Finalna fraza rečenice u kojoj se na dominantan način, prostim jezikom rečeno, popišavaš po teoriji, priči ili pak logici sagovornika, jednog ili više njih. Pitanje koje, ukoliko si dominirao verbalno do njegovog dolaska na red, predstavlja više retoričko pitanje jer si njime postavio neoborivu teoriju, vrednu pažnje i razjapljene vilice oponenta.
- Prvo, ona nije kurva, samo se tako oblači malo slobodnije i smatra da treba izaći iz balkanskih mačo klišea i postulata. Drugo, fina je devojka, pričao sam sa njom. - U redu, imao si svoju reč, sada je moj red. Ako se oblači kao kurva ne znači neminovno da to jeste, ali ako je u osnovnoj dobila nadimak Gaga Blajvila Ga, u srednjoj Gaga Straga a faks nije upisala jer nije mogla da postigne da se viđa sa onim likom što ima troje dece i Mićkom mafijom u isto vreme i da ide na vežbe onda sve ukazuje na to da tvoja priča pada u vodu i tom prilikom lomi obe noge jer je voda ustvari plićak. I šta vas dvojica imate na to da kažete, pitam ja vas?!
Kada vam na razgovoru za posao kažu ovo, to znači da taj posao baš nije za vas. Nije najgori koji ste mislili da će vam ponuditi. Još je gori. To je posao koji teško da ima dodirnih tačaka sa vašom strukom.
- Dobar dan, izvolite. - Dobar dan, došao sam na razgovor za posao. Poslao sam vam CV... - Da, vidim. Završili ste Etf sa prosekom 9,79. Elektroenergetski sistemi. Impresivno. Znači dobri ste sa brojkama i kompjuterima ? Hihihi - Hm, pa da. Nisam loš. - E pa imamo posao baš za vas! - Super. O čemu se radi ? - Slobodno nam je jedno mesto u računovodstvu. - Kakvo bre računovodstvo ??!! - Pa tamo imate i kompjutere i brojke. Taman za vas. Sami ste rekli da vam to ide. - Da li ste vi normalni ? Ja sam drao živ kurac 5 godina da bi mi vi ponudili taj posao ? Pa to nema veze sa mojom strukom. - Ali kompjuteri i brojke... - Ma nabijem ti 15icu u tvoj flopi drajv pička ti materina. Nisam imao život bre 5 godina. Izašao sam jednom, do ispred Kst-a, da razmenim zadatke sa kolegom, koleginicom, jebem li ga šta je bilo. Još uvek mi je kita zipovana. Vi ćete mene da zajebavate ? Pa mogao sam Fifamegadunum da završim i da radim u računovodstvu da sam hteo. Mrš u pizdu materinu. Idem da razapnem diplomu i da kopam rupe za repetitore i bandere...
Bio sam tad student, tek upisao fakultet. Prva generacija studenata u mojoj familiji, nije mala stvar. Još veća stvar bila u to vreme da se iz užičkog planinskog sela studira u Kragujevcu. Trebalo je para, rođeni, a mi ih nismo imali!
Našao sam dobru sobu, kod fine gazdarice, baba Milke, mada je najbitnije bilo da je bila jeftina. Gore, odmah pored Paligorića, čuvene gradske kafane.
Kad sam prvi dan prošao pored Paligorića, zamirisali ćevapi. Svaki sam sastojak osetio, majku mu. I meso, i luk, i začine, i ćumur na kom su se pekli... Kako bih smazao dvadeset, mislio sam se. Al nije se imalo, često sam i u najosnovnijem oskudevao, a i morao sam da učim, ni za druženje nisam imao vremena.
Prošla prva godina, ja najbolji u generaciji. Šta ću, jedini mi beg od bede bio da učim. Dobio i stipendiju, al i to mršavo, a morao i kući da pomognem, oni su još manje imali. Bila i jedna Sanja što mi se svidela, al nisam smeo da je pitam, jer sam znao da nisam imao dva ili tri sata dnevno za devojku. I svaki put kad prođem pored Paligorića, osetim onaj miris ćevapa, i zarekao sam se da ću od prve plate da pojedem tix dvadeset ćevapa.
Završio pre roka kao student generacije. Odmah me uzeli za asistenta. Lep posao, mislim se. Plaćaju te fino da učiš, to mi išlo od ruke, bude i po koja studentkinja... Milina! Brzo stigla i prva plata i, kako sam je podigao sa blagajne, zaputio sam se pravo u Paligorić.
Usput sam zamišljao kako ću konačno da utolim glad, razmišljao o salatama, kajmaku, kako mi se mekani ćevapi tope u ustima. A sve to ne ide bez piva, razume se. Seo i naručio sve redno. Pojeo ih.
