Danas sam umro, a možda i juče, ne znam. Došlo mi je obavještenje na Fejzbuku: "Umrli ste, sahrana sutra. Naše poštovanje". Međutim to ništa ne znači, možda sam umro i juče.
Gasim notifikaciju. Palim cigaretu.
-Umro sam?
Hmm, mora da je tačno, Fejzbuk ne laže. To se 100 % desilo. Pipam ruke, hladne su... ali hladne su i uvijek bile. Internet ne laže. Mediji ne lažu. Dakle, mrtav sam. Super, iskoristiću ovo vrijeme da učinim nešto korisno za moje voljene, a da mrtav sam... ne mogu ništa promjeniti i da hoću.
Palim još jednu... ubija ovaj Vinston crveni 100s, navuću kakve rakčine. A šta me boli kurac i onako sam mrtav. Uvlačim poveći dim, sipam rakiju na kojoj piše "Momir - kruška, 1995. godina". Đed pokojni pravio da imam kad se budem ženio. Valjda može đede i za sahranu? nije frka nikakva. Palim jutjub, palim "Stari bagreme" od Baje, rakija klizi.
Nova cigareta. Nova čaša.
Kontinuitet unošenja duvanskih i alkoholnih derivata u sebe ne prestaje, ali šta me boli kurac, mrtav sam. Još jedan sam u nizu. Da li sam stvarno mrtav? ili sam izgubio sebe u moru drugih. Hm, teško pitanje. Može jedna rakija da razbistri mozak. Naravno da može, kad si mrtav, valjda imaš i pravo da se ubiješ. Možda i nisam fizički mrtav još, možda sam samo izgubio ideale i razmišljanja da bih mogao živjeti. Možda sam prodao ono što sam nekada bio da bih se obezbjedio? vjeru za večeru... možda.
Vidiš, o tome nisam razmišljao. Palim Fejzbuk.
Moji dragi prijatelji, izgleda da su i oni mrtvi. Nema više nekih objava, sve je to politički obojeno, u crveno ili plavo. Mrtvi, definitivno. Zašto i ja mlad skončah? da, da, sinovi.
Rakija? - zašto da ne. Jedna, druga peta, deseta, nestaje crveno i plavo. Ostalo je samo crno.
Ustaj sine, sedmi je oktobar, moraš glasati. Znaš fala Bogu za koga ćeš, valjali su nam. A možda da se ipak pravim i fizički mrtav?
Kad dođu teški dani, kad odu svi jarani *kad zamirišu jorgovani*
Osnovna zaštita usnulog organizma. Sto posto helta i armora u cugu. Deluje bilo da jedinka spava na jogi dušeku na 25 stepeni ili na rosnoj sedimentnoj steni na Maljenu: važno je da se nađe neko hipersenzitivan da prebaci makar ponjavu preko lumbalnog dela. Najosetljivijeg. I spavač je siguran.
Ričard Gere spava go do pojasa, ali, pazite - do pojasa. Sredina je bezbedna. Kakvi da se prehladi, pa da svaki čas prekida muvanje trčeći do klonjare!
Baka najpre pokrije preko sredine. Još ni prve spavačke bale nisu krenule, a ona već nabacuje duplo ćebe i nešto vrača. I ušušne marginama, da ne nazebe drob, kako ona kaže.
Zaključak: Ko pokriva preko sredine, ne može biti loš čovek!
- Jao, Boso, mislim da je on taj! Gosn. Pravi! - Mungos? Izbambusao dobro, a? Heh. - Ma dobro to, mada jeste triput uzgredbudirečeno. Nego, kad sam pala ko domina i zakuntala na trosedu, uzeo penjoar i pokrio me preko sredine. - Gosn Pravi, vaistinu.
Najnemirniji anđeo... i to onaj s rošćići, što bi moja baba rekla.
Dete koje može sve da uradi a da pritom ne ispadne ni bezobrazan, ni nekulturan, glup, nevaspitan... simpatičan svima, kako u familiji tako i okolini. Babi može da čopne i malo savijače iz rerne i da joj nabije u klompu, ova neće da se ljuti još će i da umre od smeha iako se ispekla... Kevu će pući peckalicom za muve po faci i neće dobiti batine jer je tako tužno pogledao i rekao, *Mamice, samo nisam hteo da dobiješ malariju i da mi umreš.*... Nastavnici likovnog će razbiti mozaik samo da bi joj video sise...
Ne miruje nikad.
Ima nečeg u tom osmehu i pogledu...
... u centru sela Bogave, Jasmina kupuje cigare i sličice za decu...
