Који курац? Не, стварно, који курац?! Зашто ме зовеш? Да се видимо? Ај сиктер.

Савршено ме не интересује како живиш и чиме се бавиш. Не желим да пијемо продужени са млеком и кока колу и причамо испричане приче. Чуо сам случајно са ким си била после мене, мада нисам морао, и право да ти кажем заболе ме. Не занима ме ни што имаш услов за четврту годину, ни мој факултет ме није интересовао, ни како је у Турској. Балије ко Балије.

Да будемо ријунајтед не пада ми напамет. Добра си пичка ал има вас још. Уосталом и ако немам девојку дркање је милина а курве су ок. Ако ми кажеш да си сада схватила како сам био добар схватићу као увреду, значи да је неко био више мушко од мене па ти није одговарао. Или више њих. Или цео фудбалски клуб са све управом.

Стварно ме не занима шта имаш да ми кажеш и немам шта да ти кажем јер смо бивши. Мада...

Одличан начин да некоме кажете да је управо изговорио невиђену глупост. Код особе којој је ово упућено створиће такозвани "бедара" осећај и жељу да врати време уназад пар минута.

Изрека може да се преформулише и за интернет популацију и да се уместо "ћутиш" убаци "не напишеш ништа".

Postupak sticanja sredstava u cilju prelaska iz ruralnih u gradske sredine.

Psihološki proces koji se dešava u glavi većine žena kada im kasni duže od dva dana, bez obzira na to da li su imale seks bez zaštite, sa zaštitom ili se uopšte nisu jebale.

Bez veznika i bez trunke normalnosti.
Bez potrebe za psihijatrom da konstatuje, vidi se i okom i čuje sluhom laika.

Mnogi na dato pitanje odgovaraju čisto rezonski navodeći da je Kosovo prosto region na jugu Srbije, pretežno naseljen Albancima koji zbog svoje mnogobrojnosti, lobiranja i podrške velikih sila zaslužuju da prisvoje taj komad teritorije za sebe. Nije to Kosovo brate moj, Kosovo je nešto drugo...

Kosovo je kad si stao pred devojku koja ti se sviđa i čitavo telo ti se treslo, glas otišao u kurac, pocrveneo si kao bulka ali ipak si joj prišao, i nisi zažalio zbog toga. Kosovo je kad si video da ti tri lika tuku najboljeg drugara i uskočio si iako si znao da iskustva u tuči imaš samo iz sećanja od gledanja Brus Lija. Kosovo je tvoja majka koja je u trećem mesecu trudnoće, kada su joj rekli da je trudnoća superrizična i može ostaviti posledice po nju za ceo život, ipak odlučila da te rodi po cenu svega. Kosovo je pas koji skače na medveda da bude raskomadan, samo da spasi vlasnika koga voli. Kosovo je kada je napolju minus 15, ti imaš ženu i troje dece i još pola džaka brašna, nude ti da pređeš u katolike uz sve beneficije a ti pogledaš svoju čeljad i kažeš NE. Kosovo je bilo na Ceru, na Kolubari, na Solunskom frontu i Kajmakčalanu.

Bez Kosova u sebi svako od nas je onaj čovek koji kad ga opsuju on prećuti, kad mu izjebu ženu i majku njegove dece on pruži ruku jebaču i baca neke fazone tipa "he he hvala ti što si mi pokazao šta je kurva", dok se u sebi kida i raspada i potiskuje najljudskiji poriv da očuva obraz i isavija kurvara štanglom. Bez Kosova u sebi si ljiga i pičkica. Sa Kosovom si smetnja, a bez njega hvaljen sa svih strana a zapravo ne ceni te niko i ti to u sebi znaš. Kosovo su ona stvar, ona muška koja su nekom čudnom kontraspregom povezana sa čelom da što su veća i teža čelo je uspravnije. Ako ne nosis Kosovo u sebi, zapitaj se šta si.

Na Kosovu se prelama sudbina cele nacije, sudbina svakog pojedinca. Kažu kako ga reintegrisati, biće u parlamentu 20 posto Šiptara? Nema veze ja ne dam svoje. Kažu bombardovaće nas ponovo. Ne dam. Prete. Ne dam. Nude dijalog. Može ali ne dam. Nude pare. Ne dam. Ukinuće nam kredite, staviće sankcije. Ne dam. Optužuju. Ne dam. Ubiće te ej. Ne dam. Ti si lud. Ako dam onda sam već mrtav kao čovek. Ubij pa uzmi, ako možeš.

