Deo rodbine i prijatelja koji nisu baš pametni da bi ostali kućama i bili "Pomoć prijatelja".
Rečnik / autori
LU
Luka
na Vukajliji od april 2008.viđen 4. feb 2015.
16 definicija0 odabranih289 poena
Fantomsko osećanje. Dolazi niotkuda svako veče posle 10h, kad studentskoj mukici dođe iz dupeta u glavu da je prošao još jedan dan bez hvatanja za knjigu. Malo prošara po organizmu, ispijenom od kafa, cigareta, alkohola, monitora i želja za seksom, izazove poneki proliv, mučninu i strepnju da će, ako tako nastavi, okinuti godinu. Prolazi nakon višečasovnog spavanja, i sledećeg dana uopšte ne remeti svakodnevne aktivnosti kao što su igranje igrica, zujanje po gradu, po Vukajliji, Fejsu, varenje, gledanje TV-a... Sve do 22h kada se javi ponovo.
Ono što narkoman kaže dileru kad stigne nova roba.
Osoba koja poseduje akademsko znanje, iako nema diplomu.
- Profesore, da brišem tablu?
- Da, samo ostavi Bernulijevu jednačinu i one parcijalne izvode gore levo.
- Nema frke.
Odgovor Sebastijana Fetela na pitanje koja je njegova formula uspeha.
Ustati iz kreveta pre nego što dobiješ jutarnju erekciju.
Standardna ekipica okupljena na svima dobro poznatom mestu, obično na stanu kod lika koji sam živi. To što sam živi ne znači da je uvek sam nego da ni sa kim ne deli kiriju i troškove, a usputnih cimera ima podosta i svima je dao da kopiraju ključ u slučaju da neko ima pauzu između predavanja i vežbi ili je nekom hitno potreban jebodrom.
Svakodnevno se okupljaju da cirkaju vopsa, purnjaju vutru od lokalnog lerdija, puštaju Žareta i Gocija i igraju PES. Komšije ih mrze, policija im ponaosob svakom napamet zna registarski broj lične karte i ime oca. Ali to njih ne dotiče jer su previše pijani i naduvani da bi bilo čudno da ih boli kita za nešto. Osim kad nestane Meraka, skanka i koju formaciju da stave kod Olimpika iz Marseja i da li Mandanda treba da bude u prvoj postavi.
- Komšija, opet ovi džunglaši divljaju?
- Ma da, evo pustili Barabu od Žareta i Gocija. Moram priznati da sam se navukao na rstva, slušao sam je ceo dan na Jutjubu.
- A da mi ipak zovemo policiju?
- Ma jok, prošli put kad su došli, ovi ih uvukli unutra pa ih ponapijali i napušili. Video sam da je jedan od njih i do dragstora išao po još piva.
- Iju, pa kako mogu tako?!
- Ne znam stvarno, odoh i ja, zvali su me večeras na druženje, biće tatabanja!
Šifrovano ime za lokalnog dilera. Čoveka kom se obraćate kada želite da napuderišete nos.
- E znaš da Šiki ima novu robu?
- Ne seri? Je l' i dalje radi promociju?
Ne može se reći da je ultimativna fora za muvanje, jer ovo koristi čovek koji se sa logikom pozdravio. Ne poštuje onu čuvenu doktor Hausovu tezu o muvanju i samoproceni, da se jedinice na skali smuvaju sa jedinicama, a desetke sa desetkama. NE!! Ovaj lik nije ni jedinica , ali muva ribu koja je 765 faktorijel. Sa šarmom prodavca praziluka i izgledom napušene veverice ustremljen je ka cilju. Svestan je neuspeha, ali ako pada, pada kao Spitfajer u plamenu, džiberski, a sa stilom, rušeći sve barijere i postulate. Taj lik treba da ima svacije postovanje!!! Ima bre da jebe!
-Uskomeša mi se muška žila kad te vidim, sokolice moja!
-Beži, seljaku, upomoć, obezbeđenje!!
-Ja i ti mora zaživimo, jebeš mi sve...