Žaklina: Evo i kusur, 200, 300, 500, 820. Nemam sitno, uzmi soft žvake. Jasmina: Daj čungu lungu, od tih imam gasove... Ijuuu, promoli glavče kroz trafiku. Eno ga Stani... Žaklina: STANIMIR! Jasmina: Ahhh, donesi briska. Žaklina: E, nemoj ovde da mi svršavaš bre... Pogledaj, kakav je dasa, baš bi mu ukrotila zmiju... Jasmina: Kažu da je pravi đavo, mmm, Stanimiro Fuego...
Opel Ascona se zaustavila... električni podizači stakla rade svoj posao... sa kasete piči *Step baj step, uuu bejbeee*, lagano se skidaju cvidže...
Stanimir: Devojke, ajmo na po jedan Skenderberg konjak u *Tropiko*, a? :vragolasti osmeh: Jasničak, zašto gledaš u banderu? Ovde sam: mah mah: Žaklina: Jaco, Jaco? Jasmina: Zamislila sam se nešto... Stanimir: Sećaš se nečega, a? :namig: Jasmina: Huhu, ma ne bre, hihihi, nemoj da me zezaš....Oduvek si mogao da me nasmeješ. Stanimir: Kacam inteligentan i šarmantan oduvek bio. Lepa si mi... čini mi se još lepša nego zadnji put... Jasmina: Ne, nemoj to da radiš, ne. Ti si mi još uvek bolna tač... Stanimir: Stare vatre nisu zgasle, Jasničku moj... Jasmina: Daa, ahhh... Stanimir: Pođi sa mnom, vodiću te... :limenka sprajta u čelo: Žaklina: Beži bre idiote, nemoj da je ložiš više, upiša mi trafiku!
Uzvik lažnog oduševljenja koji se prosto otima iz grla svaki put kada na ulaznim vratima ugledamo nepozvane goste koji nas upravo prekidaju u jelu, depiliranju brkova, gledanju serije, pripremi za izlazak ili nekom drugom događaju istog nivoa važnosti.
Pravo značenje ovog usklika bi otprilike bilo : pička vam materina nevaspitana, zar je teško okrenuti telefon i najaviti se pola sata pre dolaska!
Blejiš pred TV-om i jedeš picu. Nikog ne očekuješ ali iznenada neko zvoni. Trčiš da otvoriš u nadi da su oni što prodaju humanitarne čestitke ili omladinci neke stranke koji jure sigurne glasove. Već se spremaš da im opsuješ sve živo i mrtvo i zalupiš vrata takvim intenzitetom da te čuje i komšija na dvanaestom.
Otvaraš vrata. Susrećeš se, oči u oči, sa babinim mlađim bratom iz Ugrinovaca i njegovim mentalno zaostalim usvojenim sinom. - Mi došli! - Oho, otkud vi? Uđite, baš mi je drago što vas vidim! (a u sebi im psuješ sve po spisku, celu bližu i dalju rodbinu, uključujući i sopstvenu babu).
Leže neka kinta, muvari se. Malo socijalno, malo konobarisanje, malo pošalje rodbinica iz Ojstriha, malo građevina. Ima se, nije da se nema. Dok kaplje - dobro je.
Pogoditi partnerku ejakulatom nakon čega ona ostaje nepomična odnosno zaledjena usled zaprepašćenja ili straha da će se sledećim pokretom još više izmazati. Potez isto kao i bacanje magije sa Sub-Zerom mora da ima besprekoran tajming da se ne bi savila ili postavila blok. Nakon uspešnog zaledjivanja najbolje leže aperkat, ali to je već stvar ukusa.
Imaginarna lokacija ka kojoj teži svaki rab božji od trenutka kada napusti majčinu utrobu i ugleda svetlost dana. Ne mora nužno da bude vezana za sunce i suncem obasjana mesta, za šta su nam najbolji dokaz oni koji su sreću našli u skandinavskim fjordovima, ali pod obavezno se odnosi na neku vrstu blagostanja. E sad to blagostanje se razlikuje od čoveka do čoveka. Na primer, ljudima kojima je porodica najveće bogatstvo mesto pod suncem će biti tamo gde će sviti porodično gnezdo i podići svoju decu, dok ga oni koji vole da žive život punim plućima zamišljaju na nekom karipskom ostrvu uz dve pičke i čašu nekog skupog pića.
Dedal: Sine, konačno sam našao rešenje kako da pobegnemo sa ovog ostrva. Ikar: Slušam vas, oče. Dedal: U tajnosti sam skupljao i voskom od sveće povezao pera galebova u dva para krila koja bi bila dovoljno snažna da nas odvedu odavde. Ikar: Sjajne vesti, oče! Krenimo odmah! Dedal: Polako, sine. Moram te prvo upozoriti da ne letiš prenisko jer će voda natopiti krila ali takođe ni previsoko jer će sunce istopiti vosak i pašćeš u more. Ikar: Ne beri brigu, oče. Konačno ćemo naći naše mesto pod suncem!
