Upoznao sam ga pretprošle godine u maju, na nekom Saboru Srba ovde u Berlinu.
Moja draga i ja tek dođosmo u ovo čudo od grada i, ne poznajući nikoga i ne znajući gde ćemo i kako ćemo, u jednom trenutku se obratismo za pomoć lokalnoj srpskoj zajednici; jebiga - možda neko zna nekog ko izdaje stan a da pritom ne moraš da priložiš hiljadu jebenih potvrda i levo plućno krilo k'o prokletim Švabama. Elem, naša potraga nije previše dugo trajala i na kraju nas odvede do čoveka iz naslova, čudnog ali dopadljivog čikice koji je, eto, slučajno im'o stan od 60-ak kvadrata na izdavanje, ispostaviće se kasnije stan u kojem i dan-danas živimo i srećni smo. A baš takvim - srećnim - delovao je i Herr Milorad kada sam mu prvi put stisnuo ruku, te 2012 god. na pomenutom Saboru. Ćelav, nosat, plavook, nekih 60-ih godina, obučen u crnu "adidas" trenerku - likom je podsećao na one nadrkane poštenjačine iz prizemlja stambenih zgrada koje uvek prete da će deci probušiti loptu ako im upadne u dvorište ali to nikada i ne učine, samo ga je "adidas" treša odavala da je gastarbajter, i to onaj zavetni - iz Kuršumlije. Otišao ranih 70-ih iz rodnog grada, ni punih 18 nije im'o, kaže, i od tada se svake godine dva puta vraća dole - nedelju dana za Božić, još jednom toliko oko Đurđevdana. Išao bi on i češće, al' jebiga - kome, čemu...Roditelji umrli odavno, supruga Verica pre par meseci, sin, snaja i unuci dve stanice U-banom od njega..."Moj život je ovde", veli i ne žali se kao svi ostali. "Jedu ono što se ne je', moj Beograđane. Imaju, bre, i ne znaju šta imaju al' im u krvi da gunđaju, kukaju, seru. Eh, moj Beograđane, mi smo ti Srbi teška govna...", a opet se blago smeška kad kaže to Srbi i otpija još jedan gutljaj rakije. Dade mi posle dve flaše, "da zaključimo ugovor", reče i ode da odnese unucima malo jagnjetine sa Sabora. Video sam ga još samo 2 puta posle toga. Kiriju smo mu plaćali preko bankovnog računa, nije bilo potrebe za viđanjem i uručivanjem koverte. A i ta koverta je bila "tanja" nego što je stajalo u ugovoru. "Neću da derem svoje zemljake, pa još Beograđane, hehe", prekinuo me je u pola mog ponositog Molim Vas, nemojte da..., ali me nije zbog toga osvojio. Taj čestiti, nepoznati čovek koga samo upoznao, koga smo oboje upoznali, bio je prva osoba koja je učinila da se osetimo prijatno ovde, u ovoj daljini, i da pomislimo da će na kraju ipak sve biti u redu. Jebemliga zašto, ali tako je bilo. Možda je Herr Milorad bio onaj znak od Boga poslat a koji svi mi ponekad čekamo kada se nađemo na određenoj rasputnici životnoj. Možda je i njemu tako neko pomogao kada se prvi put našao u Nemačkoj, pa je on sad "vraćao dug"...tek, nikad nisam saznao ni čime se bavio. Umro je u ponedeljak, danas smo mu bili na sahrani...
StefanBičBožiji
Jako dobra pesma.
Obavezni prateći repertoar pri lomljenju čaša i dizanju ruku u vis. Svejedno da li je u kafani ili na svadbi.
Pokazuje da u svakom od nas, koji smo na ovu pesmu sekli vene, čuči po jedan mali naivko koji se zaljubio u ženu koja nije bila njegova.
Ženu zbog koje je mogao da ostavi sve, da se ne okrene na suze svoje majke i ode za njom, nadajući se večnoj sreći.
Kad ono kurac međutim jok.
Takođe šalje spontanu poruku da smo svi mi došli iz nekog sela.
Što na kraju nije ni tako loše, jer imamo gde da se vratimo.
A naše livade, konji, volovi i majka će nas čekati.
I kafana.