Zvanje koje na kraju studija nosi većina bivših mladih entuzijasta koji su poneti iluzijama o sebi i svetu upisavali fakultete za diplomirane kurčeve naivno verujući da će postati nešto drugo. Zajednički imenitelj za sve one koji su upisali razne književnosti, antropologije, fagote, konzervacije, filozofije, vajarstva, etnologije i istorije umetnosti u Srbiji. Mladom entuzijasti, budućem diplomiranom kurcu sa gomilama nepraktičnog i beskorisnog znanja, već na sredini školovanja postane jasno da nema ništa od iluzije da je on izabrani i da će pomerati svetske okvire svojim nadzemaljskim idejama i talentima i da se čovečanstvo neće usrati od sreće što se baš on rodio. Nakon ove spoznaje, postepeno i gradacijski, entuzijazam naivnog junoše počinje da se kruni, a najniži nivo dostiže u trenutku u kom na papiru ugleda sopstveno, krasnopisom ispisano, ime. Ovo je idealan trenutak da mali veseljak nauči i drugu najvažniju lekciju o starom govedu životu-nešto mora i da se jede. Jebiga. Svestan neupotrebljivosti talenata i znanja koje poseduje, konačno mu se, nakon godina potiskivanja, jasno javlja pitanje: I? Šta sad? U tom, presudnom trenutku, nekolicina srećnika uspe da ostvari srpski vekovni ideal: plata iz budžeta-osmica-sindikat-topli obrok. Drugi deo se najčešće odlučuje za prekvalifikaciju i postaje, šta god: radnik na trafici, menadžer, majka, monter PVC stolarije ili Srbin na kruzeru na primer. Treći se odluče za kompromis: uzmi Klimte štafelaj u ruke, put pod noge pa lepo u Buljaricama crtaj portrete debele dece ili pejzaže sa ovcama pokraj Morave pored tezge sa američkim krofnicama i kostimiranog Sunđer Boba koji ti je možda i kolega samo ga ne prepoznaješ. A oni četvrti, najžilaviji, ostaju beskompromisni i dosledni velikom Sebi pa hrabro odlučuju da nastave da žive kod roditelja, sede u zaprloženoj sobi sa krdžom među prstima, veltšmercom u guzici i šalju sonete na pesničke konkurse gde nagradu neće osvojiti oni nego Matija Bećković. Ponovo.
-Ohoho i diplomirani kurac među kandidatima. Baš lepo. Vidim piše: engleski-služim se. Znate li još neki jezik možda?
-Da. Staroslovenski i sve njegove redakcije. Na crkvenoslovenskom umem i da pevam!
-Heh. Imate li neki hobi možda?
-Da. Pišem pripovetke i crtice.
-Uuu. Baš lepo.
-I pravim lampe od papira!
-Njaaao kako kreativno. A da li biste vi, onako, rekli za sebe da ste komunikativni?
-Pa, znate kako, ako ljudsku komunikaciju shvatite kao dodir dve čestice u praznini koje će samo preko tog dodira osetiti bilo onoga što su Stari zvali večna vatra, onda svakako.
-Mmh, mmh, vrlo zanimljiva priča. Vrlo. Nego mislila sam više ’nako da l’ možda ne ćutite u društvu... Al dobro sad . A sigurno volite da radite sa ljudima čim ste se prijavili na ovaj konkurs. M?
-U kom smislu sa ljudima? Čovek kao deo celine ili pojedinac kao svet za sebe?
-Pa kako ću misliti?! Čovek, ko čovek, brate!
-Eh moja gospođo, šta je čovjek, a mora bit čovjek, t
-Sledeći!
-Čьto?
Kuća u kojoj paranoični otac drži zatvorenu avion ćerku, da joj se slučajno ne bi izdešavale neke turbulencije u životu.
- Ćale, idem do Ivane, pa idemo do grada, spavaću kod nje, i tako...
- Jesi ti normalna? Zašta sam te ranio sve ove godine? A ta Ivana može da bude Ivan, i ja za devet meseci mogu da budem deda, a neću da budem deda, dok ne završiš fakultet, šta bre da ideš, sedi tu pička ti materina!
U ekipi osnovno/srednjoškolskih ziljavuša, ona u koju stado gleda kao na hodajuće polubožanstvo, pastiricu i vrhovnog sudiju po pitanjima života, smrti i svega između; analogno matici u mravljoj koloniji.
Lepa, skockana, fino situirana; inteligentna, proračunata, neretko i načitana, sa završenom nižom muzičkom za klavir ili violinu. Priča taman koliko treba. Smeje se taman koliko treba. Uvek u trenutku, savršenog pregleda situacije. Retko gubi nerve, a kada se to desi scene bivaju poprilično ekstremne.
Ne vidiš sebe u nekoj priči sa njom, ali te opet tako jebeno intrigira, udara na tvoj osvajački instinkt. Pokušavaš, ali je ne kapiraš, ne možeš da je obuhvatiš, nedorastao, kao pekinezer koji pokušava da zagrize basketaru. Iz priča palih boraca shvataš da se malo ko tu dobro proveo, ali su je ionako uvek ganjali pajvani -- želiš da veruješ da bi je ti možda shendlovao. Možda. U nekoj paralelno mazohističkoj stvarnosti.
