Група жена (и пар мушкараца) која само физички живи у Србији, а духовно доручкује цеђену поморанџу код Тифанија, пије кафу без кофеина у Монте Карлу, шопингује у Милану, руча слаткокисело пркно од јака фламбирано коњаком у Лондону, сере у Берлину, лудо се проводи и пије коктеле са тродневном омудином панде на Ибици, изненада упознаје осећајног Мирка, менаџера који обожава Лигу шампиона, безалкохолно пиво, сквош и ПЕС, заљубљује се на први поглед и то објављује Теи, Мии и Леи на ручку, онда цичи, скаче и пљеска рукама са њима, купује изазовни "Victoria's secret" доњи веш, пали миришљаве свеће по соби и пушта амбијенталну музику, сензуално води љубав са Мирком у 37 невероватних поза за побољшање секса, затим открива да и он воли Кејт Хадсон и да тихо јеца на крају "Титаника", бива испрошена на врху Ајфелове куле, "Да! Да! Да!", ангажује Владанку Целић за дизајн венчанице и ту им се живот завршава.

Ona ima krupne sanjive oci i zarazan smeh. Ona je lepuškasta, mada joj to nije ni bitno. Ona lepo govori i poznaje osnovnu terminologiju psihologije kojom se bavi iz hobija. Ona je ekstrovertna i pomalo, ali jebozovno, opsesivno-kompulsivna. Ima super sladak nadimak i uvek simpatične malene cipele koje su igrale jednu od sporednih uloga u „Cipelicima“. Ona obožava fudbal i zna sta je levi vezni (bio joj je drug u osnovnoj). Ona je informisana i u istom trenutku čita Isidoru Bjelicu, Bukovskog, Kama Sutru, „Graciju“ i „ Kritiku čistog uma“. Pomalo je namerno nespretna, ali beskrajno šarmantna i često upada u neverovatno šašave situacije (saplete se i lokalnom konobaru prospe kafu u krilo i tek onda shvati da nije izvadila viklere iz kose i skinula donji deo pidžame). Ona voli Meg Rajan, ona obožava Ameliju Pulen, a čini joj se da je njen život je pravio scenarista „Ali Mekbil“. Ima mnogo ortaka i dve drugarice (zato sto su zene tako glupe Crvenkape koje su sve iste ), koji je zovu „liku-ortakinjo-carice brate“. Ona svako veče pravi zajeb večere u svom malom stanu i onda ih sve pozove pa im između zalogaja deli savete. Ona mrzi njihove devojke ne zato sto pati jer se Džoniju, Ćelu i Maretu diže na neku drugu, a ne na nju, već zato sto su njihove devojke tako plave, neuhranjene, razmažene i dosadne. Ona ima i posebnog druga homoseksualca sa kojim jede bombone i čokolade iz kutije kada ih ophrva tuga. Ona sluša ambijentalnu i filmsku muziku, a pokatkad, ludica, igra uz istu gola po stanu. Nikada ne pozira na fotografijama. Ne ona nema dečka, ali ima redovan sex jer je danas sex tako kežual. Tada se simpatični skituljko pretvara u super-slobodoumnu-kurvicu-virtouza-tigra-zmaja. Onda ona i slučajno izabrani dizajner nekonformista to rade dvadeset dva puta u toku noci (jer on to moze), ona glasno, ali ipak stidljivo, nazor svrsava dvadeset tri puta u toku noći (jer ona to može), naravno nikada u krevetu. Onda joj on jede kandirana avokada i papaje sa butine, pa se ona potom kostimira u sismisa i govori prljavo, a onda je on nosi i trpa po stanu i sve tako u krug. Ujuru doručkuju goli, a onda se vise nikada ne cuju. Popodne će sve (zato što je ona super lik bez predrasuda) prepričavati jednom od svojih najboljih drugara (sa kojim potajno želi budućnost, dva sina, Pežo i labradora) u nadi da će videti tračak ljubomore na njegovom licu. Ali uzalud. Nema veze, ona će nabaciti kez, ostati ortakinja i nastaviti da negira u sebi da je isprazni plićak i neostvareni pokušaj zanimljive žene...