Ništa. Ko da sam bilo šta drugo u usta stavio. Probao i sutradan. Ništa. Više mi nisu ni mirisali toliko lepo kad sam prolazio pored Paligorića.
Postao sam i profesor. Imam dovoljno za porodicu, moje matore, za društvo... Od tad ne znam koliko sam ćevapa pojeo, a još imam neki svrab u grlu, kao neku glad, za onih dvadeset ćevapa kad sam stanovao kod baba Milke.
I onda sam shvatio da je ta glad mogla da se zasiti samo tad. Kao što studentkinje od dvadesetak i više godina sada ne mogu da mi nadoknade onu Sanju koju nikad nisam pozvao da izađemo jer sam znao da bi mi to oduzelo vremena.
Ne daj Bože. Opis psihofizičke posledice koju ti ostavi kromanjonac nalik na Lurča iz porodice Adamsovih, čija ruka melje orahe i lešnike direkt za kevinu tortu. Kad tovari ugalj ne koristi lopatu jer je besmisleno to raditi, a cela beogradska Arena ga ne bi mogla zajebati u aplauzu jer probija zvučni zid. Trag koji udarcom ostavlja na licu proporcionalan je količini memorije koju ti izbije iz moždanih vijuga.
- Sale, jel se sećaš kad smo u četvrtom osnovne... - Džaba ga sine to pitaš. Njega je dočekao Mile Poklopac na volej, urnisao mu lice kao nas uranijumske bombe '99, a od prva četiri razreda seća se samo prve strane bukvara.
- Izgledaš kao da te je Kličko uhvatio da mu jebeš ženu, šta bilo? - Sinoć mrtav p'jan muvao ribu Mileta Poklopca. - Znači uveo te u anatomiju? - Čuj uveo, prešli već dva poglavnja.
Improvizovati. Snaći se u nedostatku alata i završiti neki posao. Pokazati kliker i dokazati da um caruje.
1 - I tu ti ja krenem u spiku sa njom. Častim je jedno piće, drugo piće, izljubimo se, malo se 'vatamo, pa sve ispočetka. 2 - I jesi kar'o? 1 - Jesam, al' čekaj polako, ispričaću ti. I taman kad sam hteo da je pozovem na kres ja se setim da su mi matorci gajbi, kola na popravci, a da su svi zavučeni ćoškovi u kraju puni pajdomana. 2 - Pa kako si je onda jeb'o? 1 - Pomoću štapa i kanapa.
Supersnalažljivost u svakoj mogućoj i nemogućoj situaciji. Zadivljujuća je sposobnost bivših zaposlenih u ovoj fabrici da izvuku dupe iz svakojakih sranja u koja im se dešavalo da upadnu. S obzirom na to da je prosek u smeni bio 10-12 litara ispijene mučenice na nekih 7 "radnika", morali su da smišljaju razne načine da istu prokrijumčare pored portira. Neke su mogli da potkupe sa kilom rakije, dok su kod pojedinih morali da izvode vratolomije.
Jedan od najpoznatijih načina unosa alkohola u fabriku bio je sledeći: "Najmlađi radnik izađe iz kruga do prodavnice da kupi 'leba, uz to kupi i flajku, izreže okrajak, povadi svu sredinu iz hleba i unutra gurne ambalažu punu čudesne tekućine i sve to par puta dnevno".
Priča se da je jednom jedan radnik na presi pogrešno okrenuo alat i sjebao 350 komada celih stranica za Juga, naravno, pošto se setio da direktor ima selo i da tamo gaji ovce, odmah ga je pozvao i nagodio se sa njim da iste ošiša, a da mu se ovih 350 komada oprosti. Direktor pristaje bez pogovora i još nagrađuje radnika plaćenim odsustvom.
Po sličnim smicalicama su bili poznati i radnici farbare. Oni su za koju kintu ili flašu rakije koju dobiju od kolega preskakali delove školjke za vreme farbanja. Te školjke su se slale na poseban plac kao škart, a ti isti radnici su ih kasnije otkupljivali po ceni 10 puta manjoj od realne. Kako su radili, tako su i prošli. Danas većina njih ide na prekvalifikaciju, pa u poznim godinama uče kako da šiju, delju drvo ili pričaju engleski.
A: Si vid'o šta napravi onaj naš druar iz osnovne? B: Ko? Laza? A: Aha. Brate, on je srednju batalio na polugodištu prve, otiš'o da kopa kanale i bere maline, a sad je otvorio fabriku, ima vilu od 500 kvadrata, ekstra cupi i vozi mečku od 50000 jevreja. B: Jebi ga, ko je nama kriv što smo hteli da učimo. Dečko je uspeo u životu, genetska snalažljivost, matorci su mu radili u Zastavi.