Na prvi pogled nemoguća, nespojiva veza i epska drama bliske budućnosti. Zidanje Skadra na Bojani. Kao gej brak vođe Radovaca i ciganskog bosa iz Jabuke. Mogu 4 filma da se snime o tome. Gordi političari prepuni zahteva i ultimatuma, i seljak koga boli kurac. Oni kažu da je zakon tu da se poštuje, a seljak, da se zaobilazi.
- Dobar dan.
- Dobar dan. Rakija?
- Ne, ne. Hvala. Radimo istraživanje o priviknutosti seljaka na proevrposke uslove.
- Da.
- Nekoliko prostih pitanja za vas. Kada ste već spomenuli rakiju, znate da je zabranjeno praviti jaču od 55 procenata alkohola?
- Znam.
- Na ovoj flaši piše da ima 65 posto!
- Štamparska greška.
- Ali pisano je olovkom!
- Ženo, daj hemijsku! :žvrlj: :žvrlj: Eto. 55.
- Da li stvarno ima toliko?
- Piše da ima.
- Ali...
- Piše!
- Dobro. Imali ste skoro najezdu bubamara. Šta ste uradili?
- Ma sve sam ih potamanio!
- Znate da je to kažnjivo zakonom?!
- Izvinite, pijan sam. Ne znam šta pričam. Lepo sam ih zamolio da odu kod komšije. Pitajte njega šta je bilo.
- Ali...
- Komšija je ubica!
- Ok. Da li znate da svinja mora da se uspava?
- Znam.
- Pa kako to radite?
- Pa malo joj pričam, tepam. Mazim je. I tako.
- I ona zaspe?
- Da. Čim je odvalim sekirom.
- Gospodine!
- Šalim se.
- Dobro je.
- Satarom to radim.
dodji,ker,mali ker
Smeh koji nema veze sa humorom, nego više ima veze sa tim kada si nešto zasrao, pa sada pokušavaš tim široko razvučenim osmehom, uz blago kiselkastu facu i podignutim obrvama, da pokažeš kako ti je žao i ujedno da izgledaš onako kao slatko, pa da ti neko što brže oprosti..
- Budi se! Brzo! Neki crni kolutovi su mi se pojavili na grudima. Sve teže dišem. Zovi hitnu. Brzo!
- Evo, evo, zovem odmah. Ju šta ti je to?
- Nemam pojma, zovi odmah hitnu, odmah!
- Evo, ajde ti se oblači brzo.
- Zovi i onog druga od tvog brata, onog hirurga u urgentnom.
- Pa gde ću da budim Dejana sada, dva ujutru je.
- Steže me sve jače u grudima, zovi ga, odmah!
- Dobro zovem, zovem. Joj kuku meni šta ti je to, crno je k'o podrum.
- Ne znam. Idem ja da se okupam da se ne osećam na gazirano.tamo. Au jedva hodam kako steže.
5 minuta kasnije
- Jesi gotov? Evo stiže hitna. Probudila sam Dejana. Zvala sam i tvoje. Šta se smejuljiš sada koji kurac?
- He, ko bi rek'o? Zamisli opralo se.
- Šta se opralo bre?
- Ono crno. Bilo samo prljavo.
- Ma sunce ti jebem nenormalno, probudila sam deset ljudi zbog tvoje paranoje, budalo jedna poremećena.
Izgovor da se ponašaš kao potpuna budala u Srbiji.
A: Brate, moraš li da bacaš djubre na ulici?
B: Da živim u normalnoj zemlji, pa da ne bacam.
A: Dečko, što ne ustaneš gospodji sa bebom?
B: Da živimo u normalnoj zemlji, pa da ustanem. Ovako me zabole tukson.
A: Gospodine, ako nastavite da perete kitu u fontani, moraćemo da vas uhapsimo.
B: Prao bih ja kitu kod kuće da živimo u normalnoj zemlji! Ovako...Hapsite, pičke pandurske!
Radnja:
Češanje glave uz okretanje iste, da bi se tobože, bolje dohvatilo mesto koje treba počešati.
Razlog:
Diskretno osmatranje nekoga ili nečega.
Smer okretanja glave i odabir ruke kojom se vrši radnja direktno zavisi od toga sa koje strane se nalazi telo koje se posmatra.
U busu
Miša - Brate Zoki šta se toliko drapaš po glavi?
Zoki - Ma ne drapam se nego pokušavam da skontam šta ova baba ima u cegeru, miriše ko da je sarma jebote.