Моја фиока је фиока коју има сваки клинац. "Мама, јел ово сада моја фиока?". Да, добио је фиоку... Тако је лепа и празна. Ставио је унутра свој аутић. Да, то ће бити гаража. Сада је ставио и човече не љути се. Време пролази... Негде међу лајсницама зе завукло педесет пара... оних малих жутих и дебелих. Последње важеће паре у Србији. Сада нема мање од 1 динар. Ту је и неколико бомбона из праисторије, мачкин зуб који је нашао у дворишту, неколико камења са мора. Једна праћка. Каубој и индијанац, тенкићи и топови. Пар резача, гумица.... Касније се уселила прва потрошена оловка. Патентица која се сломила. Хемијска која се истрошила. Свеска за математику. Уџбеници са редним бројевима. Последњи су имали број осам. Ево га, гел за косу, један дезодоранс, стари бријач. Кутија кондома. Неколико дискова са сликама које више не жели да гледа. Стари мобилни и пуњач. Стара батерија од новог мобилног. Индекс. Радничка књижица, здравствена... Нека стоје ту, сада не требају... Прстен... Ту ставља бурму када излази са другарима. Коверте од плата и рачуна... Чекове... Опет здравствена... Сада нека нова. Са овером до краја живота... Бромазепан и Ласикс. Налази лекара, рендген снимци. Цео један живот у тој мојој фиоци.

Све заступљенија група људи, која сматра да са подручја Србије, не може изаћи добра музика. Урбана, узвишена популација, наклоњена свевишњем енглеском, новом Санскриту, језику свих народа и народности данашњице. Особе, које се гнушају језика који говоре.

Они који величају Менсона и његово ребл, ребл, секс, секс издркавање током целе песме, али им је Рамбо Амадеус шабан јер је тако непристојан и пева: курац, пичка, говно, сиса. Слушање Пичка Долса, њихових МТВ ода блуду, и вапајима за тврдом курчином, испеваним у од стране белачке субурбие модификованој верзији црначког сленга, то је до јаја. Шумадијски блуз, песма са савршеним текстом, генијалног бенда какав је СМАК, је сељачка, јер је на српском, званичном језику земље у којој су одрасли. Да им је исту песму, отпевао неки љаксе из Алабаме, у исцепаној "дрвосеча" кошуљи која смрди на безоловни, свршавали би од среће, и пели се на сто у афекту, заједно са Биљаном Сребљановић. Аверзија према поезији на МАТЕРЊЕМ језику, ставља печат на чињеницу да нико не може да нас спусти ниже, од нас самих. Сама помисао, да су "неки тамо", толико бољи од нас, да ми морамо своје песме да певамо искључиво на њиховом језику, да требамо у страну ставити наш пребогат и правилима уређен језик, доказ је да постоје такви, који се стиде онога што јесу. Стиде се речи које су први пут чули од својих мајки, стиде се својих предака, стиде се нас као сународника.

Verovatno najpopularniji dezodorans '90-ih godina u Srbiji. Takav miris se ne zaboravlja, ostaje tračak u receptorima za ceo život. Najbolji verbalni opis tog mirisa, bio bi: dizelaštvo.Po nekom pravilu, osecao bi se sa lika obučenog u šalvare ili dizelke, žičani kaiš pod obavezno, gornji deo Kappa trenerke (uglavnom šatro Juventusova trendža) ili džemper i kožna jakna uredno upasana u pantalone. Negde tih godina je postao popularan termin "mrštavci". Kao, opasni likovi, mršte se non-stop, glume ludilo... Podrobnijim ispitivanjem je ustanovljeno da je to mrštenje posledica delovanja "Zelene malicije".

Stanje opšte zabune na jugu Srbije.

Najčešće postavljano pitanje u radnjama "Sve za 100".

Последњи степен озбиљности. Кад је неко Горан Димитријевић озбиљан, то значи да је ситуација зајебана и да се потенцијално зајебавање претвара у озбиљан разговор.

За оне који нису имали прилике да се сусретну са озбиљним погледом и гласом Горана Димитријевића, у питању је један од водитеља на Б92, који по зајебаности погледа и гласа шиша Машу Милеуснић, Ивану Константиновић и Роксанду "купус-гледа-месо-вади" Ђорђевић, које се понекад зајебу, па избаце и по који смешак.