Nenadjebivi nivo poštenja. Nikad nije pomislio da zajebe nekog, a kamoli da ukrade ili nešto gore. Naime, Mihael Laudrup, legenda danskog fudbala, nije želeo da nastupa na Evropskom prvenstvu 1992. koje je njegova reprezentacija osvojila, jer je smatrao da tamo ne treba da se nađe Danska, već reprezentacija tadašnje Jugoslavije, koja ga je ispušila zbog sankcija. Time je sebi zacementirao mesto na vrhu liste poštenjačina. Alal mu kurac i svaka mu dala.
Satkana od snova, dolazila je i nestajala kroz vekove poput vetra lutalice. Znala svoju sudbinu. Dete se radovalo kad je čuje i sanjalo o dalekim zemljama gde dobro pobeđuje i gde postoje ale i vile, veštice i čarobnjaci, vukodlaci i aveti. Gde princ odvodi lepoticu i žive srečno do kraja života. Slušalo o slavnim vremenima, o velikim bitkama, gledalo ih shvaku noć po nebu i jurilo za njima da ih dosegne. Pitalo se kako se to skida zvezda sa neba i kako je taj veliki kralj stavlja na prst. Jeste ona mala, odavde, ali tamo, tamo mora da je sigurno velika i sjajnija nego ovde. Mora da je taj kralj što je nosio na prstu zvezdu veliki čarobnjak. Nema to u priči ali mora da je tako. Pokušavalo da razume nemušti jezik što zmija govori. Kako, kako da razumem životinje. Imaju toliko toga da ispričaju. Možda još neke lepše priče. Zašto se nisu sagli i pokupili zlato? Al' opet bi se kajali. Kako je taman taj vilajet kad je zlatnicima prekriven? Zar oni ne sijaju u noći? Dinosaurusi su živeli pre 65000000 godina. Čoveče, koliko je to života. Pa kako oni znaju da su oni postojali kad je to bilo tako davno? Mora da su ti naučnici neki mnogo mudri ljudi čim to znaju. Da, znaju oni sve. Znaju i kako se skida zvezda sa neba, i kako se uči nemušti jezik, znaju i kako tamni vilajet nije blistao od zlatnika, ma znaju sve! Dete je poraslo i postalo čovek. Barem to tako zovu ostali ljudi. Priča je dolazila i nestajala kroz vekove, satkana od snova poput vetra lutalice.
Tautologija je sve ono što ono što nije tautologija nije.
-Kada jednom uđemo u EU, podići će se standard i naši zakoni će se prilagoditi evropskim. -A kada ćemo ući? -Kad podignemo standard i prilagodimo zakone evropskim.
Samo jednom u životu, dovoljno je da uđeš u čađavu mehanu. Odmah znaš da li je kafana tvoja subina. Kada ti otvore vrata od kafane, prizor je uvek sličan: krčma stara, krčmarica mlada, ide pesma za društvo u ćošku, veseli se poslednji boem sa dva dobra druga, dva prijatelja, dok u uglu sam za stolom jedan čovek sedi. Posle kratkog vremena postaješ jedan od onih koji bi djavolu dušu dali za merak. Luduješ i lumpuješ do zore. Iznova i iznova, dok napolju steže zima, u kafani punoj dima, slušaš pesmu ciganina. Kada te sestra upita: ,,Kuda brate, noću odlaziš'', odgovaraš sa: ,,Opet sam ti u kafani!'' A onda, dok je jesen u tvom sokaku, po prvi put, ugledaš oči jedne žene, koja udje u tvoj život kao slučajna prolaznica. Kada odlučiš da dotakneš te usne koje dugo želiš, shvatiš da ne možeš bez nje. A onda počne nešto čudno sa vama da se dešava. Kad poveruješ i srcem i dušom da ćeš život deliti sa njom, ona ti bez razloga kaže zbogom, i rastanete se jedne letnje noći. Od tog trenutka, ljubav ti srce mori, lažeš sebe da možeš bez nje, i tešiš se kako nije život jedna žena. Prazna čaša na tvom stolu tera te da se zapitaš šta si ti u njenom životu? Da li te voli ili se kaje? Dani prolaze, a nje nema. Počinješ da tražiš ljubav novu, da staru iz srca zbrišeš, jer šta će ti sećanje na nju, kad ljubavi nema više? Dok bez nje piješ gorko vino, cigani ti tiho tiho sviraju, sviraju noćas samo za nju. Proklinješ crne kose i moliš srce da zaboravi dan kada je srelo. Ali izgubljene ljubavi vraćaju se same. Zvala te je jer želi da te vidi. I dok se gledate skriveni od kiše, shvataš da je kasno da se menja. Ti si je voleo,drugi je imao. Ona nije znala za bol srca tvoga. Shvataš da u ljubav više neveruješ.