U restoranu
Žena - Rade, šta se češeš, da nisi opet pokupio vaške od dece?
Muž - Kuš bre Stanojla, pokušavam da skinem tehniku od onog debelog kako se jedu ove školjke. Jebli te morski plodovi, trebo sam Karađorđevu duzmem, da ne mislim!
Opis djevojke sa jako velikim očima.
A: Fina si ti, majke mi moje..
B: Jao, hvala.
A: Imaš te fine krupne okice... Ka' krava, kad trepneš promaja me ubije, zaradim upalu pluća.
Moja fioka je fioka koju ima svaki klinac. "Mama, jel ovo sada moja fioka?". Da, dobio je fioku... Tako je lepa i prazna. Stavio je unutra svoj autić. Da, to će biti garaža. Sada je stavio i čoveče ne ljuti se. Vreme prolazi... Negde među lajsnicama ze zavuklo pedeset para... onih malih žutih i debelih. Poslednje važeće pare u Srbiji. Sada nema manje od 1 dinar. Tu je i nekoliko bombona iz praistorije, mačkin zub koji je našao u dvorištu, nekoliko kamenja sa mora. Jedna praćka. Kauboj i indijanac, tenkići i topovi. Par rezača, gumica.... Kasnije se uselila prva potrošena olovka. Patentica koja se slomila. Hemijska koja se istrošila. Sveska za matematiku. Udžbenici sa rednim brojevima. Poslednji su imali broj osam. Evo ga, gel za kosu, jedan dezodorans, stari brijač. Kutija kondoma. Nekoliko diskova sa slikama koje više ne želi da gleda. Stari mobilni i punjač. Stara baterija od novog mobilnog. Indeks. Radnička knjižica, zdravstvena... Neka stoje tu, sada ne trebaju... Prsten... Tu stavlja burmu kada izlazi sa drugarima. Koverte od plata i računa... Čekove... Opet zdravstvena... Sada neka nova. Sa overom do kraja života... Bromazepan i Lasiks. Nalazi lekara, rendgen snimci. Ceo jedan život u toj mojoj fioci.
Promiče kiša... Nekoliko zbijenih crnih kišobrana gore... Nekoliko blatnjavih crnih cipela dole. Jedna lopata, mantija i gavran što se ljulja na grani.
I lica koja ispraćaju.
Plaču.
Ali greše... Fioku su ostavili kući... A tamo je sve!
Košmar usnulog satiričara u kome petice prelaze iz dnevnika u brushalter, posetioci iz Luvra na YouTube, a mesto mudraca citiraju se pijanci iz Jagodine. Vidjenje anatomije po kome vrat služi da glava gleda na dole, a ne da je pomera da bolje vidi. Tobogan hedonizma podmazan novcem koji se završava u bazenu svakodnevice. Neka ga neko probudi već jednom, ne mogu više!!!
Sprdnja na sopstveni račun kada prilikom upoznavanja sa drugom osobom, ne uspete da registrujete kako se zapravo zove.
- "Brate, stvarno nemam pojma kako se zove... ja kad se upoznajem, obično zapamtim samo svoje ime!"
Prvo moraš da budeš već obrijan, gladak kao bebina guza.Dalje, skineš se do pola. Nikako siledžijka, bade mantil ili ne dao Bog majica. Podrazumeva se da si nabildovan kao Statam između dva Transportera. Ogledalo mora da bude dimenzija 3 puta 3 i da se u odrazu vidi spavaća soba. Nanosiš gel (pena je za Turke) rukom, s takvom preciznošću ko da Džejmi Oliver maže kajmak na lebac. Bez gromuljica. Pristupaš aktu brijanja. Jednim brzim potezom odozgo na dole skidaš nepostojeće dlake. U pravom životu tom brzinom bi potkačio jugularku i iskrvario za tren oka, ali ovo je reklama. Složi facu kao da Severnokorejci bombarduju Seul. I tada...tada dolazi ribetina koja te 'vata za nabreklu sisu. Ono što bi u real life-u bilo: 'Goni se bre u kurac zakla' se ko Misirac' pretvara se u pogled pun razumevanja. Jebaćeš. Ali tek kasnije. Prvo mora da te pipne za obraz da vidi kako si gladak. Lice ti nije kao predgrađe Bejruta. I ne skvičiš kad staviš afteršejv.