Kosovo je i tvoj ćale koji napuši kurcem svog šefa jer te je njegov sin dirao a tebe nauči da mu sledeći put sašiješ šamarčinu da te se seti kad ga bude u penziji žigalo to mesto, i posle dobije otkaz i radi na trafici za 25.000. Znaš zašto? Zato što ne da na ono što voli. Ne da bandi da dira svetinju, ma koja cena toga bila. E to je Kosovo. Zato ga i ja ne dam. NE DAM.

Inostrani sinonim srpskog termina "vaspitanje".

Икакве оригиналности и укуса без.

Бледа, измучена основа за нешто компликованије, до чега се обично и не дође, јал' због интелектуалне ограничености, јал' због изузећа било какве даље прилике.

*Život u okviru, u prokletoj avliji.
Zona komfora iz koje se veoma teško izlazi, a i zašto bi?
Osećaj moralne, a pomalo i fizičke dekadencije.*

Jutro startuje kako običaji nalažu, kafom... gorkom kafom. Neka **gorčina** ubije osećaj dobrog jutra, da te spusti na zemlju iste sekunde. Zašto započeti dan kako treba, i uopšte se radovati još jednoj prilici da uradimo nešto na ovome svetu, kada nam osećaj gorčine može ubiti želju za svime odmah. Još ako je cigaretica tu, pun pogodak. Smrad iz usta, tvoj smrad od života je upotpunjen.

Možda nismo svesni, ali ta gorčina koju kafa donosi je i naš život.
Krijemo se od sunca.
Koristimo stimulanse da ostanemo budni, da preživimo još jedan dan.
Osećamo gorčinu.
Smrdimo i propadamo.

Život ide dalje, dan se nastavlja. Kafa ostaje, gorčina ostaje. Ne, nije to volja za dokazivanjem... želja da se uradi nešto korisno. To je jednostavno napredak, ili nazadovanje? Hm? Pogled je usmeren, samo napred, u izvršenje zadataka.
Novi vidici? Ne.
Novo znanje? Ne.
Preživimo još jedan dan? Da.

Nova kafa, nova cigareta, stara gorčina. Ista gorčina... od srednje škole, fakulteta, raspada porodice, nemogućnosti formiranja iste. Emocionalne smrti, straha od vezivanja. Gorčina. Uvek ista gorčina. Dan je isti, mesec je isti, godina je ista... sve je isto. Možda se akteri promene ponekad, ali su sve to iste glave, isprane, bez budućnosti, bez prosperiteta, ali sa nekom svojom gorčinom i problemima.

I dan se završava, gorak, usran i smrdljiv. Plovi se u neke druge vode, sa one strane realnog. I dolazi novo jutro, i nova gorka kafa, ali stara gorčina. Bez ikakve volje da se kafa zašećeri a cigara izbaci.

