком пење уз кривудави сеоски пут. Дечак се играо каменчићима на сред авлије док је око њега трчкарало штене које смо нашли напуштено, поред пута. Оба без оца и мајке, уживали су у детињству, несвесни човечјих мука и тешког живота. Осетих хладне капи из оловних облака на кожи док је камион скретао у моју авлију. Три човека изађоше, глатко обријани и у дугим руским капутима разгледаше двориште.
- Ти си Милован? - јави се један, комесар.
- Ја.
- Лепа ти је авлија, Миловане. Богата.
- Неки смо радили.
- А је ли? Веле ми да си ти најбољи домаћин овде?
- Не знам, народ прича свашта.
- Шта прича?
- Прича дошло нам веће зло од Шваба. Ал' народ ти је то, никад му не ваља ништа...
- Не ваља, Миловане. Не ваља кад му земљу палиш и пљачкаш, не ваља кад је ослободиш и крвљу натопиш. Него, Миловане. Видим теби добро родила њива.
- Ма какви, суша све уништила.
- И другима је, па су опет дали држави.
- Ти си мене ослободио швапских окова да ме глад докусури?! Много сте ми ви добри и племенити, ослободиоци. Не дам.
- То ти је зак...
- Ма јебо те закон, марш ми из авлије!
- Немој, Миловане, немој да нам се замераш. Немој то...
    Брзим покретом из футроле заблиста цев револвера и падох лицем у блато. Црна се земља помеша са црвеним. Дете плаче на киши. Златан липин лист паде поред мене. Јесен, све умире.

Malo je poznato, a retko se i hvalim, mada ne volim ni da pričam o tome, da sam do četrnaeste godine trenirao umetničko klizanje u sada već čuvenoj klasi Mate Miloševića i Olge Kepčije. Šta da kažem, bio je to lep ali i težak život, svakodnevni treninzi, sale koje prokišnjavaju, padanje na dupe milion puta, slušanje Adel, žuljanje muda u kostimu, susret sa predrasudama, neprihvatanje od strane muškog društva, nazivanje baletanom i pederkom, a s druge strane bilo je i lepih stvari, slava, novac, moć, droga, mogućnost ranog mirisanja ženskog oznojenog tela i tzv. alpski gimnastički seks sa bacakanjem u vis, teška i zahtevna disciplina, ma sve ima svoje, sad tek vidim.

Bio sam velika nada, i ja i ona, kojoj ime ne pominjem, i još se sećam prijema kod tadašnjeg predsednika Milana Milutinovića posle još jednog uspešno osvojenog turnira iz serije 250, kada je on obećao sredstva, opremu, sale koje ne prokišnjavaju, eksere, strunjače, kozlić, specijalni plavi led i novu odskočnu dasku. Od toga naravno nije bilo ništa a moja partnerka, moja Anjočka od toga se ubrzo i razbolela a malo potom i umrla, nažalost samo umetnički, otišavši u tada sve popularnije Grand balerine, tzv. Saletove anđele, izdavši me i ostavivši me samog da vežbam u sali koja je već tada pomalo prokišnjavala...

To već nisam podneo, dotuklo me je, menjao sam potom partnerke bacakao ih sve u vazduh u nebesa, piruete, milion pirueta, ali to već nije bilo to, nijedno dupe kao Anjočkino nije prijanjalo u potpunosti u moje krilo, samo je ona nasedala skroz i taman, kao dupe Južne Amerike oličeno u Brazilu koje se revizionistički vraća u afričko krilo Gvinejskog zaliva odakle je otišlo pre milion godina... Gasila se već polako moja zvezda, imao sam gomilu medalja, trofeja, diploma, knjiga za odličan uspeh, bačenih meda i zeka puna jedna soba - počeli su bili i da se razmnožavaju međusobno, stvorivši novu rasu - takozavnih malih meka i zeda kojih je bila puna soba, kmečali su, nisu nam dali da spavamo po celu noć, taman jedno uspavamo, drugo se probudi a i skupo je bilo u to vreme doći do mleka u prahu za sve njih, rat, sankcije, ZaM, pa najmanje baš tad dobije bronhitis, ma da ne pričam sad...