У дугогодишњем раду на дотичној телевизији, ГД није ни једном променио своју зајебану фацу, било да прича о прикупљању средстава за мамограф, препричава догађаје из Багдада, где се разнео бомбаш самоубица, или пак јавља вест да је Србија постала првак нечега у нечему.

Ženske uzane pantalone,koje se navlače uz uvlačenje stomaka,dupeta i ležeći na krevetu zadržavajući dah dok ne počnu da se priviđaju beli miševi.

Он је дете града.
Он има осећај за уметност, нарочито авангардну и урбану. Он носи арафатку, и то не само зато што је модерна, него зато што нешто значи. Он носи СМБ кепи, јер се слаже уз арафатку и такође нешто значи. Он носи и браду, јер и то нешто значи. Он свира. Он не мора да свира, али воли фјужн.
Пада у космополитски севдах уз Депеш Мод. Србија му је мала, али му је Београд велеград.
Он је неконформиста у границама укуса. Он је тако изнад свега. Он разбарушује косу тако да му шишке строго и усклађено, али необавезно, падају до обрва.
Он тера косу на урбано.

Recenica koja odlucuje pobjednika u prepucavanju lolkalpatriota.

Ако сте икада учили више од два сата за испит, онда реално, од тог испита се нешто и очекивало. Нека луда срећа, карма нека, сплет неких невероватних околности, типа умри мушки девет. Е баш у тим тренуцима, када са једне стране зна да не постоји шанса за пролаз, јављају се невероватне идеје које би могле да те задесе.

Odgovor prijatelju koji se ponudio da vas poveze, dok idete pešice preko Brankovog mosta.

Rečenica koju, ako nikad do sada niste čuli, nikad ni nećete čuti. Ne samo zato što niste gospodin, što nemate verenicu i što uistinu nikad niste dobili pismo. Već i zato što nemate ni batlera.

...Одлазим у "Рупу" у једном тренутку, у народу познатију као "Академију", многи је зову и "Џамија". Треба да се нађем са ортацима. Касним. Не затичем их све, срећем друге, и са њима блејим. Пада понуда за приватну журку и одлазим. Журка приватна ко журка, грљење, љубљење и смор на крају.
Излазим.
Крећем пешке кући, није да је близу, али прија ми шетња по снегу који је прекрио град. Убрзо потом срећем џукца на улици који ми после једно 200 метара прилази. Пада неповерење и страх са обе стране. Прилазим му први, и ословљавам га са:
Де си пас.
Пада њушкање и постајемо пријатељи.
...
Прати ме путем на таквом одстојању да таксисти који пролазе помисле да је мој пас и да нисам пијана будала која пешачи без кеша јер нема исти, већ неко ко шета пса по комшилуку. Почињем да готивим пса због тога.
Пролазимо кроз територије заједно које нису наше. Смањује одстојање између нас.
У једном тренутку, пас скреће, одлази и ја помислих: Хвала ти псу на друштву, и настављам даље. Стиже ме после два минута.
Настављамо ћутке даље пут.
Постаје ми глупо што га толико цимам да ми прави друштво и минут након што сам то помислио он стаје и ја му говорим да иде "кући". Пас стаје и окреће, помишљам у себи опет хвала ти на друштву. Непун секунд након тога, опет ме стиже. Опет га мазим јер немам како другачије да му се захвалим.
Стижемо до мог улаза.
Мазим га последњи пут, осећам гнедлу у грлу и одлазим. Затварам врата улаза псу пред носем. Крећем пар корака и застајем. Стојим тако непомичан пар секунди и враћам се и отварам улазна врата.
Пас, који до тог тренутка био испред исти се помера пар метара. Покушавам опет да га помазим, као да желим да се извиним и захвалим у исто време.
Пас се склања, буквално као да ми говори: Издао си ме и ако то ничим нисам заслужио.
Све фекалије, говна и проливи Универзума сливају се по мени.
Покисо, поново затварам врата улаза.

Gradacija lazi...Kada ovi doajeni pisane reci obrade informaciju,dolazi do opste konfuzije javnog mnjenja.