**Do kad?!**

Oduvijek je poznaješ.
U početku, dok si bio osnovna, ne lično, iz viđenja samo, jer je stalno bila negdje tu, u blizini. Da, u blizini, to sada znaš, onda nisi, jer te nije zanimalo. Zanimala te je sisata Mica iz 8 b, prva drkanja su protekla s njom u mislima. Ona je i dalje bila tu, u blizini. Ponekad si, slučajno, hvatao njen pogled na sebi, brzo je okretala glavu, skrivajući ga. Nije te bilo briga.
Kasnije, u srednjoj, ste se i upoznali. Slučajno, u kafiću, preko nekih zajedničkih prijateljica. A možda je i Mica bila tu negdje, pa si prifur'o prijateljicama, ne bi li ti se Mica obratila.
Pružio si joj ruku, rekao svoje ime, njeno ili nisi čuo, ili si odmah zaboravio. Kao da je bitno.
Poslije, kad si je sretao na ulici, pozdravljala te je, ti nekad pozdraviš, nekad i ne. Kao da je bitno.
Kasnije, upis'o si fakultet, rjeđe si je sretao, a možda i nije bilo tako rijetko, ali nisi primjećivao to. Brucošijada, žurke, rođendani, pičke materine, ko bi je i primjetio?!
Na jednom rođendanu je i ona bila tu. Ti si naroljan muv'o sve oko sebe, pa si slučajno i na nju naletio. Nije te odbila kao ostale. Ljubili ste se i bilo ti je lijepo. To si shvatio sutradan, kad si se uspio sjetiti. Nisi bio nešto hepi, ali šta fali, neka je, malo ćemo se zezati i svako sebi.
Tako je i bilo. Tri - četiri mjeseca i raskinuo si. Bilo ti je dobro, ali ona nije ta koju si tražio. Bila je nekako neobična, kao da živi u nekom drugom vremenu, a to nisi želio. Nije ništa rekla kad si raskinuo. Samo se nasmješila i otišla.
Vrijeme je prolazilo, nizale su se propale veze, a i ona je počela padati na pamet sve češće. Jednom si je nazvao da se vidite, popijete kafu, prihvatila je. Pričali ste o svemu, smijali se, bilo ti je super. Kad si je otpratio kući, još dugo ste stajali ispred i pričali. Sati su prolazili u trenu. Poljubio si je, kratko i šturo, jer ona nije ta koju tražiš i otišao. Opet se nasmiješila i opet ništa nije rekla.
Povremeno viđanje se nastavilo, nikad nije rekla neću. Nerviralo te je to, pitao si se gdje joj je ponos, pitao si i nju jednom. Opet se samo nasmiješila, kao i prije, polutužno, polusjetno. Ništa rekla nije.
Mrzio si taj osmjeh. Mrzio si to što ti je samo sa njom bilo lijepo, što si samo njoj mogao sve reći, biti iskren do kraja, a znati da te neće osuđivati, još će ti olakšati, nasmijati te malo... Da, mogla je sve. Uvijek je znala reći onu golu istinu, zbog koje si noću ostajao budan razmišljajući. Ali ne, ona nije ta koju si tražio. Ideš dalje.
Jednom si je zvao. Nije se javila. Poslao poruku. Nije odgovorila. Nisi to uzimao ozbiljno, mislio si da je ljuta i da će je proći. Dani su prolazili, ali ništa, ni poruke. Zvao si opet, ništa.
Šetao si kroz grad i razmišljao o njoj. Čuo si trube automobila i živcirao se. Ko se to jebeno ženi i što koji kurac trube debili?! Pogledao si u jedan auto i vidio nju. U bijelom. Ugledala je i ona tebe. Osmjehnula se isto onako, kao prije. Polutužno i polusjetno. Sad si shvatio da je voliš. Sad znaš da si u svima samo nju tražio, sad znaš da je sve bilo i da će biti sivo bez nje, sad znaš šta je onaj osmjeh govorio.

Finalna fraza rečenice u kojoj se na dominantan način, prostim jezikom rečeno, popišavaš po teoriji, priči ili pak logici sagovornika, jednog ili više njih.
Pitanje koje, ukoliko si dominirao verbalno do njegovog dolaska na red, predstavlja više retoričko pitanje jer si njime postavio neoborivu teoriju, vrednu pažnje i razjapljene vilice oponenta.

Често се сећаш своје прве симпатије. Умиљато лице, а испод ђачке кецеље, хаљиница на фалте, беле хулахопке и ципелице на каиш, ма иди бре!
То је оно прво клиначко снимање кад ти није јасно шта ти се тачно дешава, али примећујеш да ти је поглед често прикован на то мало женско чељаде. Ту после буде још пар симпатија кроз основну школу, мало интрига по лексиконима и гласина на великом одмору. У том дође пубертет, средња школа и онда БААААМ!
Заљубиш се као млади тетреб у сезони терања, а да не знаш 'де тераш. А осећај - неописив.
Она иде са тобом у разред, не можеш да дочекаш да дођеш у школу, па се лицкаш, па се пицкаш, па требиш митисере и остале бубуљке, па рокаш пола литра брута, евентуално денима, па тераш кеву да ти пере ''пе'стокеца'' два пута недељно да што пре избледе, па мора прљаво-беле старке и јакна вијетнамка, па читаш Превера и вежбаш рецитовање, па се уживиш у љубавне јаде младог Вертера или официра Вронског, па као нешто и сам пишеш, па си сав романтичан и устрептао, слиниш док сам у кући гледаш ''Сјај у трави''...
Не треба наглашавати да си пред екипом ултра-хулиган, увек спреман да заподене шорку и набоде највећег у супарничком табору. Слушаш само њујоршки хард-кор и користиш све опијате којих можеш да се домогнеш.

Kada je devojka zgodna ali ružna u faci.