Elem, onda je došao taj sedamnesti novembar devedestosme, industrija se kao malo oporavljala, zabeležen zavidan privredni rast... I tada, baš tada, kad je država cvetala, jedan moj nepažljiv doskok i istegnuta tetiva drkalica dovoljni su bili da zglob škripeći otpeva labudovu pesmu svojoj dragoj Bufon-Mendeljejovoj opni - hrskavici koja ga je strasno obgrljivala... Ironično, za to vreme, dok smo plesali moja tadašnja partnerka Olga Kirilenko i ja, išlo je baš Labudovo jezero... Kiselo sam se osmehnuo držeći se za zglob i psujući od bola... Rusi su odmah skočili na sudiju, nema šta, da ne grešim dušu, i da pomognu, kao kad je ruski car nazvao Francuze devestopetneste i reko saveznicima slušaj, daj tamo Srbima šta traže, municiju, pomorandže, brodove, sve, inače - zlo! E tako i sad, ustalo sve, najbolji njihovi lekari, fizičari, ruski vemea, svi, institut Lomonosev, Tarkovski, svi svi se okupili, namestiše nekako zglob, dadoše mi stan, salu koja ne prokišnjava i kakva-takva stalna primanja... Znači to, ne kažem, kad te prime za stalno, napravismo jedan bolji ručak da častimo te ljude, ali opet više to nije bilo to, izgubio se žar, sve sam češće razmišljao o penziji... Uskoro, otišao sam tiho, baš onog proleća kad su bombe počele da padaju, u dnevniku nisu me ni pomenuli, važniji je bio neki srušen most...

Sada pijem rezignirano i gledam ovog Noleta i sve isto, ko preslikano, istorija se ponavlja, e moji Srbi bitno je da starlete imaju i od ptice mleko a sale nam prokišnjavaju ej Srbende u pamet se dozovite, užad kisne, razboji trule, trule kobile niko više ne igra, ko da igra kad deca sva debela ko šarani oni što se guraju u onom bazenu (koji inače prokišnjava), kad jedu samo snikers, dao bih ja njima snikers, gde je nama bio snikers... Oprostite, odužio sam malo, revoltiran sam izvinite ali kome još treba isluženi umetnički klizač, sad sam samo domar u školi koja prokišnjava i tako, žiga me na promenu vremena i na prve taktove labudovog jezera, oženio sam izbeglicu s Kosova, jednu predivnu ženu koja mi je podarila porod i koja i vikendom tka za pare i tera me da jedem sir iz Leposavića imamo osamnestoro dece.

Poplaćati sve, rekao bih, škole koje si voljno ili nevoljno morao da prođeš, odigrati mnoštvo utakmica sa svakakvim protivnicima boljeg ili lošijeg kvaliteta, odguliti par sezona u ligama u kojima, kako bih rekao, smatraš da ti ipak nije bilo mesto. Uz uloženi rad na sebi, malo sreće i renoviranom pameću, konačno si se izborio za mesto pod Suncem.

Ali tu borbi nije kraj, i nema opuštanja. Sada to mesto treba i sačuvati.

Vrlo dobar, onako prosečan nije ni dobar ni loš,Iznad dobraša ali ispod "Odličnoga" đaka
vrhunca uspeha, najboljeg od najboljih, vukovac itd. Ali to je daleko od istine,vrlo dobar đak dođe iz škole pročita lekciju, zapamti dobije četri ili pet i mirna bačka,dok sa druge strane "Odlični" đak dođe kući pokida se od učenja,ne radi ništa zanimljivo i onda tako premoren ode da spava.

Izraz koji se koristi da bi se opisala uzaludnost neke situacije,da se nešto promijeni u sadašnjem ili budućem vremenu. Ovo se takođe može se reći kada neko izvali neku glupost u odsutnom momentu. U prevodu "nema se više šta očekivati". Porijeklo izraza vuče od prvobitnih gastarbajtera na građevini.

Omiljena stvar u mome životu ne košta ništa u novcu. Stvarno je jasno da je najvredniji resurs koji svako od nas poseduje u stvari vreme. Vreme nije novac ono je vrednije od novca. Obejktivno gledajući na vreme ono je veličina koja teče bez obzira na sve i mi ga ne možemo zaustaviti niti manipulisati njime. No ono što nam daje prednost u odnosu na druge ljude jeste subjektivna percepcija. Tebi vreme čini najmučniju stvar, meni daje prednost koju koristim da postignem visoke ciljeve kojima se divite.