Vrhunac šovinizma jednog oca.

Godina 1984, još nam visi Titova slika u predsoblju, a ja već postao gimnazijalac!
U džepu imam 20 dinara, i već dva sata razmišljam kako da usnulog ćaleta(sada pokojnog) opljačkam za još dvadeset dinara, pa da imam dovoljno za dva čaja(sa limunom!) u "Korani".
Posle munjevite akcije privlačenja tatinom buđelaru (tu moju akciju i danas izučavaju na fakultetima za nindže), dolazim do drugih 20 dinara, tako neophodnih za moju kompletnu sreću u životu.
Tragove tog svog zločina sam uklonio tako dobro da ni svi holivudski forenzičari zajedno ne bi mogli da snime o tome ni 15 sekundi u nekoj epizodi, toliko je to malo dokaza bilo ostalo!

Izlazim napolje sa dilemom kako da to najpametnije utrošim...
Dva su puta predamnom. Jedan je do naselja Aerodrom(4km), a drugi do Stanova(6km). Kola naravno nemam, a ni pare za autobus, samo za ta dva čaja(i to ako nisu poskupeli!). Na kraju one dalje destinacije me čeka ONA, ne tako lepa, da zajedno idemo u grad, a deluje kao da bi rado zastala u nekom od usputnih parkića. Možda se budemo i po'vatali!

Na kraju one druge i bliže destinacije je prelepo i prepametno žensko stvorenje u koje sam pomalo zaljubljen, ali sve deluje da će pre bilo čega morati makar 3-4 kanistra čaja da se popije sa njom, i to u dužem vremenskom razdoblju.

Namaknem kapuljaču, kiša je lila k'o iz kabla, pa odlučnim korakom krenem prema ružnijoj koju ne volim!

......

Godina 2010, živim u Luxembourg-u, jednoj od tri najbogatije zemlje na svetu.
Tita nema, u predsoblju mi visi kalendar uplata "Paribas" banke. U novčaniku par EURO novčanica i pregršt kartica sa četvorocifrenim limitima. Ispred kuće dva auta i džip.
Živim sam samcit u ogromnoj kući, najbliža familija je 2100km daleko, a čak i kiša ne pada.

Skoro je 7 sati i za nekoliko minuta će prelepo stvorenje koje se otvoreno loži na mene ("senzibilna skandinavska ženstvenost") da me zove da idemo zajedno na neki heavy-metal fest u jedno obližnje seoce.
Tamo nema čaja, samo Paulaner i Bofferding pivo...Neće ni da poskupi, a i da poskupi, niko to neće ni da primeti.
Sigurno će da me spopadne i to ne po parkovima, nego u mom ili njenom krevetu. I ona živi sama...ima i ona dva auta.

Jbg...samo što sam došao i istuširao se, a na Sky TV počinje Eddie Izzard da priča fazone...a ona ionako mnogo priča gluposti, stvarno nemam volje da nju slušam.

Gasim telefon na minut pre poziva.

Zvala se jednostavno, Ivana. I danas se valjda zove tako. Ne znam da l je živa, al pravo da vam kažem, nekako mi puca kurac. Elem, pucanje kurca na stranu, al mi smo se beskrajno voleli. Išli smo u vrtić "Pčelica Maja", ona u srednju, ja u veliku grupu. Ona je nosila roze mašnicu u kosi, a ja plave patofne na nogama. Ona nije znala da kaže slovo r, a ja sam znao da kažem sva slova, pa sam je zezao da izgovara "Riba ribi grize rep" i svaki put je poljubio u nos kad to kaže. Bila je slatka kao lipov kurac....ovaj, lipov med, ili možda bagremov, ne sećam se. Stalno smo blejali zajedno u pesku. Ljuljao sam je na ljuljašci i klackali smo se zajedno. Naučila me da igram lastiš, a ja nju da puca iz pištolja na kapisle. Najviše sam voleo, kad nas vaspitačice pošalju na spavanje, da se iskradem iz svog kreveta, uđem u sobu gde je srednja grupa i uvučem joj se u krevet. Tamo smo otkrivali naša tela. Ona je dodirivala moju pišu, a ja mazio njenu picu. Smejali smo se k'o ludi na brašno i bilo nam je do jaja. Jednom prilikom nas je izvalila vaspitačica i rekla našim roditeljima da smo psihijatrijski slučajevi. Moja mama je plakala, a ćale me pit'o "Jesi jeb'o ti ovu malu" i šmekerski se osmehnuo. Od tad nam nisu dali da se družimo, ali smo se viđali krišom ponekad. I kako je to Miroslav Ilić lepo opisao, jednog dana dok sam se sam vraćao iz vrtiča, video sam da se prokleta kurva krlja s nekim u senci kestena. Tad mi je puk'o film i pucao sam tom pederu u nogu. Pištoljem na kapisle, naravno. Ona je skočila i manirom iskusne latino glumice rekla: "Ovo nije ono što ti misliš, mi smo samo...", ali ja nisam želeo da je slušam. Plakao sam danima i noćima, odbijao sam da jedem poparu. Ispisali su me iz tog vrtića i upisali u "Neven". Tamo sam se navukao na dop i sad vam ovo pišem i verovatno odbrojavam poslednje trenutke mog bednog života bez Ivane. Ivana, I wiil always love you iako si jeftina droca.

Odvratno licemerna floskula koju osoba obično izgovara kada se neko zeza na temu koja nju direktno ili indirektno pecka.

Ono što wannabe moralista ne kapira je da je, povlačeći crtu šta JESTE za zajebanciju , sve u ovoj kategoriji šutnuo 20 metara duboko u septičku jamu samo zato što njega to nikada nije dotaklo.

Takođe ne kapira da kada bi se zajebavao samo sa onime što je u redu, smejao bi se samo u ciklusima od 14 godina na fazone Vudija Alena sa kontrabasom (koji će ruku na srce uvek biti smešni kako god da definišeš humor).

To ti je kad uvatiš kitu jednom rukom, pa je uvatiš još i drugom rukom, pa ono što ostane je MAŠALA!

konačni trijumf gravitacije

To je ono što muž/dečko donese iz prodavnice kad ga žena pošalje po prašak za pecivo.

Zamenica za reč "Čestitam!".

Ultimativni madafaka. Umije i da u 70tim godinama složi nenadjebivu facu. Kad taj pljune hrakac, to nije obični hrakac, taj hrakac ima osobnost, dušu, stil.

Mali geniji, po rečima njihovih roditelja. Već sa 5 meseci pokazuju muzički talenat nasleđen, naravno od majke/oca. Svoj talenat najčšeće ispoljavaju... mahanjem ruku . Vaistinu, po ovome sudeći budućnost će im biti blistava.

Maksimalno iritantna osoba.

Тада сазнајеш да си, док си студирао и кувао сам себи, заправо могао да запатиш свакакве болештине, ниси се хранио здраво и право је чудо да си још увек жив, јер ако и ниси умро од нездраве хране, успут си могао небројено пута да погинеш.

Sreda. Dan kada usanem i vidim sledeće:
- doručak nije postavljen ,
- hleb nije kupljen ,
- sve je zagušljivo ...

Sreda. Dan kada obavezno dodje komšinica na kafu kod mame.

Sreda. Dan kada izlazi mamin omiljeni časopis. Ona ga tako čita i komentariše sa komšinicom. Ipak je sreda njen dan.